Posetili smo njegovu veliku izložbu u Parizu (130 dela), za koju je veliki broj radova ustupljen iz privatnih kolekcija. Domaćin ove grandiozne retrospektive bila je fondacija Luj Viton.
Stvaralaštvo Žan Mišel Baskijata trajalo je samo 10 godina, što njegov uticaj, po mnogima projektovan na čitavu večnost, čini još značajnijim. Svoja dela posvetio je generacijama koje će se tek roditi, bio je rodonačelnik ulične umetnosti, underground scene, hip hopa, sve to bez formalnog obrazovanja. Svoju umetnost nije oblikovao zarad slave, u kojoj se kada je nenadano naišla nije snašao. Bivao je omalovažavan, a poslednjih godina svog života usiljeno veličan, upravo od strane onih koji u njega nisu verovali.
I pored ogromne slave koja je usledila pre njegove smrti, Herbert Šor, njegov kolekcionar odbijen je u svom zahtevu da njegova dela budu deo postavke u MoMI i muzeju Vitni. “Bez ulične umetnosti”, glasio je odgovor. Priznat i nepriznat, samozatajan, ekstravagantan. Rebus, harizma, bunt. Nikada nije prestao da se bori, a njegov potpuni trijumf dolazi tek nakon njegove smrti.
Zamislite vreme u kojem pre 30 godina, neko stvara nezgrapne crteže, grube karikature, bez koherentnog stila, stavljajući ih na platno, papir, ogradu, vrata. Srpska krilatica “prodavati *uda za bubrege”, išla bi kao etiketa na njegova dela i dan danas, a kamoli tada.
Za dokučivanje njegovog kreativnog haosa, koji, ispostaviće se, to nije bio, trebale su godine. Za slobodu da iza svoje umetnosti stoji svakako su mu trebala **da, dok su bubrezi na prodaju bili neophodni onima koji su njegova dela hteli da kupe.
Razlika između Baskijata i konceptualnih umetnika danas, koji na njegovim temeljima kapitališu je “samo” u originalnosti – dakle svemu. U međuvremenu svet je otpustio deo svojih stega, postavši manje diskriminativan i više otvoren.
Baskijat se sa rasizmom suočavao na svakom koraku, i na neki način zaslužan što je modni svet nakon mora predrasuda i uštogljenosti prihvatila i nedavno preminulog Virdžila Abloa (Louis Vuitton, Off White), afroameričkog dizajnera, i postavila ga u kraljevsko-direktorsku fotelju svetske mode.
Spomenuti Virdžil, njegovi navodnici na garderobi, škrabanje po odeći – doodle, visoka moda koja koketira sa uličnom, koncertna roba velikih rep zvezda, sve je to “tata” ulične umetnosti davno već stvorio. Denis Hoper u filmu Baskijat (1996) kaže – “nije važno koliko radiš nego koliko možeš da dobiješ”. Lepota i usud umetnosti. A kako je sve počelo?
Rodio se u Bruklinu 1960, kreolac, mešavina oca sa Haitija i majke Portorikanke. Bio je sve samo ne nekultivisan. Biblija, Egipat, vudu, Direr, Da Vinči, Dubufe, Pikaso, ti uticaji nisu došle niotkuda. Majka ga je svesrdno podržavala da se bavi umetnošću.
Prve iskre njegove strasti dogodile su se spontano u muzejima Bruklin, MoMA. I već tada je u njemu tinjao bunt, zbog odsutstva afroameričkih umetnika na javnoj sceni. Taj bunt najbolje je ovekovečen u njegovoj slici iz 1982 “Offensive Orange”, u kome svom ratniku daje oružje, kako bi se borio protiv predrasuda.
U osmoj godini inspiraciju za karikature je pronalazio u filmovima Alfreda Hičkoka. Iste godine biva povređen u saobraćajnoj nesreći, kada mu je odstranjena jetra. “Bilo je kao u filmu, trenutak poput usporenog snimka. Kada auto ide direktno ka tebi, to je logična spoznaja”, prisetio se tog kobnog momenta.
Roditelji mu se razvode, a nedugo zatim raskida sve veze sa ocem. Kada su ga 1983. pitali da li je bilo besa u njegovim prvim delima kao iz topa je odgovorio “80% besa”. Tih godina odlazi od kuće, upućuje se u SoHO, živi i spava na ulici, na kojoj razvija interesovanje za grafite.
Sa drugom Al Diazom radi na konceptu crtanja po zidovima SAMO© (same old shit), koji postaje njihov zaštitni znak, ali je ta epizoda trajala kratko. Sa Majklom Holmanom formira bend pod uticajem Džon Kejdža, nazvan Grey, svira klarinet i sintisajzer, čita Burroughsa i Keruaka.
