Boris Deheljan – U ringu sa sopstvenom maštom

Umetnik naturščik, koji je u svoj dar pronikao kroz godine druženja sa alatom, mehaničarima, zanatlijama. Buntovnik, u čiji je životni put malo ko verovao.

Matice pune patnje, muke, žudnji, koji simbolizuju borbu jedne gotovo izgubljene generacije, njihova odsečena krila, ali koji bude prkos i nadu za nečim većim. Podario nam je čitavu večnost druženja sa muzičkim veličinama, Hendriksom i Dejvisom, otelotvorenim kroz šrafove koji dišu, a samo zbog nužnosti forme nazivamo ih skulpturama.

Alhemija ljubavi, inata i bunta. Kao što reče Momo Kapor “želeli smo toliko malo, a trebali smo da želimo sve”. Put od toga “malo” pa do “svega” za Vitraž. Dok neformalno ćaskamo, Boris izgovara “laž ne postoji, ona je iluzija, i istina uvek pobeđuje, ona je suština”. Spontana uvertira o njegovim istinama, o kojima će jednog dana možda biti napisan i film.

1.Da li je muzika bila inspiracija za otkrivanje sopstvenog dara?

 Sluh, samim tim i muzika je krivac za sve što postoji na ovoj planeti. Čovek slušajući prirodu, vetar, talase, budi u sebi maštu. Čak i kada legnete da spavate, slušate sopstvene uzdahe, nemire. Čak i takvi zvuci mogu da vas usmere ka nekim stvarima o kojima nista ni sanjali.

Bez zvuka ljudi bi bili jos otuđeniji i zatucaniji. Svi oni koji su zvuk smatrali svakidašnjim, suštinski nikada nisu poznavali život, a život je pokretač svega. Kada kažem život, ne mislim na život koji je lep, već na život koji je istinit, a on kao takav, ne može biti mnogo lep, jer je sačinjen u većini slučajeva od tuge, muke, rada, želje. Kada bi sve navedeno pretočili u matematičku formulu, ona bi glasila – ljubav.

2. Kako si se odlučio da ljubav prema umetnosti, muzici, životu otelotvoriš kroz metal. Na neki način oksimoron, s obzirom da je metal hladan, dok u njega pretačeš emocije koje su tople, životne i iskrene?

Metal je satkan od prirode, poput čoveka. Mnogi emotivni ljudi na prvi pogled nose tu hladnoću metala. Ali se iza krije nešto sasvim drugo. Što se tiče samog materijala od koga skulpture nastaju, šrafova, odnosno matica, izabrao sam ih jer spajaju nespojive stvari.

Različite materijale, karaktere, ljude, prirodu, oni mogu da spoje univerzum sa prosečnim i primitivnim čovekom, genijalca sa glupošću. Svaki taj šraf može da spoji milione nespojivih životnih priča. Matice su šestougaone, samim tim ih lako uklapate u razne oblike i forme, gde dobijate idealne krivine i figure. Te matice za mene nisu matice već filozofija.

3. Kada si se prepustio svojoj mašti, i da li si sa njom koketirao i pre odluke koja je iznedrila tvoja prva umetnička dela?

Dete sam radničke klase, i odrastao sam vrlo skromno.
Čovek kada je skroman u detinjstvu on tera sopstveni mozak da razmišlja intenzivnije nego mlad čovek koji ima sve.

Iz skromnosti, nemaštine, čak i tuge, raste želja za igrom. Već nakon petog razreda nikada nisam jeo užinu, što je mojim drugovima bilo zbunjujuće. Teško je objasniti vršnjacima da ne jedete užinu da biste kupovali šrafcigere, gedore, klješta.

Pohađao sam Mašinsku školu u Beogradu, koja se nalazila na dve stanice od buvljaka. Štand u drugom redu na kojem se prodavao alat bio je moja “užina”. Od metalostrugara i automehaničara, poput mog oca, učio sam prve korake u radu sa metalima, odnosu prema mehanici, kroz kontakt sa aluminijumom, mehaničkim sklopkama, motorima.

Čak sam odmenjivao nastavnika opšte tehničkog obrazovanja u osnovnoj školi, zavređeno poverenje koje mi je tada značilo sve. Majstore danas doživljavaju “prljavim”, neobrazovanim ljudima. Tekovina buržoaske tromosti valjda.  Danas je sramota videti čoveka obučenog u odelo majstora, a to samo govori da taj čovek nešto radi, da ga nije sramota da se isprlja zarad svog cilja.

