Da li Bog mrzi žene?

U svakodnevni život počela je da se vraća stara maksima da “dobra žena zna gde joj je mesto”

Posle ratova koji su prohujali Balkanom region je počeo da nazaduje u ostvarivanju rodne ravnopravnosti. Počelo je frenetično traganje za potvrdama nacionalnog identiteta, što je podrazumevalo vraćanje korenima. Time su otvorena vrata povratku tradicionalizma i patrijarhalnosti. U svakodnevni život počela je da se vraća stara maksima da “dobra žena zna gde joj je mesto”. Nemojte da vas zavarava jeftina emancipacija na štiklama koje gaze regionom.

Neka ranije stečena prava – poput abortusa ili dužine porodiljskog odsustva – dovode se u pitanje pod pritiskom surove neoliberalne ekonomije. Političari će posegnuti za svim mogućim statistikama – od kojih su mnoge tačne – ali položaj žena se suvuše sporo popravlja, ako se i ne pogoršava.

Pošto će se ispostaviti da su svi argumenti za potčinjavanje žena lažni, šta preostaje mizogenim tipovima? Ništa više, i ništa manje, nego da se pozovu na autoritet koji i danas – posle više od tri milenijuma judaizma, 20 vekova hrišćanstva i 1.400 godina islama – izaziva respekt širom sveta: na religiju i Boga.

„To je Božija poruka. Moram da tretiram žene kao niža bića jer je tako zapisano u mojoj Svetoj knjizi“, mogao bi da kaže jednobožački vernik. Ako je tako, a često jeste, onda se odgovor na pitanja ko je i kada ženama uskratio mnoga prava krije u religiji, njenim svetim knjigama i dogmama. Da li Bog mrzi žene? Ili ih barem ne tretira ravnopravno?

Biće da jeste, i to još od biblijskih vremena. Gospod, muškarac, prvo je stvorio čoveka, muškarca, a potom od Adamovog rebra i ženu, piše Knjiga postanja.

Utvrđujući svoj autoritet, gospodar Adamu reče: „Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka“ (2:23).

Svi važni verski tekstovi napisani su u vreme kada je na žene gledano tek nešto bolje nego na stoku za vuču. Ponašanje žene je u starim vremenima bilo strogo ograničeno, ne mnogo drukčije od kodeksa koga se danas drže avganistanski Talibani. Ortodoksna tumačenja položaja žene od tada se mahom nisu menjala.

Judaizam je izrazito vera muškaraca. On, muškarac, je taj koji posreduje između žene i Boga. Stari zavet otkriće da je u jevrejskom društvu neudatoj ženi bilo zabranjeno da bez dozvole napušta očev dom, a da je udatoj ženi bilo zabranjeno da napušta muževljev dom. Vlasništvo se sa oca prenosi na muža.

Imale su malo ili nimalo autoriteta. Nisu mogle da svedoče na sudu, da se pojavljuju na javnim mestima, da pričaju sa strancima. Bile su „nečiste“. Morale su da budu zabrađene. Stari zavet pominje da muško dete vredi pet, a žensko tri šekela.

Žene, ostalo je do danas, ne mogu da budu rabini. I danas u Jerusalimu zajednica haredima, ultraortodoksnih Jevreja, ima posebne snage reda koje terorišu mlade žene koje razgovaraju s muškarcima ili otkrivaju bilo koje delove tela. Upadaju u njihove kuće, teraju ih da, odvojene, sede u poslednjim redovima autobusa.

Podstaknut idejama prosvetiteljstva i sekularizacijom društva u 19. veku, judaizam je počeo radikalno da menja svoj odnos prema ženskom pitanju. Božija mizoginija prepliće se i kroz hrišćanstvo. Od katolicizma i pravoslavlja do mormona. Istina, nije obavezno da vera direktno promoviše ideje o subordinaciji žene, ali na potčinjavanje gleda blagonaklono, dajući mu neku vrstu „svetosti“.

Hrišćanska crkva, koja je izrasla iz judaističke tradicije, mnogo toga je zabranila ženama uprkos tome što se žena kao praslika Boga pojavljuje u Hristovoj priči o izgubljenoj drahmi (Luka 15:7-10).

