U nazivu ove serije fotografija krije se, ne slučajno, dvostruki oksimoron.
U nazivu ove serije fotografija krije se, ne slučajno, dvostruki oksimoron. Moglo bi se reći da je opredmećivanje, kao svođenja neuhvatljivog, difuznog i neperceptibilnog na konkretnu, jasnu i fizički opisivu formu, jedna od čovekovih saznajnih tehnika borbe protiv zaborava – apstraktnom se dodaju čulne dimenzije kako bi mu kognitivni pristup bio olakšan i osiguran. Može li se, onda, i zaborav, kao neminovnost kojoj se opredmećenje suprotstavlja, opredmetiti?
Na sličan način se, na prvi pogled, suprotstavljaju i pojmovi razgradnja i forma: razgradnja, po definiciji, podrazumeva uništavanje forme, ali ono što nakon toga ostane jeste, ipak, neka instanca (drugačije) forme. Osnovna ideja ove serije jeste preispitivanje prirode tih antinomija u specifičnom urbanom mikrokontekstu kakav predstavljaju nekomercijalni reklamni prostora (zidovi, ograde gradilišta, prozori napuštenih objekata i sl.).
Kao mesta odložene, indirektne komunikacije između manje ili više prepoznatljivog pošiljaoca i neodređenog primaoca, nekomercijalni reklamni prostori odlično odslikavaju život grada, pre svega zbog odsustva uređivačke ruke i svoje široke dostupnosti. Na njima se na izvrstan način prepliću slojevi gradskog života, što ih čini zanimljivim za antropološka istraživanja: tu se pored plakata za koncerte, predstave i slične događaje nalaze i plakati političkih stranaka i najave političkih okupljanja, ali i drugi reklamni sadržaji koji govore o ljudima jednog podneblja, njihovom delanju i potrebama.
U tom svetlu nekomercijalni reklamni prostori se ukazuju kao tačke dvostrukog sažimanja – u njima se ne sabija samo vertikalna dimenzija gradskog ambijenta (istovremena prostorna prisutnost mejnstrim i andergraund scene) već i njegova dijahronija, oličena u preplitanju aktuelnog i prošlog, ali i u prelepljivanju, guljenju, odnosno svojevrsnoj borbi starih i novih sadržaja. Upravo to neprekidno previranje omogućava nam da nekomercijalne reklamne prostore vidimo kao vizuelnu metaforu opšteg i sveprisutnog procesa zaboravljanja.
Oni na specifičan način ilustruju bar dva estetski relevantna procesa: rekontekstualizaciju (sadržaji različitih sfera dolaze u međusobni kontakt, pri čemu stariji sadržaji predstavljaju pozadinski kontekst novih) i deformaciju (stari sadržaji, izloženi fizičkom propadanju i svojevrsnom nasilju novih sadržaja, gube svoju formu). U fokusu ove serije nalazi se upravo kreacionistički momenat deformacije – izranjanje nove estetske forme iz razgrađenog sadržaja. Takva metaforizacija omogućava oslobađanje od utiska konačnosti i ništavila koji se veže za pojam zaborava, osvetljavajući u njemu komponente aktivnog, pokretnog i stvaralačkog.
Vitraž |Andreje Momčilović
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
