Strah kao najefikasniji način vladanja na Siciliji.
I danas se iza kamenih zidova i ispitivačkih pogleda Korleonea vodi potmuli rat između države i Mafije, rat koji je davno počeo. Sukob u kome država katkad dobija poneke bitke, ali ostaje bez konačne pobede. Ako je Korelone deo scenarija koga se drži Koza nostra, i ako su Toto Riina i Đovani Falkone bili sudbinski par pre četvrt veka, onda su ih u jednom vremenu nasledili Đovani Riina i Đuzepe Ćiprijani dvojica kasnijih protagonista sage o Mafiji.
Đovani je sin Tota Riine. Želeo je da bude pravi naslednik svog oca uhapšenog januara 1993. Da simbolično potvrdi vitalnost Koza nostre i njeno sveprisustvo u stvarnosti sveta kriminala u vremenima dok bosovi Korelonea kuju zaveru kako bi stvorili novu, supreblindiranu organizaciju, kako bi se zaštitili od razornih udaraca koje su dobili poslednjih godina, kako bi usavršili rafinirane metode opstanka.
Ćiprijani, sićušan čovek prijatnog lica uokvirenog naočarima, godinama je bio gradonačelnik Korelonea, prvi levičar na tom mestu. Pokušavao je da promeni imidž mesta koje je izraz “padre padrone” pronelo čitavim svetom. Na vratima njegove kancelarije stajao je poster koji obeležava godišnjicu smrti Mahatme Gandija. Poruka je nedvosmislena: nenasilje je zakon ljudi, nasilje je zakon okrutnih.
Kažu da je ta tipična sicilijanska priča počela jedne januarske nedelje 1993. pod čempresima groblja u Koreloneu. Đovani Riina imao je 18 godina kada je sa mlađim bratom Đuzepe Salvatoreom došao na grob dede po kome je dobio ime. Prošlo je tek nekoliko dana kako je uhapšen njihov otac. Mladom Đovaniju je odlazak na groblje bio prvi zvanični ulazak u Korleone, zgusnuto mesto u kome se mediteranski kamen i izrazi lica pod štofanim kačketima utrkuju u nepomičnosti. Prolazili su dani, a Đovani je želeo da bude Neko. Možda je tako obećao na dedinom grobu.
Korpulentan za svoje godine, poželeo je da očevu sudbinu ponese kao sopstvenu. Počeo je da se kreće onako kako to čine mafiozi koji žele da budu zapaženi. Upoznao je sve puteljke, staze i skrivene prečice. Nije odlazio u tratorije sa svojim vršnjacima. Nije želeo da bude kao drugi. Želeo je da ga se boje kao što su se plašili i njegovog oca dok je bio u zatvoru.
Na Siciliji je strah najefikasniji način vladanja. Prvo strah od latifundista, potom od mafioza. Mnogi političari znaju da bez podrške Naše stvari neće dospeti daleko. Platiće. Novcem, ili, još češće, uslugom koja će se zatražiti kasnije.
Kumovima Mafije nisu neophodni brzi automobili, raskošne plavuše ili skupa odela da bi pokazali da nešto znače. Nije to mimikrija. Na Siciliji svi znaju ko zrači strahom. Često i oni kojima je posao da ih liše slobode. Novac je kao dama u pratnji. Kada je sud u Palermu avgusta 1995. konfiskovao imovinu Tota Riine, uključujući zemlju i bankovne račune, zaplenjena je vrednost od 10 miliona evra. On je odavao utisak skromnog čikice.
U zemlji duboke tradicionalnosti, gde se mnoge supruge odriču svojih muževa pentita, Đovani Salvo Riina je želeo da produži sveti lanac “ljudi od časti”. Kada su novinari i fotoreporteri došli u Korleone na jednu sahranu, dobio je priliku da nešto učini: da strgne i uništi spomen-ploču Đovaniju Falkoneu i Paolu Borselinu, anti-Mafijaškim sudijama zbog čijih ubistava, između ostalog, njegov otac leži u zatvoru.
