Uvod u film Robera Bresona i intervju iz 1956, sa čuvenim francuskim režiserom.
Rober Breson (1901-1999) bio je čuveni francuski fimski režiser. Svojim asketski, minimalističkim izrazom puno je dao filmskoj umetnosti. Smatra se jednim od najboljih režisera svih vremena. O tome svedoči i podatak da je sedam njegovih filmova izabrano u listi od najbolji 250 filmova (Sight and Sound, 2012). Njegova tri filma Osuđeni na smrt je pobegao, Pickpocket i Au hasard Balthazar rangirani su među najboljih 100.
Jednom je Žan-Lik Godar izjavio:”on je francuski film, kao što je Dostojevski ruski roman, a Mocart nemačka muzika”. Dok se o njegovom profesionalnom radu zna skoro sve, njegov pređašnji život ostao je obavijen velom tajne. Malo toga se zna. Radio se u malom mestu u centralnoj Francuskoj (Auvergne-Rhône-Alpes), dok je školu završio u mestašcu blizu Pariza. Nakon što je maturirao okrenuo se slikarstvu.
Filmu kao finalnoj definiciji njegovog umetničkog izraza, prethodila je još jedna strast, fotografija. Njegove mnogobrojne preokupacije van profesije sigurno su uslovile da snimi samo 13 dugometražnih filmova.
Breson, koji je svojim delima produžio slavnu tradiciju francuske kinematografije, često je etiketiran kroz poštapalicu “toranj od slonovače” (kula od bjelkosti), koja simbolizuje metaforičko mesto ili atmosferu, u kojoj su ljudi u svojoj sreći odsečeni od sveta, na način koji udovoljava njihovim stremljenjima, najčešće mentalnim i ezoteričnim. Ovaj termin se prvi put pojavljuje u delu francuskog književnog kritičara Šarl Augustina 1837, kojim opisuje čuvenog francuskog pesnika i lidera francuskog romantizma Alfreda de Vinjija.
“Nije važan fizički izgled, fizički tip, važnija je moralna sličnost. Realizam nije svrha, realizam je samo sredstvo.”
Breson
Godine 1956, nedugo nakon premijere filma “Osuđeni na smrt je pobegao” (A Man Escaped, 1956) reditelj Rober Breson dao je kraći intervju o svom radu.
“Za mene je kinematograf divno i još uvek novo sredstvo izražavanja koje još nije našlo svoje pesnike”.
Breson
“Nemojte vrteti glavom. Nema u tome ničeg neobičnog budući da je naša epoha, epoha pometnje, anarhije i pomanjkanja osetljivosti po pitanju oblika. Međutim jednoga dana ćemo ipak uspeti da se kinematografom izražavamo kao što se slikar izražava četkicom, kao što se pesnik izražava perom. Znam da je to veoma teško. Prepreke koje se nalaze na tom putu izgledaju nepremostive. Sem toga nismo slobodni.
Zavisimo od novca, uobičajenog načina rada, filmskih starova. Savremena forma rada, da siže za film pripremaju razni saradnici, od pisca scenarija preko adaptatora, pisca dijaloga pa do režisera, zatvara nam puteve.
“Film treba da bude delo samo jednog čoveka, treba da otkrije publici svet tog čoveka, hoću da kažem svet kako ga on shvata”.
Ja veoma visoko cenim film. I ne mogu zamisliti da će za večita vremena ostati samo sredstvo izražavanja”.
Koja su, po vašem mišljenju, filmska sredstva izražavanja?
Ritmovi. I istovremeno odnosi, ukrštanja odnosa, suprotnosti, šokovi i iznenađenja, smenjivanje između jedne slike i druge slike, između jedne slike i svih slika, između slike i zvuka, itd. (veliku važnost pridajem rečima i zvucima). Ali da bi ovaj sistem mogao uroditi plodom, neophodno je da se svi sastavni delovi koji se koriste pripadaju jednom osmišljenom povezanom svetu.
“The important thing in my models is not what they show me but what they hide from me, and especially what they do not suspect they are in them.”
Breson
Najmanje sto puta već rekao: između glumca koji glumi i nekog drveta ne može postojati nikakva veza. Tu vladaju patnja i nerazumljivost. Zar niste i vi čitali ili čuli kako se priča da je neki film, zato što je bio lišen reči bio “čisti film”?
Meni se čini, da film može samo u tom slučaju biti “čisti” ako se u njemu ne meša lažno sa istinitim. Samo pod tim uslovom kinematografija postaje moćno sredstvo. I može postići sve, čak i uništenje. Druga je stvar što ja smatram da treba u filmu slikati nijanse duše i srca, no to bi nas daleko odvelo.”
U daljem razgovoru o problemu mešavine lažnog i istinitog postavilo se pitanje da li Breson, u nameri da izbegne lažno, za svoje filmove ne angažuje profesionalne glumce, i da li će i u svom sledećem filmu “Vitezu Lanselotu od jezera” upotrebiti neprofesionalce?
Da. Već sam pronašao nekolicinu i od njih ću u poslednjem trenutku izabrati svoje protagoniste. Za mene nije važan fizički izgled, daleko mi je važnije da moji protagonisti imaju moralnu sličnost sa likovima koje tumače. Ta sličnost ne pada odmah u oči.”
Zašto ste izabrali “Viteza” za filmski siže?
Da li mi uvek znamo zašto se odlučujemo za ovaj ili onaj siže?”
Da li ste sadržaj pozajmili od srednjovekovnog ciklusa Kretijene do Troja?
Pozajmio sam samo jednu situaciju i neke sličnosti.
Hoće li Lanselot biti film u bojama?
Toga sam se odrekao. Boja odvlači pažnju sa bitnog na nebitno.
Tim rečima je završen razgovor sa Roberom Bresonom, rediteljem za koga je Žan Kokto rekao da je “ličnost za sebe u ovom groznom svetu”. A on to i jeste. Zato što je Breson pesnik, a pesnici su vrlo često “ličnosti za sebe”.
Priredio Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