U prvim danima kada se širila Isusova revolucionarna misao, muškarac i žena su tretirani ravnopravno, mada su svi apostoli isključivo muškarci. Galatima poslanica Svetog apostola Pavla (3:28) možda je najpoznatiji pasus Novog zaveta koji promoviše raznoliku ravnopravnost: „Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu“.

Kada je već došlo vreme slobode, kada je prestao progon hrišćana i kada je biti hrišćanin značilo prestiž i privilegiju, ključna mesta u životu crkve zauzimaju muškarci. Teolozi su podeljeni oko toga da li su neki delovi Novog zaveta kasnije dopisani. Poput poruke apostola Pavla u Poslanici Efescima (5:22-24):

„Žene! Slušajte svoje muževe kao Gospoda. Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tijela. No kao što crkva sluša Hrista tako i žene svoje muževe u svemu“. Kako god, nije potrajalo dugo, a Crkva se vratila starim hebrejskim rukopisima i ponovo uspostavila podređen status žene. Mnogi hrišćanski teolozi, od svetog Augustina i Tome Akvinskog do Martina Lutera veoma se pogrdno izražavaju o ženama. Inkvizicija i progon veštica nisu bili slučajni.

Katoličanstvo i pravoslavlje ženama posebno uskraćujući pravo da budu rukopoložene. Tek od 17. veka protestanti baptisti i kvekeri prvi prave zaokret, omogućavajući ženama sveštenički poziv. Danas ga slede i anglikanci, ali ne i druge hrišćanske dominacije.

Ako se zna da danas postoje žene rabini u Americi i žene imami u Maroku, izlazi da je hrišćanstvo zadržalo veoma konzervativan stav naspram ravnopravnosti polova. Vatikan, ali i islamisti, vole da kažu da tretman žene u društvu nije lošiji, samo je „drukčiji“. Metodično pobijajući ženska prava, Crkva ženu prikiva za kuću, ubacuje je u zamku kuhinje i bračnog kreveta.

„Mesto žene u svetu za poslednjih dve hiljade godina nije se nimalo izmenilo“, piše časopis „Istina“, izdanje Pravoslavne eparhije dalmatinske. „Sve ono čemu uči Sveto pismo, čemu uči Crkva, i dalje je životno i aktuelno, i mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno“.

Pokojni srpski patrijarh Pavle jeste bio skroman i jeste živeo u skladu sa svojim stavovima, ali znao je da bude veoma konzervativan, čak reakcionaran: „Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i Crkvi, to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti“, tumačio je 1998. u tekstu „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“. Uzvišenosti? Časti?

Iako islamska sveta knjiga Kuran jasno kaže da su muškarac i žena jednaki, oni u islamu imaju različite uloge, prava i obaveze koje reguliše šerijat, islamsko zakonodavstvo. Kuranska sura An-Nisa (4:1) kaže da su muškarac i žena ista duša. Žena nije stvorena zarad muškarca. Štaviše, stvoreni su na blagostanje jedno drugom.

U praksi, posebno u zemljama koje se pridržavaju šerijata, mnogo toga je drukčije. U Kuranu piše da muž ima pravo da udari ženu. Nedavno sam gledao video-klip u kome neki ulema daje precizna uputstva da – kakve li humanosti prema ženi – treba izbegavati udarce po glavi. U Iranu su od 1983. do 2002. žene uhvaćene u prevari kamenovane do smrti.

Nema sumnje da u svim religijama postoje ljudi koji su, teološkim tumačenjima, uspevali da ulepšaju slike koje je Bog davao ženama u svojim svetim knjigama. Zar nije bolje biti pošten pa priznati šta u njima zaista piše? Nije vreme za tabue koji nas okružuju. Biće da Bog baš nije voleo žene.

Žene se protiv takvog tretmana sve češće bune, veoma glasno. Pokazale su da ne nameravaju da pasivno sede – štrikaju, heklaju, kuvaju i peglaju – dok neki novi mačo-političari, mahom desničarski populisti, pokušavaju da im oduzmu prava stečena decenijskom borbom.

Religiozni mizoginisti upozoravaju da žene nemaju pravo na protest. „Mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno“. Neće biti.

Boško Jakšić | Vitraž

[insta-gallery id='1']