Nije prošlo dugo, a Đovani je uhapšen juna 1996. u svom domu. Optužen je za pripadništvo Koza nostri i, posebno, za povezivanje grupe poslovnih ljudi i političara sa mafiozima kako bi se obezbedili javni projekti za izvođenje radova po nekim lukama Sicilije. Tada je slobode lišen zbog uzimanja reketa.
Prisluškujući razgovore najmlađeg Riine preko odašiljača ubačenog u njegov automobil, tužioci su utvrdili da je on “kosku” kojom je upravljao njegov otac reorganizovao pretvarajući je u pravu poslovnu firmu, u skladu sa mimikrijom Koza nostre koja je odustala od taktike javnog terora. Na tuđa imena otvarao je kompanije čiji je on, u stvari, bio okultni vlasnik. Utvrđeno je tako da je novac familije investiran u legalne poslove, kao što su restoran u Palermu, firma koja posluje u javnom sektoru ili u švajcarske finansijske tokove. Odslužio je kasnije još jednu kaznu u Padovi, objavio knjigu o svojoj porodici i dok njegova sestra u Parizu drži restoran “Korleone” on danas prodaje cveće u Abrucu. Uveliko Ćiprijanijevom zaslugom.
Poruke su počele da stižu i sa drugih strana. U mestu San Đuzepe Jato, uporištu mnogih mafioza, žene su pokrenule simboličnu proizvodnju – štofanih kačketa. Bio je to deo novog fronta suprotstavljanja Koza nostri. Dizajneri poput Đanfranka Ferea, Kricije i Misonija angažovali su se da kačket koji asocira na ubistvo pretvore u modnu ikonu. Modeli copole našli su se na modnim pistama Milana, zatim krenuli ka Barseloni, Njujorku, Londonu, Parizu i Tokiju. Kapa Mafije iz uporišta Mafije u borbi protiv Mafije.
Konačnih pobednika i poraženih i dalje nema u gradu koji je nekada imao najveću stopu ubistava na svetu, ali jedna era je smrću Tota Riine, verovatno najokrutnijeg Kuma u istoriji, otišla u prošlost. Bez glamura.
Ilustrativni leševi Korleonea
Dugogodišnji gradonačelnik Korelonea Đuzepe Ćiprijani uspeo je da u blizini kuće Tota Riine podigne dom za starce. Zove se “Mali Mateo”. Po dečaku koji je ubijen jer je njegov otac prekršio omertu i prihvatio da sarađuje sa istragom. “Barem moraju da gledaju naziv kada tuda prolaze”, kaže Ćiprijani za članove Riinine porodice. “Konfrontacija je svakodnevna i frontalna”.
Da bi izmenio stereotip Korleonea u kome se “zvanično ne zna, ali među ljudima se zna koje su familije stotinak Mafijaša”, i da bi mladima dao vizuru budućnosti, Ćiprijani je svojevremeno pozvao umetničkog direktora i socijalno provokativnog kreatora marketinške kampanje Benetona, Olivijera Toskanija.
Tako je ubrzo nastao katalog čiji su manekeni-naturščici bili mladi Korleonea, oni koji ne žele da čitavog života bude izjednačavani sa Koza nostrom. Katalog je štampan na osam jezika u dva miliona primeraka i distribuiran je po 120 država, što je trebalo da bude solidna osnova za početak građenja novih predstava o Korleoneu.
Kampanja je otvorena juna 1996. Tada su, posle ubistva trojice mladića, u Korleoneu mladi prvi put javno demonstrirali protiv Mafije. Kampanja se potom usmerila na škole. Deci se dele tekstovi o istoriji Koza nostre koji demistifikuju romantičarski robinhudovski imidž koji ona o sebi gradi. Takve tekstove čitala je i Marija Končeta Riina, ćerka Tota Riine koja je 1995. izabrana u savet liceja koji je pohađala u Korleoneu.
