Argentinska avangarda: Pop šezdesete u Buenos Airesu (1)

Priča o Institutu Di Tella, čiji su provokativni umetnici zauvek razorili koncept lepe, elegantne umetničke forme u Argentini. Prvi deo.

Te šezdesete su ostale zapamćene kao epoha sveopšteg bunta. Dok u nekima bude melanholiju i asociraju na vreme posleratnog poleta kada se sve činilo moguće, u drugima pomisao na potrošačko ludilo, nemoral, kratke suknje i psihodelične droge izazivaju negodovanje. Kako u Evropi i Severnoj Americi, tako je i u Argentini kontrakultura šezdesetih neosporivo simbol društvenih promena, ili bar želje za oslobađanjem od rigidnih hijerarhijskih struktura i konzervatizma u svim sferama života. 

U vakuumu između političkih režima ekstremne levice Juan Domingo Peróna i ekstremne desnice Juan Carlosa Onganie koji je trajao čitavu jednu deceniju, argentinsko društvo dobilo je priliku da predahne i zamisli neki novi, slobodan svet. Jedan od glavnih pokretača ove renesansne atmosfere bio je Institut umetnosti Di Tella, koji je šezdesetih smelo kršio sva dotadašnja pravila i norme. Po rečima slikara Luis Felipe Noéa, Institut Di Tella “bio je poput malenog osmeha usred nečega potpuno trulog“, odnoseći se na političku istoriju Argentine.

Nekada žila kucavica kulturnog života Buenos Airesa, danas je Institut satkan od polemičnih sećanja na događaje koji su nekada šokirali javnost. Grupa umetnika iz tog doba rado se priseća ekscentričnosti Instituta Di Tella i dan danas u Florida Garden restoranu u ulici Florida br. 899. Tu se sastaju svake subote u 10h, gde sam ih upoznala u avgustu 2011 godine zamalo potpuno pale u zaborav. Poput pokreta Mediala u Beogradu, čiji su osnivači bili Leonid Šejka, Olja Ivanjicki i Miro Glavurtić, Institut umetnosti Di Tella je šezdesetih zablistao predočivši egzistencijalne probleme savremenog sveta, i ubrzo potom postao prošlost usled političkog pritiska i nespremnosti društva da taj bunt razume i prihvati. 

Osim melanholije, priča o Di Telli budi i pitanja koja more današnjicu, i nudi poneke odgovore. Da li je moguće da se nametne modernizacija jedne kulture? Da li umetnost može da opstane odvojena od politike? Kako strana umetnost postaje lokalna, i kako lokalna postaje globalna? Da li grupica buntovnih individualaca može da probudi svest cele nacije? 

Nastanak Instituta Di Tella

Guido i Torcuato Di Tella, sinovi uspešnog italijanskog imigranta, otvorili su 1958. godine Institut pod porodičnim imenom posvećen razvoju i modernizaciji društva, sa posebnim akcentom na vizuelne umetnosti, pozorište i muziku. Iako je nastao usled jednog političkog sloma, bez političke podrške Institut Di Tella ne bi imao šansu za opstanak u Argentini. Ideologija takozvanog razvojizma /desarrollismo/ predsednika Artura Frondizija (1958 – 1962) bila je presudna u modernizaciji argentinskog društva, posebno u polju ekonomije i kulture. Za vreme Frondizija, američke oči su bile uprte u Argentinu, te je stoga i Institut Di Tella dobio na pažnji i primio donacije ne samo od porodične Fondacije Di Tella, već i od Rockefeller-a, Ford-a i drugih stranih fondova.

Osim braće Di Tella, ključna ličnost u otelovljenju ideje Instituta kao pokretača kulturne modernizacije bio je Jorge Romero Brest, tadašnji direktor Muzeja Primenjene Umetnosti koji je ujedno bio i direktor eksperimentalnog Centra za Vizuelne Umetnosti pri Institutu. Njihov san je bio da razviju lokalno stvaralaštvo tako da Buenos Aires udenu na umetničku mapu sveta, i time ga pretvore u novi svetski kulturni centar rame uz rame sa Njujorkom, Parizom i Londonom.

