balašević

Beograd i Balašević – oproštaj u minut do dvanaest

Beograd se u “minut do dvanaest” sa dva skupa, ipak oprostio od Đorđa Balaševića, poslednji u regionu. Koliko i da li Beograd poštuje svoje, i legende uopšte?

Napustio nas je legendarni umetnik, a jedan sagovornik sa društvenih mreža savršeno je opisao srž njegove muzike u par rečenica. “Njegova dela nisu umetnička dela. To nisu nikakve pesme, nikakvi stihovi, o ne. To su svetovi. To su pejzaži, svi živopisni i raznobojni, utopljeni u sladak zvuk muzike, začinjeni toplim, bolnim emocijama, posluženi uz gorku istinu i vreme koje neizbežno otkucava. Tako nešto, svevrsno i izvrsno, a opet, uklopljeno u samo par minuta, čovek ne može da sluša svaki dan. Isuviše je to velika eksplozija emocija za tako kratak period”.

I kao što to čine velike ličnosti sve nas je ujedinio, makar na trenutak. Čak i večno dihotoni Balkan. Od njega se naravno oprostio njegov Novi Sad dva puta, prvi put u suzama i tišini, drugi put svečano uz pesmu i lampione. Sarajevo se okupilo ispred Skenderije, dok je splitski Peristil bio pun ljudi koji su došli da mu odaju počast. Čak je i poslovično rezervisani Zagreb sa svećama i “bećarcem”, izašao iz sopstvenog klišea, omeđenog tradicijama ekspresionizma i secesije. Dan kasnije su se od Balaševića oprostili građani Crne Gore, Banjaluke, Rijeke…

Ono što je mene, kao Beograđanina pogodilo, je da se od njega u “prvom talasu” poslednji oprostio naš glavni grad, a pitanje je da li bi se uopšte i dogodio organizovan skup da neko putem Fejsbuka nije pozvao građane da se okupe na Trgu Nikole Pašića u subotu uveče. Takođe, manji broj Beograđana se nešto kasnije uz dirljivu pesmu i sveće oprostio od svog idola, kod Sava Centra, baš tamo gde nam je uvek davao celog sebe, za večnost. Premalo, da promene suštinu ovog teksta.

Želim da verujem da bi bilo daleko više ljudi da su za ovo okupljanje znali, i da nisu bili osuđeni isključivo na stihijske informacije sa društvenih mreža, ali zar baš zarad ovakvih manifestacija ne postoji država, ili grad, koji ovakve skupove treba da organizuje, i iza njih stane, kao na otvaranju spomenika recimo? Dan žalosti da i ne spominjem, ordenje takođe. Orden, inače, javna počast koju dodeljuje država, ima ga recimo novinarka Pinka Gordana Uzelac.

Od Beograda, grada plodonosnog haosa, kako ga je jednom prilikom nazvao režiser Rajko Grlić, umetnički najprogresivnijeg grada bivše Juge, koji je cvetao pod uticajem dadaizma i nadrealizma svi očekujemo najviše. Beograd, u kojem ste uvek vredeli koliko vredi – ili ne valja, to što radite, a ne po poštovanju tla i krvi, uskogrudosti koju možete pronaći širom regiona.

balašević
Vitraž

I Balašević se prisetio nekadašnjeg Beograda u jednom intervjuu. “Imam pravo da žalim za Beogradom koji je bio brz, da žalim za Beograđanima koji su svuda doživljavani kao arogantni, bučni, ali ipak neodoljivi, simpatični, džekovi, tipovi široke ruke, koji su odmah znali da spoje stolove, angažuju muziku, naprave atmosferu. Spušteni smo, neko nas je vratio na trojku sa osmice”. Da li smo uopšte na “trojci”?

Dragan “Gaga” Nikolić

Šta je Beograd čekao? Da li zaista postoje oni kojima Balašević nije i beogradska legenda, jer je rođen 70 kilometara severno od našeg grada? Ukoliko je odgovor da, jedino opravdanje za njih bilo bi da oni nisu imali “svog starog”, da im d moll ne predstavlja tugu, da nikada nisu voleli, bili voljeni, da nisu plakali, čeznuli, usudio bih se da kažem živeli.

Da ovaj manir nije slučajnost, evo jednog argumenta iz skorije istorije. Kako smo se oprostili od Dragana “Gage” Nikolića 2016 godine? Ukoliko postoji epitomizacija beogradskog šmekera kojeg je u sećanju prizivao Đole, to je upravo on. Ni u ovom slučaju ne mislim na intimne činove pojedinaca, njegovih prijatelja i najvernijih poštovalaca, i par državnih funkcionera, niti na komemoraciju na Velikoj sceni “Mira Trailović” Ateljea 212 u Beogradu. Gde smo bili svi mi?

Koliko ljudi uopšte zna za spomen ploču u zgradi u kojoj je živeo. Ona jedan jedini dan ne bi smela da ostane bez ruža, kala ili orhideja.

Beograd mu nije dodelio ulicu niti spomenik. Gagini drugari iz vračarskog kafića Talia u koji je često voleo da odlazi pokrenuli su inicijativu da parkić u Mutapovoj ulici ponese njegovo ime, a bilo je i apela da Gaga, umesto poštovanog Ivana Đaje spoji Kalenić sa Makanezijevom, a da uvaženi srpski biolog i filozof dobije svoju ulicu negde u blizini Botaničke bašte, koja bi mu i simbolički više pripadala.

