Café de Flore, simbol slobode i avangarde u kome su nastali dadaizam i nadrealizam. Sartr, Hemingvej, Kapote, Bardo, Fonda, Yves Saint Laurent, samo su neka imena koja su krojila istoriju ovog mesta. Poslednji deo pariske trilogije.
Istorija pariskog Café de Flore počinje 1887. godine u tadašnjoj Trećoj francuskoj republici. Dobivši ime po statui Flori, rimskoj boginji cveća, koja još uvek stoji preko puta ulice u jednom od najelitnijih delova Pariza – Sen Žermen, ovaj kafić je od svojih početaka do danas uvek privlačio veliki broj pisaca i filozofa.
Dadaizam i nadrealizam
Jedan od prvih koji je započeo tradiciju pisanja u Café de Flore bio je Gijom Apoliner. On je 1913. godine započeo žurnal po imenu “Večeri u Parizu”. Uprkos ratu, navike ovog italijanskog pesnika se nisu promenile, redovno je posećivao kafe i provodio sate u njemu. Nakon završetka rata, 1917. godine Apoliner upoznaje Andrea Bretona sa „cvetnim kafićem“, i upravo tu se rađa dadaistička grupa.
Iste godine, Apoliner upoznaje svet sa reči „nadrealizam“. Spržena zamorom od svega, pre svega lakrdije i nihilizma, Dada se kao avangardni umetnički pokret početkom dvadesetih godina dvadesetog veka pretvorila u pepeo – supstancu iz koje će jedan od bivših dadaista – Andre Breton, stvoriti novi avangardni umetnički pokret.
Dok je pravi osnivač dadaizma – Tristan Tzara bio oličenje jedne vrste književne anarhije i jetkog humora, Breton, tvorac nadrealizma i bivši dadaista je težio disciplini i organizaciji, držeći uzde pokreta u svojim rukama. Dok je Dada na spoljnom planu značila podrugljiv sarkazam, a na unutrašnjem apsolutnu negaciju, nadrealizam se usredsredio na istraživanje snova, uvodeći novu tehniku pod uticajem Frojdove psihoanalize – automatsko pisanje. Za razliku od anarhičnog i spontanog dadaizma, nadrealizam je vremenom postao grupa sa strogim ustrojstvom i nepromenjivim zakonima. I to je trajalo više od 40 godina, počevši zvanično od 1924.godine.
S obzirom na to da je Pariz u Drugom svetskom ratu bio pod nemačkom okupacijom, ono što je zanimljivo je da nijedan Nemac nije mogao da se nađe u njemu. Sartr dalje piše: „putevi do Flore su za mene četiri godine bili putevi slobode“. On je baš u prostorijama ovog kafea i započeo svoju egzistencijalnu filozofiju. Léon-Pol Farg i Moris Saks su dolazili u kafe svaki dan. Zajedno sa njima i Simon Sinjoret koja je napisala u svojim memoarima: „Rođena sam jedne večeri 1941. godine na klupi u Cafe de Flore.“
Sinonim slobode, Hemigvej, Kapote, YSL, Bardo.
Ne samo za Sartra nego za svakog pisca, umetnika, filozofa ovaj kafe je bio sinonim za slobodu. Mogućnost da bez bilo kakvih smetnji uživaju u svojim radovima i da se neprestano obrazuju, ponajviše među sobom, bila je izuzetak u ratno vreme u Francuskoj, ali i u drugim delovima sveta.
Nakon rata, čuvši za ovaj inspirativni prostor, Ernest Hemingvej i Truman Kapote, tvorac Doručka kod Tifanija, dolaze iz daleke Amerike da osete čar ovog mesta, upoznaju svoje kolege. Od tada postaju i redovni gosti. Vlasnik kafea Boubal, iz šale je oformio klub PCF (Poilly Club of France), nazvan po flaši belog vina.
Hemingvej i Kapote su takođe bili članovi kluba. Šezdesetih godina ovaj kafe postaje atrakcija ne samo za pisce nego i za razna svetska imena filmske scene. Džejn Fonda, Brižit Bardo. Od režisera do producenata, ovaj kafić je vrveo od umetničkog sveta. Pored njih, nezaobilazni su bili i najveći svetski dizajneri. Yves Saint Laurent, Givenchy, Pako Raban i mnogo drugi su uživali u popularnosti i ekskluzivnosti koje je ovaj kafe nosio sa sobom. Osamdesetih kafe dobija drugu dimenziju, jer su svi želeli da budu viđeni u njemu.
Govorilo se: „U Floru su ljudi manje ružni nego bilo gde drugde“. S obzirom na to da je posećenost bila velika, stolovi u kafeu su prvih jutarnjih časova bili rezervisani samo za stalne goste koji su voleli da misle da ih ispijanje kafe u Floru čini pametnijima. Nakon opuštenog prepodneva, kafe je ispunjen novinarskim i političkim sastancima.
Danas je ovaj kafe dostupan turistima samo ako im se posreći da ugrabe prazno mesto. Još uvek se održava tradicija stalnog gosta i prepodnevnih rezervisanih časova. Ukoliko želite da popijete kafu u Café-u de Flore dok ste u poseti Parizu, verovatno ćete morati da se načekate. Ali, vredi. Vredi osetiti duh starih pisaca, njihovih razgovora, a i ko zna, možda se u nekima probudi i inspiracija.
… umesto epiloga …
Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture.
Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim.
Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze, već samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji.
Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kulturi”.
Kraj serijala. 📷: Vitraž
Vitraž | Dragan Uzelac
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
