Pitate – kako može da me opseda pesma kojoj ne znam ni reči ni muziku? Ne mogu to da objasnim. Kao da mi svira i peva sve vreme, i iako ništa ne čujem, sve razumem i sve osećam. Osećam je. Svom težinom je osećam.
Danima mi je u glavi jedna pesma bez reči i muzike. Nije romantika, zaista me danima opseda pesma, želim da je uživam celim bićem, ali problem je što ne mogu da se setim reči muzike niti kako se ona zove. Svih ovih dana znam samo dve stvari: pesma je Đoleta Balaševića, i pesma u dve tri strofe obuhvata ceo jedan život, dok peva o ljubavi. Koja je tužna.
Sve prave ljubavi su tužne, govorio je u nekoj drugoj pesmi. Slušam ga ovih dana često, pevam ga još češće. Ima dosta tužnih ljubavi u njegovim najboljim pesmama.
Elem, dok slušam i pevam najveće domete romantike u Srba, “Provincijalku”, “Lepu protinu kći”, “Ljudmilu”, stalno me opseda ta jedna pesma kojoj ne znam reči ni muzike. Znam da postoji. Onda sam posumnjao.
Nekoliko puta sam se pitao da li sam umislio? Da li je pesma nekog drugog možda? Da li uopšte postoji? Možda nije pesma, možda je zaista neka knjiga ili film? Opsedaju me pitanja koliko i težina pesme koju želim da čujem.
Pitate – kako može da me opseda pesma kojoj ne znam ni reči ni muziku? Ne mogu to da objasnim. Kao da mi svira i peva sve vreme, i iako ništa ne čujem, sve razumem i sve osećam. Osećam je. Svom težinom je osećam.
Kucao sam na Jutjubu Balašević i šaltao sve što je izlazilo, ali ni posle desetak skrolova nisam našao. Znam sve te pesme, nije ni jedna od tih.
I onda, baš kada sam se spremao da pozovem u pomoć prijatelje braću i kumove, setih se tog transenda na kojem nosim ceo svoj život. Znao sam da tamo stoji i folder sa svim Balaševićevim pesmama koje je izdao za vreme mog prošlog života, koji se završio negde kada sam prestao da koristim vinamp i sopstvenu bazu pesama.
Otvorim folder, spisak albuma, krenem redom, otvorim Marim ja. Verovatno njegov najbolji album posle najboljeg albuma u istoriji muzike, Dnevnika starog momka. Otvorim, dakle, Marim ja, i ugledam je. Odmah mi se sve otvorilo.
I Petrograd i zlatni okov i dugi pogled i sve…kakva pesma.
“Divlji badem”. Zvonila mi je na ivicama jezika i ušiju danima, nedeljama. Neverovatno, kakva pesma…Dok smara britanska kiša, u Pekićevoj tuđini, danima se probija kroz sate i vozove i uspavanke i kišu i samoću i uspomene, i pogađa bez da otkriva reči i muziku. Samo pogađa.
I po ko zna koji put, zahvalim se onom davnom sebi, koji je ostavio sve što treba sadašnjem meni. Ja sam jedan od onih ljudi što sam sebi ostavlja tragove kako bi održavao nit između različitih generacija sebe.
Ali, opet, pred treći refren već nismo mladi…
Dušan Milenković | Vitraž (2019, London)
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
