Benicio del Toro – mangup i boem bez suvišnog truda

Benicio Monserrate Rafael Del Toro Sanchez. Da postoji nagrada za nepretencioznog, buntovnog šmekera, otišla bi u njegove ruke. I on je ne bi prihvatio.

Markantan, autentičan, sa upečatljivim glasom poput Džef Bridžisovog, glasom koji ostaje da rezonira. Mnogi glumci na silu žele da budu mangupi i boemi, nikada ne uspevajući da prikriju svoju teatralnost i usiljenost. Benisio se takav rodio. Jednom prilikom u opskurnom, kultnom pariskom klubu Baron u Aveniji Morso 6, imao sam priliku da ga sretnem, dok je prilično pripit sedeo za šankom, sam.

Oko njega dim, prepoznatljivi crveni dekor, metalna šipka za igračice, miris ženskih pudera. Prišle su mu dve zgodne devojke sa željom da popiju piće – nema potrebe. Samo je nastavio da gleda u čašu za viski, u njeno dno. Svi drugi bi iz moje perspektive bili okarakterisani kao nekulturni, osim njega. On je bio u svom svetu, nedodirljiv. Zbog svoje kompleksnosti, ne umišljenosti.

Kompleksnost. Omiljene knjige su mu Kockar Fjodora Dostojevskog, Sunce se ponovo rađa Ernesta Hemingveja, Sartrova Mučnina. Muzički albumi: Exile on Main Street od Rolling Stonsa, Kleptonov 461 Ocean Boulevard, Desire Boba Dilana. Odrastao je upijajući kinematografiju kroz Skorsezeovog Taksistu, Pontekorvov Battle of Algiers, skoro četvorosatnu dramu Tarkovskog Andrei Rublev, o čuvenom ruskom ikono-slikaru iz 15. veka.

Ispred Žan-Lik Godara stavlja Fransou Trifoa, čiji je film 400 Blows (1959) prvi inostrani koji je pogledao, koji mu je otkrio potpuo nov svet kinematografije – Bergmana, Felinija, Kaneto Šinda, ali i pisca Balzaka. Nagrade: Oskar, Golden Globe, Screen Actors Guild, trijumf u Kanu, nagrada Goya.

Embed from Getty Images

Rođen je u San Hermanu, Portoriko. Otac Gustavo i majka Fausta bavili su se advokaturom. Sa ocem je često gledao filmove sa Klint Istvudom. U osnovnoj školi nije bio zainteresovan za glumu, više je bio okrenut rokenrolu, košarci (rođak mu je reprezentativac Portorika Karlos Aroho). Veći deo detinjstva proveo je u Santurseu, delu San Huana. Mršavi Beni, odnosno Beno, kako su ga tada zvali, ostao je bez majke koja je umrla od hepatitisa, kada je imao devet godina.

Otac odlazi u Ameriku, i tada 15-ogodišnjeg dečaka sa sobom vodi u Pensilvaniju, gde ga upisuje u školu Mersenburg. Nakon završetka školovanja, na nagovor oca završava ekonomiju na univerzitetu Kalifornija u San Diegu. Uspeh u izbornom predmetu, drami, ohrabruje ga da napusti studije i usmeri se na dalje usavršavanje. Kada profesija odabere vas, a ne vi profesiju, simbolika je koja vam dodatno ukazuje da ste na pravom putu.

Odlazio je da glumi da bi upoznavao devojke, ne da gradi karijeru. Nakon pohvala, krenule su audicije. “Pomislio sam, možda se zaista budem bavio nečim što volim.” Nakon kratke njujorške epizode, odlazi u Los Anđeles. Na Akademiji glume Stele Adler (koja je bila tutor Marlon Brandu) dobio je dvogodišnju stipendiju. Radio je sa Arturom Mendozom, instruktorom glume, koji i danas druge podučava u Santa Monici Stanislavski metodu, nalazeći sponu emocionalnoj ekspresiji putem fizičkih pokreta.

Del Toro navodi drugarstvo sa kolegama kao deo recepta za uspešan film. Zanimljivo je da je tih godina u Los Anđelesu na časove išao sa Mark Rafalom, dva puta nominovanim za Oskara. Rafalo ga se prisetio: “Benisio je bio daleko bolji od svih ostalih”. Prisetio se i anegdote sa časova. Poenta lekcije bila je da se kroz pesmu “Come on Baby Light my Fire” sagovornicima obraćate u najnormalnijoj formi kumunikacije. “Sve devojke su se topile, svi momci su želeli da budu kao on. Pomislio sam, šta radim tu, ja nemam prava ovde da budem”. Prisetio se i Benisio Marka, i činjenice da je svaki dan išao nazad do San Diega i sutradan se vraćao u LA.

