Camille Pontabry – “velika mala” zvezda klasika Vima Vendersa

Kamil Pontabri, najmlađa je članica kulte glumačke postave filma Faraway, So Close!, nastavka kinematografskog dragulja Nebo nad Berlinom. Parižanka se po prvi put javno prisetila svoje role pod budnim okom čuvenog Vima Vendersa.

Poštovaocima čuvenog režisera Vim Vendersa simboliku njegovih filmova o Berlinu – Nebo nad Berlinom (1987), i njegovog nastavka Tako blizu, tako daleko! (Faraway, So Close!), iz 1993, nije potrebno posebno naglašavati, niti njihov značaj za nezavisan film, slobodu umetničkog izraza, grad Berlin, ali i suptilnu spoznaju dva elementa koja se tokom filmova prepliću – a to su ljubav i vreme.

Inicijalnoj glumačkoj ekipi iz Neba nad Berlinom, (za koju je Venders dobio nagradu za najboljeg režisera u Kanu) Otu Sanderu, Bruno Gancu, Peteru Falkeu, Solveig Domartin, pridružili su se u “Tako blizu, tako daleko!” Nastasja Kinski, Vilijem Defo i Piter Falk, ali i jedna devojčica, Kamil Pontabri (Camille Pontabry), koja je glumila ćerku palog anđela Damiela (Bruno Ganc) – Doriu. Ne postoji puno „malih“ glumica koje su uspele da „ukradu“ veliki deo filmskog platna uopšte, a kamoli kultnog. Ne nužno samom glumom, već i pojavom, harizmom, autentičnošću. Natali Portman je to učinila u filmu Beautiful Girls, Dakota Fening u I Am Sam, Anna Paquin u Pianu.

Ko je “Doria” i kako je postala deo Vendersovog filmskog platna?

Naša priča počinje sa Solveig Domartin, tadašnjom devojkom Vima Vendersa, koje se svi sećaju kao akrobatkinje Marion. U Nebu nad Berlinom, osvojila je srce Damielu, koji joj je doleteo u zagrljaj napuštajući svoju crno belu perspektivu večnosti usnulog Berlina. I nije imao puno izbora, kada je čuo njene magične reči – “čekala sam večnost da mi neko uputi reči ljubavi. Nekoga ko bi mi rekao toliko te volim danas. To bi bilo tako čudesno”.

Sećamo se scene za barom, nakon koncerta Nika Kejva i njegovih reči upućenih njoj. “Ne postoji veća priča od ove naše, od priče o muškarcu i ženi”. Taj deo filma, postao je mnogo više od scene ili kadrova, već niz nezaboravnih upečatljivih fotografija. U nastavku iz 1993. godine njena “filmska tema” i dalje je trapez, a Damiel joj je u međuvremenu postao muž. Dobili su ćerkicu Doriu, a mi junakinja naše priče – Kamil Pontabri.

Kamil je rođena u Rimu, ali je kompletno školovanje završila u Parizu. I baš tamo i tada radila je akrobacije u školi trapeza, pod budnim okom svoje majke, kao petogodišnjakinja. Sudbina je htela da će potez kojim je tada pokušala da ovlada, izvesti baš i u Vendersovom filmu, u sceni sa svojom “filmskom majkom”.

Solveig, koja se u istoj sali spremala za svoju ulogu, čim je ugledala Kamil prišla je njenoj majci. Već je videla u ulozi za film, u kojem je sa Vendersom bila koscenarista. Momentalno ga je nazvala, i rekla “imamo glumicu”. Vim zadovoljan, ali skeptičan.

U scenariju mala Doria govori dva jezika. Pogađate, i tu je sudbina odradila svoj deo posla, Kamil je tečno pričala italijanski i francuski, pošto joj je otac rođen u Pizi. Kamil se po prvi put javno prisetila filmske role, prve i poslednje, u kojoj je kao petogodišnjakinja ostavila neizbrisiv trag. Iako tečno govori engleski jezik, upravo je on bio tas na vagi da se ovaj intervju nikada i ne dogodi, jer je bila uverena da na tom jeziku neće uspeti da se izrazi onako kako želi. Shvatićete koliko je u tome pogrešila.

Uloga

“Sve ovo su samo moje uspomene, ne sećam se datuma, faktografije, više se radi o osećajima i utiscima, ne detaljima, iako neke pamtim, koji možda ne deluju od preterane važnosti vama, a meni svakako znače.

