Nova estetika Beograda – neukus kao svakodnevica
Beograd nije vlasništvo, još manje poligon za eksperimente političkih partija. Beograd su naše bake i deke, roditelji, ćoškovi, prvi poljupci, drugarstva, istorija. Imamo pravo da tražimo sve, baš danas, kada ne smemo da tražimo ništa.
Najkosmopolitskija metropola ovog regiona počinje da liči na višespratnu kasabu u kojoj neonke na apotekama više odišu stilom od novogodišnje rasvete, koja uglavnom izgleda kao otkupljeni, ali nerealizovani tender rasvete za Irkutsk 70-ih.
Najezdi neke nove, bahate klase ostao je da prkosi samo šmek Beograđana, starosedelaca i pridošlica, sazdan od vrednosti i tradicija – vaspitanja, gostoprimstva, buntovništva, asfalta. Šarm mangupa, lekara, pekara, književnika, mesara, konobara.
Postoje stvari, poput restauracija zgrada, ulica, poput Njegoševe i Svetozara Markovića, koje su Beograd kakvog se sećamo. Premalo. Projekat u Savamali, koji po mom mišljenju nije estetika za naš grad, ipak jeste bolji od mulja i korozije. Ali su ga suluda rešenja za njegovo sprovođenje, uključujući divljanje “navijača vlasti”, svela na nivo omraza i kod onih kojima se dopao. Autogol. Bahati gaze pitome, ali njihova pobeda dolazi iznenada, kada prvi sa gaženjem ne znaju da stanu.
Vračar, nekada staro jezgro trgovaca, advokata, zanatlija, sve više liči na sindikalno odmaralište u izgradnji. Mahnito se brišu patina i istorija, nestaju stare zgrade, koje nisu sačuvane, jer nisu mogli da se ugrade u kvadrate, oni koji će to sutra pravdati nekom svojom tetkom iz Kanade. U te razrušene prostore ubacuju se proizvoljni urbanistički projekti.
Stari vračarski lokali gde su nekada sedeli boemi, intelektualci, hedonisti, zamenjeni su novom elitom i japijima. Puno praznih priča, namrštenih pogleda, kriminala, tendera. Podpazušnih torbica i keramičkih pločica.
Počelo je, kao i svuda po gradu, divljim nadogradnjama u koje su se useljavali miljenici Srpskog pokreta obnove. Nenad Bogdanović, i “pašnjaci” Demokratske stranke (vi, Konstantinoviću sa Roleksom, i slični grebatori Trivan miljea, koji ste Ds srozali, me nećete šerovati) su mala deca za naprednjačku građevinsku mašinu za obrtanje love.
Cvetni trg. Pomislili ste na cveće? Greška. Postao je jedan od promašenih diplomskih radova arhitekata ove vlasti. Onih zbog kojih su naše najobrazovanije arhitekte konobari u Kentakiju i Brizbejnu, ili čame u Beogradu bez ikakve perspektive.
Izgleda kao rozarijum sa pleksiglas udžericama, idealnim za prodaju praziluka. Staklena bašta za buđ, poligon za parastos, kojem nedostaju samo hrizenteme. Da ironija bude veća, tik iznad ovog betonskog kompleksa nalazi se sedište Društva za uređenje Vračara. Nije im lako.
Uži centar, “Palas”. Da je onaj ko je projektovao novi plato kod “Pevca” ikada popio piće sa dedom ili ocem u kultnoj beogradskoj bašti, nikada ne bi betonom eutanazirao taj mali komad zemlje, koju je zapečatio česmom, za koju je čak i skopska “antika” umetnost.
Uklapa se u okolinu kao i betonski mostić širine biciklističke staze, koji povezuje Kalemegdan sa pristaništem. Biće pravi test međuljudske trpeljivosti kada reke roditelja sa bebama u kolicima krenu u šetnju. Pogled na taj isti Kalemegdan žiteljima Dorćola onemogućen je u strogom gradskom jezgru hotelom Mona, koji je volšebno postao njegova najviša tačka.
Spomenik patrijarhu Pavlu kod crkve Svetog Marka. Pomislio sam da se radi o prvom, neuspešnom domaćem zadatku studenta na fotošop kursu. Izgleda kao “baštenski patuljak koji se neprirodno i groteskno iskrivio na suncu”, da citiram visprenog komentatora sa sajta B92.
“Što jednostavnije, kao što je i on bio jednostavan čovek. Stoji primedba da sa zadnje strane postoji ta rupa, ali je spomenik okrenut tako da se ona ne vidi sa prolaza”, kaže autor Zoran Maleš. Aha, znači on je svestan da tu nešto ipak ne štima, ali ga je zato precizno pozicionirao kako bi ti nedostaci bili manje očigledni. Genijalno.