Sve navedeno se nikada nije dogodilo, iako postoji i peticija meštana ove ulice koja čezne da Nikolić dobije svoj zasluženi omaž.

Koliko ljudi zna da je kućerak u centru Beograda, u Dositejevoj ulici 36 baš onaj gde “žive keva, ćale i Flojd”. Još uvek je tu – isti. Da, pričam o filmu “Nacionalna klasa” Gorana Markovića. Zar ne bi to trebalo da bude mesto gde beogradski dečaci upućuju prve poljupce svojim devojkama, gde oslonjeni na tarabu, poput onih koje je slikao Safet Zec izjavljujemo jedni drugima ljubav?

nacionalna klasa
Slobodan Stupar

Kažem još uvek, jer će i ova lokacija verovatno uskoro biti srušena i zamenjena kockarnicom, pekarom ili apotekom. Kao i Orač i Trandafilović, osnovan 1929, u kojem je baš “Gaga” bio redovan gost, uz Ružicu Sokić, Muharema Pervića i mnoge druge boeme i legende. Sopstvene uspomene, ukoliko ih ne zaboravimo, nam ruše.

Prošle godine odvaljena je spomen ploča Velimiru Bati Živojinoviću sa fasade u Mileševskoj ulici. Novakove uspehe takođe odavno više ne slavimo. Ni Novak ni Bata nisu dovoljno srbende srbendama, poput Balaševića?

A kako to čine drugi?

Pariz

Na koji način se recimo Pariz oprostio sa Žan-Pol Sartrom, njihovim “Gagom” Nikolićem? Predsednik Francuske Žiskar d’Esten ponudio je da država plati troškove sahrane,ali je poštovao njegovu želju da ne želi nacionalnu sahranu. Iako je njegova ponuda odbijena, bio je među prvima da se pokloni senima čuvenog pisca.

Njegov kovčeg prvi su pratili Simon de Bovoar, njena sestra, kao i njegova dugogodišnja prijateljica Arleta, a nedaleko od njih stajali su i Iv Montan i Simon Sinjoret. Ispred njih su išla kola prepuna raskošnog cveća i posmrtnih venaca. A iza njih?

Pedeset hiljada ljudi, pretežno mladih. Nepregledna reka ljudi u bulevaru Monparnas. Simon de Bovoar je napisala u knjizi “Ceremonija oproštaja” da je ovo sahrana tačno onakva kakvu je Sartr želeo, a da to nikada neće saznati. Na pariskom groblju Monparnas ljudi su čučali na okolnim zidovima, grobovima, čula se vreva i osećao život. Kao da je i sama smrt pobeđena, i to od svog najljućeg protivnika. Bila je to zaista i simbolički poslednja manifestacija te 1968. godine.

Split

Više od deset hiljada Splićana otpratilo je Olivera Dragojevića na večni put, ka Korčuli, odnosno Veloj Luci. Puna splitska riva, vatromet, kovčeg pun cveća, kapa, šalova, uz mimohod ovenčan pesmama klape “Kontra” koja je na Oliverovoj poslednjoj pozornici, na rivi izvodila njegove legendarne pesme: “Splite moj”, “Moj lipi anđele”, “Vjeruj u ljubav”, “Moj galebe”…

Na molu Svetog Nikole Splićani su teška srca dozvolili Oliveru da ode iz Splita, dopustivši da ih sada večno razdvaja more, dok se i zvonik Sv. Duje sa njim opraštao. A na tom moru, katamaranu koji je otplovljavao Oliveru su društvo su pravili i čamci, i manje ili veće “pente”, gliseri, jahte, i topovnjače hrvatske mornarice. Scena sa upaljenim bakljama već tada je postala razglednica. Oktobra iste godine na sličan način se i Poljud od njega oprostio. Na utakmici sa Mađarskom ceo stadion je unisono otpevao “Cesaricu“, u narodskom “da se naježiš” maniru.

I u jednom i u drugom slučaju, su i država i grad, logistički podržali želju građana da se od svojih velikana oproste. Time su oni ispoštovali ne samo Sartra i Dragojevića, već i sebe.

Đole jeste izgovorio “Ne vredi nam brinuti deco, sve je to zapisano tamo negde, gore, u zvezdama”. Ali moramo da brinemo Đole, i zbog nas samih i zbog poštovanja prema tebi, ima nas dovoljno da i dalje budemo “trezveni, praktični graditelj”, kako je Beograd jednom opisao čuveni filmski kritičar Ranko Munitić. I kako ne bi, znaš Đole, između onoga na grobu, gde piše godina rođenja i godina smrti bilo samo prazno polje za sve nas. Već i neka crtica, život. A šta je život bez poštovanja?

Zbog divnih, ali ipak malobrojnih ljudi koji su mu se poklonili, Beograd se nije potpuno osramotio, ali je tako daleko od Đoletove “osmice”. S obzirom na to kakva je veličina bio, nećemo imati još mnogo prilika za popravni u budućnosti.

Na kraju, Đole je ponovo pobedio za sve nas. U jednoj večeri vratio je Jugoslaviju koje više nema. Ali ne u patetičnom jugonostalgičnom maniru, već kao omaž istini, ratu protiv rata, poetski razvaljujućoj kritici nacionalizma. Hvala ti Đole, pobedićemo i mi za tebe.

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']