Beograd – grad koji nam nikada neće uzeti

Gradska vlast je odlukom da ulice koje nose naziv gradova i geografskih pojmova bivše Jugoslavije rešila da Beograd ruši iznutra, crvima šovinizma, isključivosti, razlika, izjedajući tako njegov kosmopolitizam, otvorenost, unikatnost, dert, etnički i socijalni akvarel.

Gradska vlast, koja Beograd fizički i mentalno razara godinama donela je još jednu skarednu odluku u nizu, kojom pokušava da našem glavnom gradu oduzume njegovu suštinu. Naime, odlučeno je da ulice koje nose naziv gradova i geografskih pojmova bivše Jugoslavije više nisu poželjne. Sarajevska, Splitska, Hvarska, Bjelovarska, Celjska, Lopudska, Zenička, Zagorska i mnoge druge biće zamenjene na nekom partijskom kolegijumu. 

Dogovor oko Kosova ipak mora da se iskanališe disperzijom niskih strasti. A ima li išta bolje za to, od balkanske verzije ruskog ruleta, igre zvane nacionalizam? Jedan velegrad, ovi prozaični najamni čauši, dekretima žele da pretvore u varošicu.

Oni ne znaju da kao što seljak nije topografska već mentalna kategorija, da tako ni osobenost grada ne nastaje u adresaru, već u glavama njegovih stanovnika. Za ovo što su oni naumili, potrebna je kolektivna lobotomija, a ne naci geografija. Izdržao je Beograd ozbiljnije falange, dođoše koji su ga prezirali iz dubine duše, vlasti koje su ga čerupale i ogolile. Ostajao bez najlepših zgrada, kafana, arhiva. Istrpeće i ove, bivše ljude.

Fizička devastacija se očigledno pokazala neučinkovitom, pa vlast prelazi na nešto konceptualniji, mučniji način ubijanja njegovog duha. Šta je za grad koji je toliko puta bombardovan, rušen, ponižavan – zalivanje betonom, seča drveća i arhitektura koja kao da je nastala kroz prepisku malog Perice i likova iz Mapet šoua?

Očigledno ništa. Shvativši to, odlučili su da Beograd ruše iznutra, crvima šovinizma, isključivosti, razlika. Da time izjedaju njegov kosmopolitizam, otvorenost, eklektiku, unikatnost, dert, etnički i socijalni akvarel.

Beograd me podseća na Žan Pol Sartra u Parizu 40-ih. Cafe de Flores na bulevaru San Žerman, i gomila nepovezanih misli koje su volšebno povezale u svu suštinu ovoga sveta. 

Mi smo gradska deca. Nama je to jednostavno strano

Od same odluke postoji jedna stvar koja je od nje tragičnija. Njen povod.  Parafraziraću taj umrtvljeni službeni govor, jer mi izvorna verzija stvara gorušicu. “Nazivi naših gradova ne stoje na ćoškićima njihovih ulica”. Bingo!

Nije li to baš ono na šta bi trebali da budemo ponosni? Ti nazivi ulica su često posramljivali i one koji stid nikada i nisu trebali da osete, a rado su u naš grad dolazili. Srpski, bosanski, hrvatski gradovi, i ljudi u njima su za one sa dobrom namerom i srcem jednako njihovi, kojim god granicama, religijama, okvirima da ih opašete. Zato ta imena nisu samo imena, ona su uspomene, istorija, prijateljstva, ljubavi, navike. Ona su deo nas.

Odzvanja mi citat iz knjige Rajka Grlića Neispričane priče – “Pričao sam mu kako sam zapanjen količinom lokalne netrpeljivosti, nacionalizmom koji se samo drugačije zove. Tješio me je govoreći: „Rajko, zapamti, mi smo gradska djeca. Nama je to jednostavno strano“.

Ipak, nazivi ovih ulica su i simbolično upućivali na jednu nepobitnu činjenicu – da je Beograd najtopliji grad ovog dela Evrope bez premca. Nadobudni Beograđani su i na sam spomen reči domaćin iz scenografije surovog asfalta prelazili na onu iz filma Maza i Lunja. Sve, odmah, sada, patos, drama. Biti domaćin za nas je pitanje časti, slatka obaveza, kao nošenje sata koji vam je ostavljen kao generacijski vremeplov u amanet.

Ne poznajem nikoga ko je u Beograd došao, a da mu sva vrata nisu bila otvorena. Da, i drugi iznesu hranu i piće na sto, bude tu topline, ali se nigde srce na rukavu ne nosi kao ovde. Nehajno, kao kraljevski ogrtač. U Beogradu ostajete stranac samo ukoliko je to vaš izbor. I uvek mi na pamet padnu reči druga iz Buenos Airesa. “Vi ste jedna us**na tranziciona zemlja, puna ljudi sa ogromnim srcem”.

Ta srca godinama krpe sve urbanističke gafove, kulturnu pornografiju, potiranje patine i istorije Beograda. Politiku, mržnju, površnost. 

“Trebamo da stavimo natpise onih koji nas vole”, kaže gradska vlast.