Maleš bi trebalo da zna da kategorije poput neukusa i karikirane estetike nisu sastavni činioci jednostavnosti, iako su one uvek jednostavne same po sebi.
Ne umem da dokučim potreban nivo transcedencije kojim biste u ovom spomeniku pronašli dubinu, spokoj, i na kraju sponu sa omiljenim srpskim patrijarhom i svecem.
Spomenik patrijarhu Pavlu. Izvor: espreso.rs
Fascinira me kako je moguće da se generiše takav neukus i kič. Kao da su se loši đaci, koji Beograd mrze, okupili, rešeni da mu se svete. Kada bi Borisav Pekić, koji je pisao o etici i negovanju zgrada, i njihovom životu poput ljudskih bića, gledao današnje performanse primitivizma, verujem da bi se u grobu prevrtao.
Beograd je betoniziran i parkingiziran, prošaran redom pekara, kladionica i ćevabdžinica. Betonske ploče oko Slavije, ispred Doma omladine, žardinjere koje izgledaju kao mikro reaktori Černobila. Za ljude koji su nekreativni, koji naš novac ne žele da troše na ulepšavanje grada, već na svoje kombinacije i malverzacije, beton je logično rešenje, on sve trpi.
Sprema se novi porez na imovinu, koji ideju crpi od pretpostavke da su kanalizacija, pristojna fasada, lift u stvari luksuz, na koji treba da ide dodatna globa, najavljuju se zaplene zbog Infostana, ružičaste, skuplje parking zone, dok Trg Republike zvrji prazan.
Hrabrost je kritikovati, jer je politika danas sve. Etiketiranje “čiji ste”, po sistemu dr’šte lopova je deo svakodnevice. Roboti, partija nije identitet! Ukoliko svoja nezadovljstva čekamo da kanališemo iščekujući opozicione harizme koje to možda nikada neće postati, ugušićemo se u blatu mediokriteta. Žuti prsluci ih ne čekaju u Parizu. Budite svoji, ne nečiji. Borite se za sebe sami.
Moramo da naučimo da, ukoliko nam stranke na vlasti podignu Infostan, struju, ruše predivne zgrade, ili nas maltretiraju svojim nemarom (dok im žene šetaju Luj Viton torbe) – izađemo na j***** ulice. Inata radi, ako ne zbog stomaka. Dosta više!
Ne znam do kada će tajfun neukusa da traje, ali će onaj ko ovo ruglo odbetonira, i posadi koji cvet, imati moj glas. Onaj koji ljudima u Borči i Kaluđerici obezbedi pristojan vodovod i kanalizaciju, umesto da silne evre troši na svetiljke koje drže potporni beli džakovi.
Foto: N1Glas treba da dobije onaj ko grad očisti i po njegovim obodima, umesto što ga isključivo licka za dubajske investitore. Ko se ne bude talio sa prethodnim muljatorima, pripremajući teren da radi to isto. Ko jednom dirne u taj osinjak pohlepe. Ko smanji suludi, dahijski porez na imovinu.
Onaj ko ne pomisli da je Bogom dan, da je od nas pametniji, hrabriji, bolji. Ko shvati da je na to mesto došao odabirom politike kao poziva, a ne mesijanstvom. Ko se ne seti mišljenja akademika, naučnika, studenata, radnika, samo dok traje borba za vlast. Ko bude savestan i skroman.
Onaj ko stane na put partijskom zapošljavanju. Elektrane, vodovod, nekako ćemo svariti, ali kultura, nauka, stručne oblasti? Zečice u pozorištu, radnica Pošte na čelu Muzeja Nikole Tesle, malverzacije u Etnografskom muzeju. Kadrovi spremni na sve zarad partijskih pohvala i oročenih funkcija, poput Ivane Vučićević i njene klabing hostese sa Studija B, Biljane Srbljanović. A ne, moja greška, ona je tu ideološki. I ranije su se ritali za plen, ali nikada ovako besramno.
Onaj ko ukine poziciju fiktivnog gradonačelnika, da bi nam neko zvanično polagao račune. Ko vrati okvir dostojanstva, koje Beograđani zaslužuju. Da ne tuku ljude po kafićima, da se dnevno ne dešavaju pucnjave, da komunalna policija ne bude sinonim kazni, već uslužna služba.
Svako ko ne bude takav, neka od nas bude zbrisan kao prvi sneg koji dodirne tlo, dok se pošteno nije ni zabeleo.
Kao što reče moj prijatelj iz Argentine, koji Beograd obožava i iznova mu se vraća. “This is shitty country with big hearted people”. Zbog svih takvih. Jer njih ne mogu da zabetoniraju.
Naslovna fotografija: Grad Beograd
Pavle Jakšić | Vitraž
