Beach House – Glamur i seta kalifornijskog sunca

Ona je rođena Parižanka, odrasla u Filadelfiji, dok je on gitarista iz Baltimora. Šta dele? Pa, večiti ideal međuljudskih odnosa – hemiju.

Ona je rođena Parižanka, odrasla u Filadelfiji, dok je on gitarista iz Baltimora. Šta dele? Pa, večiti ideal međuljudskih odnosa – hemiju, sanjarenje koja ima svoje ime, i zove se Beach House – Viktorija Legrand i Aleks Skali. Kažu, pravac se zove dream pop, ali zar je to uopšte bitno, ruža bi isto mirisala pod bilo kojim imenom.

Viktorija je tinejdž godine provela za klavirom u Americi, da bi se ponovo vratila u Pariz, sa željom da postane pozorišna glumica. Odustaje, i vraća se nazad u Filadelfiju. Spona sa muzikom joj je i stric Mišel Legrand, šansonjer, čiju pesmu “L’adieu” preporučujemo svima koji možda budu otvarali lokale inspirisane francuskim bistroima. Sad već davne 2004. godine upoznaje Aleksa, koji samo što je završio Oberlin koledž.

Spajanjem najtananijeg ženskog tipa vokala – kontralta (nešto poput limited edition mecosoprana) i svestranog baltimorskog muzičara, nastaje muzika sanjara, koja daje smisao momentima, kada ne radite apsolutno nista, i zbog toga ne osećate zrno krivice.

Prva tri albuma, koja nisu rađena u studiju, imala su lo-fi zvuk, tipičan za muzičke entuzijaste početnike, grub i direktan. Muzika stvarana u starom skladištu u Baltimoru, od preko 1000 m2. Dodajte deo te patine zvuku kada ga budete preslušavali.

Kroz albume Bloom, Depression Chery, Thank You Lucky Stars, dolaze do zvuka kojem su težili. Aleks Skali ga opisuje kao “džinovsku kristalnu zvučnu komponentu”. Zvuk na albumu Depression Cherry, baš je poput crvenog, somotu nalik omota, u koji je CD upakovan.

Još kada se prva pesma odaziva na “Levitation”, sve vam je jasno. Nevinost. Bez ikakve medijske promocije. Samo melodije koje se za vas suptilno vezuju, ukoliko ste imali sreće da ih čujete. Preslušavanjem numere “Traveller” sa pretposlednjeg albuma Thank You Lucky Stars, automatski se transformišete u putnika za najnoviji album, temu ove recenzije.

Album 7 (2018)

Album 7, osim što je sedmo studijsko izdanje, “simbolizuje u Svetom Pismu i kosmologiji, vrlinu. “Poseduje jedinstvenost, stoji postojano u svemiru poput broja jedan”, slikovit opis Viktorije Legrand u intervjuu za Pitchfork.

Kada nešto funkcioniše, ljudi to intuitivno osete, tako i njih dvoje. Beach House-u pisanje je izvor zajedništva, ne konflikta. Melanholija, zvezde padalice, Viktorijine ikone – Vorhol, Niko, čuvena Chelsea Girl, muza Leonarda Koena, glamur Edi Sedžvik.

Blistaju, a opet su nepretenciozni. Najslađa kombinacija. Čak i nakon trećeg (uspešnog) albuma Viktorija je radila kao konobarica, a Aleks je pomagao ocu u svom stolarskom zanatu. Bez nekog vida patnje i odricanja, ljudi najčešće bivaju prazni. “L’inconnue”, je oda ženstvenosti i krhkosti. Nisu slučajne strofe na francuskom, Pariz je tu sveprisutan.

Pesma nade mladim devojkama, zamajac da nastave da veruju u bajke, ljubav, da veruju u nemoguće. I sama pesma je proces nemogućeg, stvarana oko 5 godina, koliko im je trebalo da uklope deo na francuskom, koji je samotno čamio, ispisan na papiriću. Sve je moguće, imajte strpljenja.

“Little girl, you could be loved
You should be loved
The moment you say you know, is the moment you are”.

“L’Inconnue”

Dive”, je ekspolozija vokala, gitare, bubnja Džejms Baronea. Iznad svega, to je pesma uz koje donosite odluke, a ako mene pitate – neka budu one ishitrene, afektivne, odluke za kojima ne žalite, već prkosno i postojano iza njih stojite.

Numeru “Drunk in La”, Viktorija je napisala u jednom dahu. Odslikava grad u svoj svojoj seti i prolaznosti. Rascep između težnje da se dopadnete svima, i toga da vas često niko i ne primećuje. Zvučno, bubnjevi su filtrirani orguljama, i u pozadinu to daje neki atipični šmek. “Poetsko priznanje Los Anđelesa”, kako ga je Viktorija definisala, omiljen je tekst njenog kolege.

Ukoliko bi ova poetika imala svoj filmski nastavak, to bi svakako bila pesma “Girl of the Year”. Ženstvenost i totalni mrak kao jedno celo. Pesme koje nisu u stanju da izvedu uživo, nikada se i ne nađu na njihovim albumima, jer oni nisu didžejevi, već po sopstvenom priznanju, imaju odgovornost za epitet koji im se dodeljuje – oni su muzičari.

Dete u njima, jasno se oseti u njihovoj muzici, otud i seta. Nostalgija najčešće jeste shvatanje da je ono pre bilo bolje, ako ne bolje, onda svakako bezbrižnije, ušuškanije. Ali ovde se niko starosti ne plaši, niti od nje beži, nemojte ni Vi. Kroz njihovu muziku staranje je relativizovano večitom mladošću.“Biti kreativan je ogroman rizik, poput stvaranja muzike, kroz rizik učimo”, reče Viktorija.

Zahvalni smo kao slušaoci, što smo mogli da posvedočimo, kakav je epilog kada ste svoji, slobodni, neustrašivi. Pesma “Last Ride”, nije kraj, iako je zapravo savršen kraj. Savršen kraj ne bi trebao da ima svoj nastavak, osim u slučaju benda Beach House. Iščekujemo ga.

Pavle Jakšić

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.