O životu jednog od najutentičnijih i najiskrenijih umetnika današnjice. Put od patnje do sreće, uz recenziju njegovog najnovijeg albuma Monovision.
O Reju mogu da se pišu lične recenzije, ne i kratke dosadne biografije preuzete sa Vikipedije. Znate li zašto? Zato što nikada nije želeo o sebi da priča, sebe je sebi zadržao, a nama je dao svoju muziku. Ko ga je ikada slušao, vrlo dobro zna koliko je ova raspodela fer. Opet, život ga je doveo do pesme “Trouble”, nije bilo obrnuto, tog dela priče moram da se dotaknem.
Sve je počelo jednog jutra u jednosobnom stanu, okruženog dubokim, tamnim šumama Mejna, države borovih stabala. Na radiju je krenula pesma Stivena Stilsa “Treetop Flyer”. Nešto ga je obuzelo, i toga dana nije otišao na posao, u lokalnu fabriku cipela. Epifanija, strast, i intuicija ubrzo su ga naterale da svoj vintidž Folksvagen kombi trampi za staru Martin akustičnu gitaru.
Njegov karakter i životne okolnosti učinile se ga neprijemčivim za javnost, iako je kroz muziku srce nosio na rukavu njegovih prepoznatljivih flanelskih kariranih košulja. Odrastao je u siromaštvu, a njegova majka je odgajala šestoro dece iz više brakova, i sve ih je kroz život vodila nomadski, širom Amerike. Stalno putujete, a ne znate kuda idete. Odatle je došla i njegova introspekcija, iz te samoće, koja je gotovo urođena.
Ljubav ka muzici je pasivnog momka iz Nju Hempšira ipak pretvorila u znatiželjnog istraživača, prvo muzike, potom i života. Dilan, Stils, Džoni Mičel, Otis Reding, Nina Simon, vokali su kojima se euforično vraćao nakon dugog radnog dana u fabrici obuće u Levistonu. Prodavnica ploča nadomak Portlanda postala je njegovo utočište, a gitaru je učio sam odmah nakon poslednjih srednjoškolskih zvona za kraj nastave.
Scenografija se ponavljala iz dana u dan. Rustične i trošne stepenice prodavnice na kojima je ručavao, odzvanjale su zvukom koji je dolazio iznutra, koji nije davao samo muziku, već i snove.
Upitao je sebe – ima li tu nešto više? Tada, već u braku sa dvoje dece, živeo je gotovo asketski, u izolovanoj, montažnoj kućici koja nije imala struju ni vodu, u gradiću Samner. Trouble.
Znao je odgovor, ali kako introvertan tip, koji retko priča i sa svojim ukućanima ikome može da plasira svoje pesme? Počeo je od malih kafeterija, u kojima je dobijao brownie za tridesetak minuta svog opusa. A tamo skoro niko nije želeo da on bude tu, trubadur sa suptilnim melanholičnim pesmama o ljubavi, gubitku, očajanju, iskupljenju. Ti ljudi su želeli mir, neobavezno listanje novina i ispijanje kafe, slušajući škripu sopstvenih zuba u sudaru sa čokoladnim glazurama na kapkejkovima.
Mnogi bi odustali, ali ne i on. Čovek prvo mora da veruje u sebe, da bi ubedio i sve ostale. U tome je uspeo, prvo kroz svirke po Portlandu i Mejnu, koji su dolazili nakon celodnevnog rada na gradilištima.
Taj trenutak je došao 2004, objavljivanjem prvenca Trouble. Niska bisera, išla je ovim redom – “Trouble”, “Shelter”, “Hold Me In Your Arms”, “Jolene”. Ovu poslednju, da pustite bilo kojoj devojci, doživela bi je kao da ste je lično vi napisali i njoj posvetili, čak i ukoliko joj koža nije boje slonovače, a oči smaragdno zelene, o imenu da i ne govorim. Poslušajte, tačno ćete znati šta želim da vam poručim.