Ne znam kada sam Vendersa srela prvi put, ali se sećam da je bio izuzetno nežan i zaštitnički raspoložen, brižan, ophodio se prema meni kao da sam mu ćerka. Tokom snimanja u društvu majke i sestre nam je prišao i rekao da možemo da odemo u najbolju radnju za igračke u Berlinu da kupimo šta želimo, što smo i učinile – kupile smo dve Barbi sirene. Moja sestra je uvek dolazila sa mnom i majkom na snimanja iz Pariza. Vim je razumeo situaciju i stvorio je mini rolu za moju malu sestru, pa u filmu možete da vidite i nju u sceni skakanja sa bandžijem.

Puno je pričao sa mojom majkom, majka je zaista bila prisutna kao podrška. Obožavala sam Solveig i nje se baš jasno sećam, bila je toliko lepa i savršena, radile smo trapez zajedno i sa njom sam imala neverovatan odnos. U isto vreme sva mesta i lokacije kojih se sećam bila su veoma velika, izolovana, stroga”.

Bila si mala…

“Da bila sam mala, i osećala sam se napušteno. Berlin je bio tako vintidž, sa toliko puno dekoracije, ali se ne sećam nikoga sa seta. Impresionirale su me sobe i kupatila u svim hotelima u kojima smo boravili, pošto sam nekoliko puta dolazila na snimanja iz Pariza.

Nedugo nakon snimljenih scena dobila sam poziv za drugu ulogu, ali je majka rekla ne. Već sam dosta toga ispustila zbog snimanja filma. Morala sam da zavrsim školu, da naučim da pišem.. To je bio magičan momenat, mali deo mog života ali važan, poput bajke, za mene je to lepa uspomena i sećanje na taj deo života je vrlo bistro. Nemam nikakav žal, sada sam i sama majka i potpuno razumem njenu odluku, i ja bih to isto učinila. O ovome retko pričam javno, ali volim da se prisećam u sebi”.

Potpuni kotrast sa današnjim vremenom gde roditelji guraju svoju decu u popularnost, trudeći se da ostvare sopstvene skrivene ambicije.

Scene na brodu, sa kineskim senkama, trapezu

“Scenu na brodu smo snimali van Berlina, bilo je jako hladno i čekali smo svitanje. Hotel nam je bio takođe van Berlina. U palubi tog broda postojala su dva mala kreveta, tu sam čekala sa majkom i sestrom nekih dva sata da dođe red na mene. To je bio jedan vrlo tužan trenutak”.

To je momenat kada si Damiela pitala da li i dalje čuje glas anđela Kasiela, kojeg tumači Oto Sander…

“Tako je, sećas se bolje od mene. Bruno je bio moj otac u filmu. Sećam se scena sa kineskim senkama. Svaki put kada radim to isto sa svoja dva sina setim se tog momenta i kako me je učio da pravim vuka, zeca, anđela, što im i ispričam. Oni su još mali pa film nisu pogledali, jednog dana hoće…

Scena pre trapeza kada telefoniram mi je uvek bila smešna, kasnije sam shvatila i zašto. U filmu ja ne vidim Kasiela, on nije stvaran, ali na kraju razgovora ja sam mu se nasmešila jer sam ga u stvarnom životu zaista videla i bio je tik ispred mene. Nisam trebala da se nasmejem, za mene je to bila greška, ali je Venders ipak scenu ubacio u film, ispalo je da je Kasielovo “prisustvo” ipak bilo toliko upečatljivo, da kao da je zaista bio tu. Kasiel me je doduše nekada prilično plašio.

Sećam se scena sa Solveig na trapezu, figuru sirene. To je prva figuru koju sam u Parizu učila na  trapezu, i za mene je bilo izuzetno važno da je izvedem u toj sceni”.

Drama sa zubom

“U jednoj sceni se vidi da mi fali zub i tako je bilo od prve snimljene scene. Ali, krenuo je i drugi da mi ispada, bio je jako klimav. I Venders je bio pod velikim stresom da i on ne ispadne, pa smo ubrzali sve scene zbog zuba, koji je za mene bio nebitna stvar a za njega sve” priseća se Kamil uz osmeh.

“Godinama kasnije shvatila sam da je film postao kultan. Kao mala nisam razumela priču, razumela sam moda malu priču u velikoj priči. Film sam počela da shvatam tek posle 10 godina. Za mene je tada bio dosta slojevit..”

I za starije dodaćemo. Poruka filma je ljubav, a i postoji ta scena koja govori o vremenu kada Viljem Defo vozi Bruno Ganca na motorciklu. Ljubav na kraju krajeva zahteva i vreme, tako da se i to uklapa.