A kako ćemo da sprovedemo taj geniozni poduhvat sada, kada su nam braća samo Rusi, Kinezi, Belorusi, i Azerbejdžanci. Birjuzov, Ždanov, Tolbuhin?  A ne, te “ruske komunjare” smo već sramno ekskomunicirali iz katastra. Gde ćemo Kineze da udenemo? Prvo, njihova imena su mentalni nepraktični napor SNS čimbenicima, a kao drugo i oni su komunisti. Alijeva nema dovoljno, Lukašenko je u želji da večno vlada smrt odbacio kao životni epilog. Šta ćemo?

Ko nam ostaje? Francuzi, Italijani, Španci? Viktor Igo? Kojim književnim reciprocitetom nam je uzvratio Pariz. Garibaldi i Garsia Lorka u Zemunu i na Paliluli. Nato **vna iz Aviana!

I Patrisa Lumumbu bi mogli da lustriramo, ipak se on 1960. obratio Amerikancima i Ujedinjenim nacijama u nadi da zbaci secesioniste podržane od Belgije. Šta ćemo sa Ruzveltom, Džordžom Vašingtonom, našim arhetipskim neprijateljima?

Koga ćemo da udostojimo istorije koju validiramo kroz svaku promenu vlasti? Da istorija nije celina, već da je u delovima, kreirana upravnim garniturama, Rim nikada ne bi bio večni grad. Vespazijanov Koloseum bi prvi srušio njegov naslednik Domicijan, a već pod dinastijom Flavijana, to ne bi bio grandiozni amfiteatar već terma. Rimljani su mrzeli trg Piazza Venezia, koja im je danas jedna od najvećih turističkih atrakcija. Esposizione Universale Roma koji je podigao Musolini i dan danas je tu gde jeste. Zato što je deo njihove istorije, najsramniji, ali deo.

Nazivi ulica su se prekrajalii i ranije, i tada je to bilo pogrešno. Ideologija je uvek prethodila istoriji. Ateista, vernik, levičar, komunista, nacionalista. Neko je uvek bio nezadovoljan. Išao sam u osnovnu školu Braća Ribar, i nju sam doživeo kao svoju, kao i oni koji su se školovali pod imenom kralja Petra, koji je tu trebao i da ostane, ili da mu se da dostojni omaž.

Ko god se u ovom vrtlogu sukoba, razlika, strasti, setio da postavi table sa hronološkim nazivima ulica u Beogradu trebao je da dobije Nobelovu nagradu za umerenost, smisao i takt. Na taj način je svako mogao da bira naziv sa kojim se poistovećuje, emocionalno, ideološki, kroz naviku ili sećanje. Ostanak svih ovih gradova koje žele da Beogradu oduzmu, nije političko pitanje, već civilizacijsko. Beograd i jeste hiljadu i jedan grad.

Osim civilizacije, ima tu i stila. Kada su trenera Mutu Nikolića, koji je u halu ušao sa lakiranim crno belim “Al Kapone” cipelama, novinari zbunjeno, i pomalo podcenjivački, upitali “zašto ove cipele”, Muta im je lakonski odgovorio “vi to ne razumete, to je San Remo”. Beograd je taj San Remo ovih prostora, bio i ostao.

U meri u kojoj je drugačiji od drugih gradova Beograd pati, sa svim svojim biserima u njemu, koji pate zajedno sa njim. Ali mu dušu nikada niko nije uzeo. Postojan poput nekog od stabla iz Košutnjaka, koja planiraju da nam seku, ostao je da stoji, i da se ne savija, ni pret kim!

Nekih krošnji nema, deluje tromo, često se čini i da nema dovoljno sunca i kiše koje bi ga ponovo razgranale i osnažile. Ali opstaje. Momo Kapor, koji je sebe utkao u Beograd, jednako kao što se Beograd utkao u njega, napisao je – “danas mi je smešno i tužno što smo želeli tako malo. Trebalo je želeti nemoguće! SVE”.

Ima nas dovoljno da naš grad ostane to SVE. I Sarajevo, Hvar, Mostar, Maribor, Poreč i Split. On nema međe i granice, vreme i mesto, rok trajanja i tapije. On je iznenađenje, oksimoron, kontrast. Kao u pesmi Halila Džubrana. Daje i uzima sve, kruniše i razapinje, podstiče naš rast i potkresava ga, upinje do naših visina i miluje nam najtananije grančice koje trepere na suncu, ali se i spušta do našeg korenja i trese ga dok prijanja u zemlju. 

Izvinjavam se intelektualnim puritancima, što ovaj tekst neće biti završen efektnom frazom ili srceparajućim citatom Duška Radovića. Kraj koji sam zamislio, u stvari je predlog i molba jednog mog druga. Ona se odnosi na poruku gradskoj vlasti koja bi da nas deli i secira. Pa, ovako – sisajte ***u. Da, jer oni Sartra ne razumeju. Poslušao sam ga.

Pavle Jakšić | Vitraž

Naslovna 📷: Biljana Mirčić

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']