Fondacija Luj Viton, Pariz
Filmadžija Kortez ga upoznaje sa Henrijem Geldzalerom, istoričarem umetnosti i kuratorom Meta, koji mu postaje prijatelj i jedan od prvih kupaca. Izlazi u klub Mudd, upoznaje Grejs Džouns, Dejvida Bouvija, Endi Vorhola.
U dobu dominacije minimalizma i konceptualne umetnosti on se okreće figurativnoj. Njegovi heroji neretko su nosili krune – Kasijus Klej, Šugar Rej, ratnici poput Samsona, Majls Dejvis, Čarli Parker, Luj Armostrong. Već u prvim radovima, inspirisanim urbanom kulturom, ulicom, pokazuje zrelost (Gringo Pilot – Anola Gay).
Godine 1980. zajedno sa grupom umetnika prvi put izlaže, ali ga tek performans na New York/new wave lansira u etar. Vlasnici galerije Anina Nosei i Bruno Bišofberger postaju njegovi prodavci. Anina mu je omogućila da radi u ogromnom podrumu, dajuci mu priliku da slika na velikim formatima, koji su najviše odgovarali njegovom senzibilitetu.
Baskijat je bio pasionirani ljubitelj muzike – obožavao je Kurtis Mejfilda, Donu Samer, Baha, Talking Heads. Po ceo dan je mogao da sluša Ravelov “Bolero”. Jedan od njegovih prvih kupaca bila je Debbie Harry (vokal benda Blondie). Platila je 200$ za “Cadillac Moon”, koji danas vredi nekoliko desetina miliona dolara.
Njegova teme obuhvatale su rasizam, pohlepu, socijalne hijerarhije, kritiku vijetnamskog rata, segregaciju, policijsku represiju. Muzika, posebno džez, kao i interesovanje za druge slikare takođe je provejavala kao uticaj. Sa velikim žarom istraživao je Poloka, Van Goga, Da Vinčija, De Kuninga.
Cadillac Moon
Na pitanje zbog čega su likovi na njegovim slikama toliko kruti, odgovarao je lakonski – “ljudi većinom nemaju rafirman”. Novac koji je dobijao potajno je prezirao, ne poštujući ga. “Išao je okolo sa dolarima koji su mu virili iz džepova” izjavila je Madona sa kojom je bio u kratkoj romansi. Bio je simbol i heroj njujorške scene tog doba.
Prva izložbena destinacija u Evropi bila mu je Modena. “Bio je elegantan poput abstraktnog ekspresioniste Edvina Tvomblija, nerafiniran kao slikar Dubufe” (Art Forum Magazine). Sopstveni studio na Havajima počinje da koristi 1984. Tih godina intenzivno se družio i sarađivao sa Endi Vorholom (zajednička izložba u galeriji Shafrazi 1985), koga u već pomenutom filmu sjajno glumi Dejvid Bouvi.
Sledi učešće na Bijenalu u muzeju Vitni, izlaganje u galerijama Meri Bun, Lerija Gogosjana, pariskom Muzeju moderne umetnosti. Na njegov zahtev Bišofberger organizuje izložbu u Abidžanu 1986.
Naredne godine, nakon smrti Vorhola, povlači se u samoću. Otuđen i divalj nije bio preterano socijalan, a većinu vremena i poverenja poklonio je upravo Endiju, čija ga je smrt emotivno dotukla. Vorhol je bio generacija njegovog oca, ima je očinsku ulogu u njegovom životu, uz onu imanentnu – ulogu pape popa mlađim generacijama.
Pre smrti izlaže dva puta u Parizu (Templon, Yvon Lambert), Sohu, Dizeldorfu, Njujorku. Odlazi kratko na Havaje, i vraća se u Njujork, gde umire u 27-oj godini života.
Dejvid Bouvi i Leonard Koen, koji su se svojim poslednjim albumima graciozno oprostili od publike, kao da su sledili Baskijata. “Riding with death” nije njegovo poslednje delo, ali je najavilo rastanak. Ova slika prvi put je okačena u galeriji Bagumijan u Njujorku 29. aprila 1988, dok je on preminuo 12. avgusta iste godine.
Delo “Untitled” iz 1982, prodato je 2017. u Sotbiju za 110.5 miliona dolara, što je najveća suma ikada data za delo jednog američkog umetnika. Žan Mišel Baskijat se ugasio u jednom trenu poput sveće, koja ironično nikada nije prestala da gori, i nakon njegovog odlaska. Čak je prkosno zasijala još jače.
Vitraž
📸: Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