Danas mladi ljudi nemaju volje i energije da nešto rade, otuda taj zazor. Zanatstvo izumire, gase se radionice po centru Beograda, ali vam garantujem da će se vratiti. Ljudima će se smučiti tehnološko, digitalno doba, poželeće unikatno odelo, komad stilskog nameštaja umesto Ikee.

Nadam se da će ono što je jedinstveno, što nosi pečat truda i ljubavi, biti na pijedestalu. Danas sve ide ka tome da nećemo imati šankera, već robota koji će nam sipati kafu. Zamislite pored sve te samoće danas da ne možete ni tog konobara da “udavite” sopstvenim jadikovkama. Želim brkatog konobara, koji će saslušati moju muku i klimati glavom.

4. Inicijalna kapisla, začetak alhemije zvane Džimi Hendriks, kako i zbog čega?

Na snimanju jednog filma 2013. godine doživeo sam veliko razočarenje, gde sam iznoseći ideje i sugestije oko nekih tehničkih pitanja, kao pomoćnik na setu naišao na zid blaziranosti.

Osetio sam se etiketiranim kao običan majstorčić, čiji domet ne seže više od zavrtanja šrafčića. Po prvi put sam umesto revolta, sebi svojstvenom, poručio sebi da izdržim poniženje i omalovažavanje, i da ćutke sve istrpim. “Ako vrediš, pokaži to samom sebi, pa onda i svima ostalima”. Da ironija bude veća, naknadno su sve moje sugestije uvažene, satisfakcija koja mi nije bila potrebna.

Džimi Hendriks

Već 2014. godine sam uz pomoć prijateljice, napravio izložbu lampi. Nakon toga, jedne večeri, pripit, u društvu drugara rekao sam da ću napraviti Džimi Hendriksa u prirodnoj veličini. Osećao sam to što on svira, ali ja tu pesmu nisam mogao da odsviram, pa sam odlučio da ga napravim.

Svoju energiju kanalisao je kroz akorde, kvinte, a ja sam odlučio da svoju utkam u skulpturu. Oduvek sam se divio njegovom nesvakidašnjem zvuku, koji se ne uči u školama, note koje zvanično ne postoje.

Gledajući emisiju “Agape“ upamtio sam rečenicu vladike Porfirija, koje je glasila “umetnici su nepravilni glagoli u gramatici”. To me je otreznilo i dalo odgovor na mnoga pitanja. Umetnost je ta nepravilnost u ljudskom postojanju. To je bio zahtevan zadatak.

Noćima sam imao nesanicu, napravio sam gitaru i cipele, ali glava, mimika i izraz su mi predstavljali problem. Postavio sam sebi ključno pitanje “da li ja ovo mogu da uradim?”. Prvobitna glava mi se nije dopala, i u momentu nemoći bacio sam je u ćošak svoje radionice. Napravio sam novu, onu koja reprezentuje Džimija danas.

Onda se desila stvar za koju nemam racionalno objašnjenje. Inicijalni neuspešni poduhvat ostao je nepomično da leži u uglu moje garaže, sve do dana kada me je posetio prijatelj. Podigao je glavu, i upitao me znatiželjno “zbog čega si bacio Majls Dejvisa?”. I sam sam se zapanjio, nedugo zatim dodao mu frizuru, odeću, frizuru, kasnije i telo. Inercija spontanosti.

5. Majls Dejvis u tvojim očima?

Shvativši da sam nesvesno napravio lik Majls Dejvisa počeo sam da ga slušam. On je bio svojeglav, arogantan, bokser, voleo je luksuzne unikatne automobile, koji su i moja maštarija. Saznanje da je Dejvis poštovao i divio se Hendriksu, dodatno me je sa njim povezalo, kao da se krug zatvorio.

Što se tiče same skulpture, bila mi je izazov, i želeo sam da je dočaram na svoj način.  Ko ne bi?

Muzička eklektika džeza, roka i bluza, šljašteća garderoba, naramenice, naočare za sunce, atipična frizura. Uvek je šetao po bini izvodeći kompozicije, većinu vremena bio je okrenut leđima publici, što znači da je svoj rad posvećivao svojim muzičarima, ali ne vređajući publiku.

Imam za cilj da napravim svake godine po jednu skulpturu posvećenu nekom muzičkom velikanu. Izložba posvećena Majls Dejvisu nosila je naziv “Pa šta”, po istoimenoj kompoziciji (So What). Baš zato što nemam školu, što sam samouk, zato što sam ljubav prema muzici, umetnosti i filozofiji crpeo iz sopstvene duše. “Nemate školu?”, pitaju me – “Pa šta”.