Film koji ga je lansirao bio je The Usual Suspects (1995), i uloga Freda Fenstera, kojoj je samoinicijativno dodao mumljanje. Inpiracija za ovu improvizaciju bila mu je rola Dastin Hofmana u filmu Dick Tracy. “Sećam se kada se film završio da sam bio vrlo depresivan, imao sam utisak da sam previše glumatao, nazirao sam kraj sopstvene karijere, drugi glumci su bili postojani, svi osim mene”, prisećao se svoje ključne uloge. Koliko je samo pogrešio.

Za tu ulogu dobio je Independent Spirit nagradu, koju je osvojio i naredne godine za film o ekcentričnom bruklinskom umetniku Baskijatu. Imao je sreću da je njegove ozbiljne glumačke početke pratio talas nezavisnih filmova i režisera, kakvih danas skoro da nema. Stiven Soderberg, Robert Rodrigez, Džim Džarmuš, Kventin Tarantino.

Godine 1998. snimio je Fear and Loathing in Las Vegas, koji je u početku naišao na slabašan odjek. “Četiri puta sam čitao knjigu Hanter S. Tompsona, naučivši mnogo o književnosti, koju sam počeo da doživljavam kao glumu. Imam utisak da se u obe grane umetnosti nešto gradi. Dao sam sve za ovaj film, kao i Džoni Dep. Ugojio sam se sam 20 kg, jeo sam 16 krofni dnevno”.

Sebe je za potrebe scene nekoliko puta progoreo cigaretom, jer je isto radio i Hanterov junak Oskar “Zeta” Akosta. Scena ipak nije prošla rez, ali je trenirao sopstvenu posvećenost.

Sledi uloga Franky Four Fingers-a u filmu Snatch (2000). Dok ga gledamo kao ortodoksnog Jevrejina koji pita “where is the stone”, prosto ne želimo da izađe iz kadra. Iste godine dobija Oskara za ulogu u filmu Traffic, Stivena Soderberga, u ulozi posvećenog policajca Havijera Rodrigesa. U 21 gramu (2003), prvom filmu na engleskom Alehandra Rodrigesa, autora kultnog španskog filma Amores Perros glumi religioznog fanatika Džeka Džordana pored Šon Pena i Naomi Vots.

Embed from Getty Images

Zbog ulogu Če Gevare u ostvarenju Che (2008) sedam godina se posvetio istraživanju ove teme. Ne samo scenarija (upravo on je nagovorio Soderberga na ovaj film), već istorije celog kontinenta, Kube, ličnosti koje su je obeležile. Sreo se sa Kastrom. Poslednja Čeova godina života, rađena po njegovom bolivijskom dnevniku ovekovečena je kroz dve verzije filma, na engleskom i na španskom jeziku. Za ovu ulogu dobio je glavnu mušku nagradu na Kanskom festivalu, a Šon Pen je bio vrlo razočaran što ovaj fim nije ušao u uži izbor za Oskara. Možda zato i nije dobio pompu kakvu zaslužuje.

Inspirisan Havanom 2012. snima antologijsku dramu Sedam dana u Havani, sedam kratkih priča,  sedam različitih režisera. Ulogu u filmu imao je i Kusturica, čiji je gost na Kustendorfu trebao da bude i sam Del Toro, ali se to nije ostvarilo. Kustendorf je ipak video jednog drugog Čea – Gael Garsiju Bernala, koji ga je glumio u Dnevniku motocikliste.

Dominira u filmu Sicario (2015) sa sjajnim Džoš Brolinom, u kome postaje glumački sinonim za plaćenog ubicu.

Embed from Getty Images

Ovaj film na brutalno realan način prikazuje svu beskrupuloznost i neumoljivost podzemlja i narko kartela. Scena pri kraju filma, u kojoj krišom dolazi u hacijendu vođe meksičkog podzemlja, svima koji su film pogledali ostala je trajan i verodostojan opis onoga što smatramo osvetom. Celoj dramatici značajan doprinos dao je i sjajni kompozitor Johan Johanson, koji je filmu kroz muziku dao dodatnu dramatiku i neizvesnost.

Nastavak ovog filma, Sicario – The Day of the Soldado (2018), za razliku od 95% filmskih nastavaka, ima smisao, nit i poentu. Moral, čast, kajanje, dužnost, nestaju u brisanom prostoru ovog filma i niotkuda se ponovo pojavljuju.

Kada ne snima, o njemu nema skoro nikakvih informacija. Kažu da je vuk samotnjak, a pre bih rekao da ljubomorno čuva privatnost svog mikrosveta, što je raritet u ovoj civilizaciji spektakla. Uveren sam ipak da je usvojio krilaticu jednog od svojih idola, Balzaka. “Samoća je u redu, ali vam je potreban neko da vam to i saopšti – da je samoća u redu”.

“Za neke uloge mi je potrebno vreme da ih pustim, dok neke ostaju zauvek sa mnom”, izjavio je 2013. godine. Ostaju i sa nama. I ne sumnjam da će uloga u novom fimu Ves Andersona The French Dispatch, čija je premijera pomerena za 2021, biti jedna od nezaboravnih.

Cover 📷: Morena Films/Guerrilla Films/Tele5 Cinema

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']