“Empty” doživljavam kao njegov pokušaj da preuzme deo patnje svog kolege i prijatelja Demijana Rajsa za Lisom Hanigen. Dvojici buntovnika i renesansnih romantika muzika je bila kiseonik i esencija bitisanja, ne udovoljavanje tržištu i komercijalnom. Sloboda koju su poklonili indie muzici i danas drži širom otvorena vrata mnogim umetnicima koji svoj put traže kroz lično, iskreno i autentično.
Pisanje tih pesma nije bilo tipično albumsko pisanje strofa, već više vođenje dnevnika. Dnevnik, toliko spontan, ličan i intiman, dao mu je snagu i samopouzdanje, da u svoju muziku veruje, ne osvrćući se na mišljenja drugih. Stidljivo se nadao publici do 150 ljudi u opskurnim klubovima i prodaji poneke ploče. Prodato ih je 400 000.
Kroz saradnju sa producentom Itanom Džonsom snimio je i albume Till The Sun Turns Black (2006) i Gossip in the Grain (2008).
Prvi krasi numera “Be Here Now”, poema o ljubavi i introspekciji, kojom nas ubeđuje da zapravo rastemo sa negovanjem deteta u nama, a ne time što ćemo krutošću srca sebe da štitimo od razočaranja i povreda. Reju je to kukavičluk. Ne nalazi se ljubav u licima i mestima, već prvo u sebi, u empatiji, solidarnosti, poverenju. Poverenje se zato i ne daje zidovima, jer oni se ruše, samo ljudi mogu da ga održe, oni najvredniji.
"Don't let your soul get lonely Child, it's only time, it will go by Don't look for love in faces, places It's in you that's where you'll find kindness"
“Can I Stay” je pesma o utočištu. Rejova ljubavna oda američkom izrazu chasing cars. Momentu koji je samom sebi dovoljan. Koji je i prolazan i neprolazan, ali uvek ima jedan neophodan sastojak – osobu pored vas. Sve drugo ide van fokusa, kao akvarel.
Gossip in The Grain sa sobom nosi vetar koji odnosi neke sive oblake sumnje i melanholije koje su Reja pritiskale. Za to nije zaslužna samo “You Are The Best Thing”, koja je kao letnji pljusak kojem ste se nadali, već su tu i instrumenti – bendžo, ukulele, klavir, ponešto i od palete Vurlicera. Predivan vokal Leone Naes pomogao mu je da ženski deo njegove priče “I Still Care For You”, bude obojen suptilnošću i šarmom, koje vas vode u san.
Good Willin ‘ the Creek Dont Rise (2010) donosi mu Gremi, a koliko je on na njemu hteo da kapitališe, najbolje vam svedoči vreme na koje smo čekali do sledeće ploče – 2014. Postao je kult, a da to nikada suštinski nije želeo. Slavi je odoleo, jer je i ona sama odustala kada je shvatila da je on neće.
Ne postoji ništa gore od usiljene različitosti i alternative, i ništa lepše kada ona postoji i živi odvojena od sveta, koji za njom ipak žudi. Ta žudnja nama je njegova muzika.
Album Supernova producirao je Den Ojerbah iz Black Keysa, iako bih po zvuku to pre pomislio za album Ouroboros koji je izašao 2016 (posebno numera “The Changing Man”), na kojoj je sarađivao sa Džim Džejmsom iz benda My Morning Jacket. Neka vam pesma “Ojai” bude prva na listi koju ćete slušati nakon prvog stopa na benzinskoj pumpi, na putu ka odredištu koje je dovoljno daleko, da i ceo njev opus možete da smestite u deo road trip soundtracka.
Ova dva albuma su Reja oslobodile svih njegovih demona i strahova. Ovi albumi su sugestivni, pozitivni, da mirišu, bili bi pačuli i bergamot. Ni preteški, ni jednostavni.