“Uspeli smo da mobilišemo svet, javno mnjenje, iako se distance ruše polako”, govorio je Ćiprijani, član anti mafijaške komisije Sicilije. “Proces promene traje. Nema završnog rešenja ali se nadamo”. A strah? “Bilo bi opasno da se eksponira samo jedna osoba, ili nekoliko osoba. Zato je neophodna široka podrška”.
Tako su, pred nosom kumova Korleonea, generalni sekretar UN, predsednik i premijer Italije krajem 2000. otvorili muzej, dokumentacioni centar o Mafiji. Smešten u restauriranom konventu iz 16. veka, odmah pored glavnog trga na kome je barokno sedište gradonačelnika, centar je postao javni rival sablasnim tajnama lokalnih mafioza. Po zidovima su uvećane fotografije starog Korleonea, bosova Koza nostre i njihovih žrtvi, cadaveri eccelenti, “ilustrativni leševi”, kako ih nazivaju na Siciliji.
Ćiprijani je biran na platformi snažnog suprotstavljanja kriminalu. Uspeo je i u tome da gradske vlasti dobiju zgradu rekviraranu od Tota Riine i u njoj je otvorio srednju poljoprivrednu školu – simbol povratka makar malog dela onoga što je pripadalo kriminalnoj imperiji i signal mafiozima da je država prisutna. To što je učinio bila je revolucija u gradu u kome u školi, na javnom mestu, čak ni u krugu porodice, nije smelo da se glasno izgovori Koza nostra.
Dok je jurila Bernarda Provencana, naslednika Tota Riine, vlast mu je oduzela maslinjak u Koreloneu sa koga je lansirano “anti-mafijaško ulje”, veliki hit na Salonu ukusa, poznatom sajmu hrane u Torinu oktobra 2000. U okolini Palerma, šest poljoprivrednih kooperativa osnovano je na 200 hektara zemlje kojom ranije niko nije smeo da prođe. Danas se tu uzgajaju pšenica, masline i povrće. Koliko pre deceniju ranije, ovakve stvari bile su nezamislive.
Poučena ovakvim primerima, crkva je, zajedno sa državom, krajem iste godine pokrenula inicijativu čiji je cilj da se maksimalizuje simbolični izazov Koza nostri: na zemlji oduzetoj od mafioza organizuje se poljoprivredna proizvodnja.
Prva kooperativa dobila je ime Plasido Ricoto, po sindikalnom funkcioneru koji je predvodio najsiromašnije seljake Korleonea. Otimali su zemlju dok ga 1948. nije ubio Lučano Liđo, u Americi kasnije poznat kao Laki Lučano. Jedan lokalni dečak-čobanin video je ubistvo i progovorio, ali ubrzo je “umiren” smrtonosnom injekcijom koju mu je dao lekar na spisku saradnika Koza nostre.
Film o Ricotu prikazan je u Korleoneu. Prepunim bioskopom odjeknuo je aplauz na scenu koja prikazuje sastanak Pija La Torea, levičarskog političara koji je nastavio Ricotovu borbu, i mladog kapetana Karla Alberta Dala Kjeze koji je pohapsio Ricotove ubice ne uspevši da budu osuđeni. Koza nostra je ovu dvojicu istaknutih protagonista borbe protiv Mafije likvidirala 1982.
Aplauz u bisokopskoj dvorani bio je još jedan znak da se Korleone izvlači iz gvozdenog zagrljaja Koza nostre. Lagano. Koza nostru je, duboko su svi uvereni, nemoguće pobediti bez široke podrške Sicilijanaca. Preduslov promene mentaliteta je promena statusa ostrva, jednog od najsiromašnijih regiona Italije. “Cilj je otvaranje radnih mesta i potiskivanje uticaja Mafije”, govorila je gradonačelnica još jednog Mafijaškog uporišta, San Đuzepe Jata, Marija Maniskalo kojoj su nekoliko puta pretili i zapalili kola.
Nastaviće se…
Boško Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