Bio sam u Bolonji na izložbi Fride Kalo, dobio želju da i nju jednog dana ovekovečim, dočaram njenu životnu energiju, žene koja je kao mlada ostala nepokretna, ali se nikada nije predavala, slikavši i u krevetu. Na njenoj izložbi doživeo sam emocionalni slom, njene slike su me dotakle, u njima sam prepoznao sopstvene tuge. Uspela je da svoju tugu prenese na platno. To je suština umetnosti, da ljudi u njoj prepoznaju delić sebe.

Krajem devedesetih Dejvis je bio u Beogradu, sarađujući sa pionirom srpskog džeza, višedecenijskim vođom Big benda Vojislavom Simićem, legendom, koji je aplauze dobijao od zvezda poput Dizija Gilespija, Kaunta Bejzija, Ele Ficdžerald, ali i Tita, Brižit Bardo.

Vojislav je svog starog “poznanika” obišao pre izvesnog vremena, sada u reinkarniranoj verziji od šrafova. Borisovo zadovoljstvo, videvši njegovo oduševljenje nije moglo biti veće.

6. Koliko si se susretao sa preprekama, znamo koliko je Srbija osuđujuća. Kada nesto štrči ovde te ne zalivaju vodom, već te seku. Smatraš li da se za sredinu u kojoj živimo važi krilatica neznanje rađa strah, odlika malograđanštine?

 Ljudi su skloniji osudi nego hvali. Ukoliko je neko grešio u mladosti, ljudima je lakše da prihvate njegovu glupost nego njegove pobede. To je dokaz da je glupost danas neuništiva. Mi smo malograđanska sredina.

Ono što suštinski vredi, ljudi najčešće zaoblize, okupira ih ono što je često uvijeno u neke mimikrije, a u stvari je glupost. Ljudi se plaše sebe samih. U momentu suočavanja sa istinom, ili poludite, ili nešto od sebe napravite.

7. Mladi i umetnost danas? 

Mladi ljudi su većinom zaslepljeni, oni umetnost ne osećaju, niti joj se prepuštaju. Generalno, mlad čovek je zaslepljen, izgubljen, usamljen i tužan u dubini svoje duše. Ukoliko ste usamljeni i tužni, družeći se sa maštom, ne možete biti nesrećni. Nama je pomalo usađeno da su svi umetnici pomalo banalni ili deluju ludo.

Reči koje umetnici koriste, bilo kroz film, skulpturu, slike, su reči koje danas danas malo ko razume. Svako može da čita, ali ne može da razume to što je pročitao. Pomno sam pratio reakcije ljudi na mojoj prethodnoj izložbi. Dovele su me do razočaranja, bio sam tužan i umalo sam od svega odustao.

Oni Džimi Hendriksa nisu doživeli na način na koji sam želeo. Njih Hendriks nije inicirao da ga otkrivaju ili poslušaju, već im je bio anegdota za fejsbuk. Danas su umetnici pink zvezde, političari. Danas svi mogu da budu pisci, i novokomponovane voditeljke, blogerke. Časopis “Planet Rock” imenovao je skulpturu Borisa Deheljana jednom od 16 najlepših koje su ovekovečene u svojoj besmrtnosti.

Ponosno deli međunarodnu pozornicu priznanja sa statuama Fredi Merkjurija u Montrou, koju su otkrile Monserat Kabalje i njegova majka Džer, Rorija Galagera u Korku, Čaka Berija u Sent Luisu, Frenk Zape u Baltimoru. Za razliku od navedenih, Borisova nije dobila ni podršku, niti medijsku pompu u sopstvenoj zemlji.

8. Zbog čega je toliko teško biti prorok u svom dvorištu, da li je iko pokušao da ti pomogne, ili si nailazio samo na opstrukcije, devalviranje tvog umeća jer nisi školovan. Živimo u vremenu kada forma dominira suštinom, u kojem ljudi završavaju fakultete sa desetkama, a ne mogu da sroče dve prostoproširene rečenice?

Hendriks je bio izložen na “Egzitu”, festivalu “9evet”. Dao sam i intervjue određenim medijima. Što se tiče domaće javnosti, na tome se sve i završilo. Predstavnici art brut galerije “Halle Saint Pierre” iz Pariza zaslužni su što je moj Majls, zajedno sa delima drugih umetnika sa Balkana imao tu čast da se šepuri na Montmartru.

Tome je prethodila poseta gospođe koja galeriju vodi Beogradu. Saopštila mi je tada ”drago mi je što smo vas pronašli”. To mi je dalo trunku nade, da to što radim ima smisla i da je prepoznato. To što priznanja dolaze prvenstveno iz inostranstva, trudim se da me ne rezignira, ali bih želeo da moje skulpture budu pokretač nekim novim mladim ljudima kod nas da se za svoju umetnost bore.