Verovatno je taj mir Reju donela kupovina imanja u Zapadnom Masačusetsu od 103 ara, koja je nekada davno pripadala američkom ambasadoru u Rusiji Vilijemu Bulitu. Stara duša poput njega, sa uživanjem je skoro deset godina restaurirala trošne patinirane drvene konstrukcije, netaknute od 1960. U pauzama stolarskih radova ćaskao je sa prijateljem Elvisom Kostelom, koji ga je uvek podržavao. Našao je sreću, u sebi, ženi Sari, dvoje dece, a Masačusets u njegovoj izvedbi je u tih 103 ara pre bio Nil Jangovska Kalifornija 70-ih nego departman Nove Engleske.
Njegov pretposlednji album Part of The Light podario nam je pesmu “Such a Simple Thing”, koja je toliko iskrena i lepa, iako je tužna, da…pa mislim da je svet, ovakav kakav je sada, prosto ne zaslužuje.
Monovision 2020
Njegov poslednji album nije slučajno tog imena. Kroz njega je video sve, ili je sve video pa je njega stvorio. Prošlost, budućnost, sreću, tugu, blizinu, daljinu. Da se dnevno ne plagiraju doktorati, nazvao bih ga njegovim doktoratom, ali ne bih da ga naljutim. Ovaj album ima sve.
Nadu sa “We’ll Make It Through”, koja je, opet ne slučajno, izašla u vreme Korone, kada nam je svima toliko bila potrebna, a kako stvari stoje trebaće nam da nas bodri još neko vreme.
“I Was Born to Love You” je obećanje. Ali kada ga daje Rej, to je uklesani kamen koji razoružava, ne obična reč, koju nepoverljivo secirate iz deset uglova.
“Highway to the Sun” je jedna od njegovih najlepših pesama ikada. Ona jeste ljubav, ali je i mnogo više od nje, testament da ste živeli život vredan življenja.
“I just wanna wake up
“Highway to Sun”
Underneath that open sky
Just wanna feel somethin’ real
Before I die”
Kada na početku pesme on žali, to nije žal za nečim prolaznim, neuzvraćenim. Ne, takva žudnja u njegovom opisu mogla je da se završi samo fizičkim nestajanjem te žene, u ovom filmu koji se zove njegova pesma. On je nastavio da je voli i nakon kraja njenog postojanja. Kaže da “on ne zna kuda ide, da su mu ostale milje i milje da istrči, ali da bi želeo da ga ona prati na autoputu ka Suncu”. Jeste li još tu? Kako to danas nekome da objasnite? Sada vam je jasno zašto je njegov put morao da bude težak i pun meandara.
"I miss her laughter So long after That laughter's gone There's no comfort in these tears that I cry Wish I could find just one person to tell me why"
Druga strofa je jedna od najlepših, ali ne u njegovom opusu, već u kontekstu celokupne muzike, pričam o galaksiji.
"And lately it's the evenings When I really feel the years All my sorrows All my joys All my fears"
Savršen način da završim tekst, jer ovaj citat je Rej. Punoća, suština, širina, dubina, kraj, početak, radost, melanholija. Ali ovo ipak neće biti takav kraj. Davno mi je jedan prijatelj rekao da neko ko suštinski nije propatio nikada ne može istinski da bude obojen životom, da ga proživi i potpuno oseti. Rej je kroz to prošao da bi stigao na svoj cilj, a neka kroz pesmu taj “cilj” bude numera “Roll Me Mama, Roll Me”. Sreća se ne dobija, ona se stiče, i za nju se bori. Do skoro, Rej nikada nije palio svetla na bini prilikom svojih koncerata, od skoro su i ona tu. I simbolično.
Malo je reći da ih je zaslužio. Ko bi rekao da će “Trouble” biti početak sreće? Pa, verovatno svi mi koji smo prvi put čuli njegov glas, i vi koji ćete tu dečiju radoznalost tek u sebi otkriti sa prvim taktovima njegovih pesama. U delu teksta, otela se jedna teška reč – testament, ne brinite, Rej Lamontanj jedan je od onih muškaraca koji će zauvek biti momak, zbog svoje čiste duše i neiskvarenog dečaka u sebi.
Srećna ti sreća Rej, i hvala ti što nas svakom novom pesmom istom daruješ.
Pavle Jakšić
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