Romero Brest je posebno forsirao modernizaciju umetničke produkcije u Argentini koju je sve do šezdesetih godina smatrao provincijom koja dve decenije kaska za evropskim modelom. Jedan od glavnih mehanizama bile su čuvene Nagrade Instituta Di Tella, čija je svrha bila da odabrani pojedinci postanu spona Argentine sa svetom stipendiranim odlaskom u uticajne svetske galerije. Mnogi od dobitnika stekli su svetsku – ili bar latinoameričku – slavu, kao što su slikari Luis Felipe Noé (nagrađen ’63) i Mario Pucciarelli (’60), umetnica Marta Minujín (’64), arhitekta Clorindo Testa (’61) i vajar Gyula Kosice (’62).

Najpopularniji umetnici di Telle

Uz jaku političku i finansijsku podršku, Institut Di Tella je 1963. otvorio sedište u ulici Florida koja je podsećala na Knez Mihailovu ulicu u Beogradu u tom periodu. Ovim je započeta čuvena Ditelijanska epoha /la época Ditelliana/. Umetnički centri Di Tella u ulici Florida nisu samo zauzeli privilegovano mesto u komercijalnom srcu Buenos Airesa, već su prodrli i u okrug koji je bio centar kulturnog života grada pedesetih godina. Dan nakon otvaranja sedišta, časopis Primera Planaje napisao “od juče, u ulici Florida br. 940, moderan svet je svima nadohvat ruke.“ Institut Di Tella je preko noći postao umetnička okosnica Buenos Airesa a ulica Florida dobila nadimak „luda jabuka“ /la manzana loca/.

Tri stvaralačke etape Di Telle

Romero Brest je smatrao da suštinski postoji samo ono što konstantno evoluira i rutinski je isključivao umetnike koji su se ponavljali. Želeo je da stalno budu u laboratoriji i kreiraju nove, kontroverzne stvari koje privlače svetsku pažnju. Stoga su se tri stvaralačke etape smenile u doba Instituta. Prvu fazu su obeležili umetnici Neofiguracije, koji su predstavljali reakciju protiv hladnoće i besmislenosti apstraktnog slikarstva iz prve polovine veka. Odbacili su geometrijski izraz i dogmu „dobrog umetničkog ukusa“ („lepa slika“ u „dobroj formi“), kao i mit kreativnog otuđenja od običnog sveta. Stvarali su figurativni ekspresionizam sa namenski uznemirujućim slikama prožetim nasiljem, terorom, teskobom i brutalnim humorom iz lokalnog slikovnog medija. 

Luis Felipe Noé, zvani Yuyo, jedan je od osnivača argentinske Neofiguracije. Neki ga danas nazivaju i Rembrandtom Argentine. U doba Neofiguracije, Yuyo je doživljavao haos kao temelj savremenog društva, u koji je čovek nesvesno i nevoljno uronio. Jedno od njegovih najznačajnijih dela je Uvod u Nadu, rad kojim je osvojio Nagradu Di Tella 1963. godine. Slika predstavlja gomilu ljudi na dramatičnom uličnom protestu sa nekoliko transparenata koji izlaze iz okvira glavnog platna.

Luis Felipe Noe: Uvod u Nadu, 1963.

Jedan plakat kaže: “Hristos drži govor u luna parku”, drugi “Čista ruka” pored ruke uprljane krvlju a treći je zastava fudbalskog tima Boca Juniors sa natpisom “Šampion”. Noé je predstavio paradoks haotične lokalne realnosti dok su skandalizovani kritičari u njegovom radu prepoznali tendencije nasilnika, crnog humora i razarača tradicije. Yuyo uz osmeh danas komentariše da tradicionalni kritičari ama baš ništa nisu razumeli o pobuni protiv dogmi i cinizma. Romero Brest je isto tako smatrao da tradicionalisti nisu shvatali tadašnju umetnost, i odlučio je da ignoriše kritičare i nastavi sa okupljanjem buntovnika u Institutu. 