Što se tiče drugog dela vašeg pitanja, pa dobro, imamo i predsednike država koji ne umeju da tumače sopstvene master radove. Mene to ne demotiviše, smatram da svaki čovek koji ima šta da pokaže, sebi i drugima, nikada nije na lošem putu.

Pokušaću da konkurišem u Ulusu, jer skromno smatram da moja dela zaslužuju određen vid podrške, olakšice, makar logističke. Bilo bi lepo da naša država, ne zbog mene lično, već zbog budućih generacija, podrži kreativnost i žudnje mladih ljudi. Svakako ću nastaviti da pravim skulpture, najvećim delom to radim zbog sebe, svoje pasije, ne zbog novca, koji mi nikada nije bio motiv. Strastima robujem, ne materijalnom.

9. Kako ti doživljavaš ljubav, i koliko je njeno ispunjenje ili neispunjenje obeležilo i tvoja dela?

Citirao bih pesmu Partibrejkersa “bez ljubavi ništa ne možes dobiti, bez ljubavi, tako smo tužni ja i ti”. Čovek ne može da bude ni silueta čoveka, bez ljubavi.

Ljubav je moj pokretač, i svih mojih “ludila”. Dok su moji prijatelji putovali, ja sam bio sam u radionici praveći skulpture. Kada kažem sam, mislim sam u svojoj ljubavi, tako da suštinski nisam bio sam. Ta moja ljubav je na kraju isplivala kao istina, ne kao zabluda.

U vreme kada sam pravio Hendriksa bio sam zaljubljen, moja tadašnja devojka bila je moj antipod, drugačijeg sistema vrednosti, interesovanja. Ali sam u njoj pronašao inspiraciju. Zamislite to sopstveno “ludilo” koje vas drži i pokreće da pravite Džimi Hendriksa, zaneseni nečim što sa njim nema nikakve veze.

10. Da li si ti pigmalion? Svoje muze stvaraš, ne tražiš ih, ideš težim putem?

Ispostavlja se da je tako. Sve ljubavi kojima sam dao sve, mislim na iskrenost, toplinu, od njih nisam dobio ništa. Dobio sam samo omalovažavanje, ali zbog toga mi nije teško, niti sam tužan.

Samo mi je krivo što te devojke, kojima sam dao sve, sa kojima sam pričao ovako iskreno kao i sa tobom, izloživši sve detalje sopstvene duše, nisu shvatile suštinu.

A suština može da se spakuje u jednu jedinu reč – ljubav. Ljubav, iskrenost, otvaranje, otkrivanje slabosti danas malo ko zna da ceni. Voleći ljude koji me nisu voleli, stvorio sam nešto što volim, Džimi Hendriksa i Majls Dejvisa. To su moja deca, ono što majke nose u utrobi devet meseci. Svaki šraf osećam kao svoj.

11. Strahovi? 

Jedino se plašim glupih ljudi. Sebe se ne plašim, života, prirode. Glupi su oni, od kojih ništa ne mogu da naučim, a koji i malo ovoga što znam, mogu samo da mi ukradu. Plašim ih se mnogo vise od dželata ili terorista.

12. Da li si pronašao mir, i da li si se pomirio sa sobom kreirajući ono što voliš?

Mir sam pronašao, a sa pronalaskom istog, shvatio sam gde su ga pronašli i drugi ljudi. U mašti. Kada bi se bavili istorijskim činjenicama pronašli bi Betovena koji je bio gluvonem, a komponovao je večne muzičke klasike. Pronašli bi i slikara koji nikada video more, a slikao ga je, pisca koji je pisao o planinama i ravnicama, provevši život u gradu.

Ne postoji nepoznanica koja prkosi stvaralaštvu. Čovek kada se rodi on dobije najjače oružje – mozak, i privilegiju da ga koristi, privilegiju koju većina nikada nije razumela, smatrajući da je mašta iluzija, odlika budala i sanjara.

Svi svetski umetnici, naučnici, svi ti ljudi su bili u ringu i sparingovali su sa sopstvenom maštom. Da nije bilo ringa, bili bi prosečni, i razumeli bi samo ono što im se serviralo na tanjiru, poput današnje štampe i televizije. Prepuštanje mašti je put ka sreći. Nijedan čovek nije glup, svi se rađamo isti, sa tim što neko poklekne pred sopstvenom maštom, a neko je iskoristi.

Boris Deheljan svakako je među ovim poslednjim.

Vitraž 

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']