“Našla sam i jedan članak iz magazina iz 1993. godine u kući mog dede koji je priča o meni na italijanskom.  Skoro niko ne povezuje da sam ja tu glumila, bila sam baš mala. Samo moja cimerka iz Firence pre 10 godina je sve povezala. Simpatična mi je neverica ljudi kada shvate da sam bila glumica u Vendersovom filmu.

Rim, Pariz, Toskana

“Italijanka sam, rođena sam u Rimu. Živela sam na relaciji Rim-Pariz-Firenca, a moji roditelji su iz Pize. Rimljani su topliji. Parižani su hladni, to možda jeste kliše ali je tako. Obožavam Pariz i svi moji prijatelji su polu italijani ili iz drugih zemalja. Možda je mentalitet povezan sa klimom, mediteranom.

Sada živim u Parizu već deset godina. Tu sam završila studije, grafički dizajn “Ecole Boulle”, a završnu i godinu stažiranja sam završila u Firenci.

Za posao mi je bolji Pariz. Želela bih jednog dana da se vratim sa porodicom, da budem bliže prirodi, moru, da promenim svoj stil življenja, da imam baštu. Mi smo iz Toskane i imamo veliku farmu u Toskani, naš projekat koji se koronom zakomplikovao je da se tamo vratimo i da počnemo sa produkcijom vina, da se bavimo agrokulturom, da oganizujem venčanja, da se to prelepo napušteno mestašce, Casciana Terme, blizu Pize, ponovo oživi. Ipak, i pored svega, u svom magičnom životu birala bih Pariz.”

Savršen pariski dan

Kako bi započeo i završio se dan u kojem bi Kamil bila vodič u Parizu, u dahu nam je opisala – “postoji jedno mesto u Parizu, sa dva ostrvceta na Seni (Pointe de l’île St Louis). U Parizu se ne vidi horizont, ali ovde imate pogled sa Sene, koji je, pa prosto morate da ga doživite…

Tu počinjemo, a onda idemo put Monmantra, brda u pariskom 18. aronodismanu, ali ne u njegov turistički deo. Postoji jedan mali teatar, Lepik (Théâtre Lepic), u skrajnutom delu ove boemske četvrti, u sred ničega. Teško da biste ga sami ikada pronašli, pun je vegetacije, sa malom baštom, sve okolne ulice su tako tipične, toliko pariske, uske, rustične.

Potom biram jedan mali restroan u delu grada Mare (4. aronodisman). Jedna uličica pored ulice Rambeuteau koja je trenutno zatvorena, tu sam bila stalno. Bilo je toliko davno, da se ni imena ne sećam, ali znam da je vlasnik bio pasionirani ljubitelj Harli Dejvidsona.

Ulica Rue des Archives vodi u restoran “Le Connetable”, sa francuskom kuhinjom, jedan je od starijih u Parizu, sa čudnim, starinskim ambijentom, nikada dekorisanim. Kada sam bila mlada to je bio jedini restoran koji je bio otvoren celu noć. U donjem delu postoji deo za svirke uživo, kao i ogroman klavir. Vlasnici su stariji ljudi koji baš simbolizuju Pariz, u svom su svetu. Tamo morate da budete strpljivi i da se pripremite da ćete puno jesti, francuski – kremasta hranu, sa puno putera. 

Ispred Luvra nalazi se kafić “Le Fumoir”, u koji uvek idem sa svojim ocem. Sav je ušuškan, topao. Volim Bobur, muzej savremene umetnosti Pompidu, tu sam provela svoje detinjstvo, volim pogled sa stepenica, koji sam često mogla da doživim, pošto sam tamo stažirala. Takođe i Luvr, roditelji su mi restauratori skulptura i slika baš tamo. Imala sam sreće da kao mala budem unutar muzeja kada je bio prazan, pa sam gledala sve te sobe lišene ljudi, kao u filmu Da Vinčijev kod.

Muzej Romantique (Musée de la Vie romantique), mali je i dragocen, kao mali dom koji obožavate. Pun je predivnih slika.

Musee de la vie romantique, Paris, France

Sada definitivno znamo šta nam je činiti kada prođe ovo nevreme koje traje od marta 2019, pošto smo svi i ovako u niskom startu da nekuda odemo, pobegnemo od rutine, navike, izolacije, u predvorje života, sreće, nade, izazova. Neka uvod u putešestvije budu i berlinski klasici Vima Vendersa, koji iako su crno beli, nose sa sobom sve boje i toplinu ovog sveta. A potom…Francesco De Gregori, recimo numera “La donna cannone” na slušalice, i pravac Pariz. A u “gradu svetlosti”, pođite putem preporuka inspirativne Vendersove mlade muze, sigurno nećete zažaliti.

Vitraž | Pavle Jakšić

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']