Druga faza je počela 1963. godine dolaskom Pop Art-a u Buenos Aires i otvaranjem sedišta u ulici Florida. Neraspoloženi i kontroverzni Pop umetnici su se posvetili raskidu s Neofiguracionistima koji su i dalje stvarali slike. Pobunili su se protiv „ozbiljnosti buržoaske umetnosti“ i stvarali dela koja su odražavala svakodnevicu i glorifikovala boemski život. Koristili su efemerne materijale, uništavali radove nakon završetka izvođenja i sastavljali spektakle od kojih nije ostalo zapisa. Happenings je bio jedan od glavnih oblika izražavanja Pop Art-a u Njujorku, koji su argentinski novinari najpre okarakterisali kao “čudan oblik pozorišta” u kom učestvuje i publika. 

Marta Minujín je osvojila Nagradu Di Tella 1964. godine happeningom pod nazivom Zavrti se i živi! /¡Revuélquese y Viva!/. Pozvala je posetioce da uđu u konstrukciju napravljenu od šarenih madraca, i da se po njima kotrljaju odmotavajući time svoje ideje i detinje sposobnosti. Marta je govorila da pedeset posto svog života provodi na madracu, te je stoga on živa forma i idealan spoj umetnosti i svakodnevnog života. Kritičari su bili preneraženi, ali je ovaj happening zavredeo ogromnu pažnju javnosti.

Marta Minujín i madraci. 📷: TATE.uk

Marta je dve godine kasnije dobila Guggenheim stipendiju i preselila se u Njujork gde je nastavila da stvara sa američkom avangardom. Svetsku slavu je stekla osamdesetih godina svojim ekscentričnim Pop performansima. Godine 1983. sagradila je Partenon knjiga kao spomenik demokratiji, od knjiga koje su bile zabranjene za vreme vojne diktature u Argentini (1976-1983), a 1985 organizovala je poznati nastup u kom je Andiju Warholu isplatila argentinski vanjski dug u argentinskom zlatu: liskama kukuruza.

Sjaj avangarde Buenos Airesa počeo je da bledi 1966. godine državnim udarom generala Juan Carlosa Onganie. Institut je pre svega bio finansijski oslabljen, s obzirom na to da je godišnje trošio milione a primao najveći deo sredstava od porodične kompanije SIAM koja je upala u finansijsku krizu. Osim toga, politička podrška je nestala. Pod parolom nacionalne bezbednosni, policija je neprestano patrolirala zonom „lude jabuke“ i hapsila umetnike i intelektualce koji su izgledali nekonvencionalno. U nekom momentu su čak uhapsili slikara Ernesta Deiru, džentlmena u kaputu sa kravatom, i odveli ga u policijsku stanicu da mu ošišaju kosu. 

Marta Minujín, 📷: cronista.com

Treća i poslednja umetnička etapa Instituta počela je 1967. i podrazumeva takozvane Doživljaje /Experiencias/. To su događaji koji su zamenili izložbe prvobitno namenjene dodeli Nacionalne Nagrade Di Tella, i predstavljaju kreativni vrhunac Instituta. Najznačajniji bili su Vizuelni Doživljaji ‘68 /Experiencias Visuales ’68/, kulminacija tenzije kulturnog razvoja kasnih šezdesetih. Roberto Plate je poput Buntovnika bez razloga izazvao možda najviše kontroverze i nereda simulacijom javnog toaleta koji je na prvi pogled bio krajnje bezazlen. Javnost je mogla da uđe i ostavi anonimne poruke na belim zidovima.

Sasvim očekivano, javni toalet je brzinom svetlosti postao dom nepristojnim natpisima, psovkama, seksualnim porukama sa odgovarajućim brojevima telefona i uvredama protiv Onganieve vojne vlade. Podjednako očekivano, general Ongania je zatvorio ne samo ovu instalaciju već i ceo događaj, nakon čega su svi ostali umetnici u znak protesta izašli na ulice i teatralno uništili svoja dela. Avangarda Di Telle se još jednom transformisala, ovaj put u konkretan i direktan prkos generalu koja je Institut ubrzo odvela u sunovrat. 

Kraj prvog dela.

Iva Djurović, asistent za osnove ekonomije na univerzitetu Harvard

Vitraž

https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/