U kom god životnom dobu, i u kojoj god situaciji da se zadesiš njegovi stihovi uvek imaju to nešto što tako jedinstveno opisuje i naglašava baš tu situaciju, do te mere da ti se čini da se radi o tebi samom…
Bio sam klinac, negde oko šestog osnovne. Novogodišnji praznici su bili u punom jeku, ali u Beogradu je tih dana bilo dosta mračno. Ne samo zbog forsirane „unplugged“ atmosfere zbog nestanka struje, što je tih dana bila redovna stvar, već i zbog činjenice da te ‘93 godine nema stvari koje nije falilo. Osim naravno inflacije koja je rušila sve rekorde iz dana u dana, dajući našem prkosnom mentalitetu povod da se ponosimo rezultatima u toj statističkoj koloni.
Kod mene u kući u to vreme se nije pridavao toliki značaj slušanju muzike, ali su zato zvuci žive svirke itekako bili prisutni. Ćale boem, apsolutni sluhista, povremeno je uzimao gitaru u ruke, a umeo je i da okupi zanimljivu ekipu u kojoj su se neretko nalazili i oni koji dobro barataju sa instrumentima. Tako je svoje mesto u kući našla i stara španska klasična gitara, sa velikom pukotinom po sred rezonatora, ali i dalje sa dovoljno šmeka u sebi da proizvede i poneki fin akord.
I tu negde oko dočeka Nove godine, javlja se porodični prijatelj da smo dobili karte za jedan od Đoletovih novogodišnjih koncerata. Ja, praznoglavi klinac u pubertetu, kategorički odbijam da idem, ali sam ipak imao toliko sreće da se u to doba i nisam puno pitao.
Više od četiri bio sam prikovan za stolicu Sava centra, uživajući u izvođenju nekoga ko će mi, ispostaviće se, oplemeniti život. Od tog dana pa sve do danas posetio sam mnogobrojne fantastične koncerte velikana muzike i kod nas i u inostranstvu, ali niko nije uspevao do te mere prodre kao taj šarmantni “laloš” iz ulice Jovana Cvijića u Novom Sadu, na Dunavu.
Beskrajno originalan humor i životne priče koje pogađaju u srce, podsećanje na staru Jugu, uz ono najprofinjenije iz tog doba – letovanja po Hrvatskoj, teležurnali, priredbe, satirični šlif na nivou Iljfa i Petrova, beskompromisne šale i imitacija na račun likova sa vlasti koji se nisu skidali sa TV-a. Bio je rođeni stand-up komičar neponovljivog osećaja za liriku, neprevaziđeni šmeker, duhoviti kritičar, dasa kakav se retko rađa. I sve to je tako nepogrešivo umeo da pretoči u muziku i stihove.
Ne pitaj me nikad zašto sviram
Kako opisati muziku nekoga zbog koga sam počeo da sviram gitaru? Kako objasniti da se ceo život zaljubljuješ uz njegove stihove, smeješ uz najzabavnije priče o Boži pubu, celovečernjem the Kid-u ili Banetu dobrom sinu? Kako da se ne identifikuješ uz reči pesme “Drago mi je zbog mog starog”, ćaletove pesme?
U kom god životnom dobu, i u kojoj god situaciji da se zadesiš njegovi stihovi uvek imaju to nešto što tako jedinstveno opisuje i naglašava baš tu situaciju, do te mere da ti se čini da se radi o tebi samom, onda kada te stih pogodi baš na ono mesto odakle je neka emocija odskočila.
Pesma koja je pevana Titu postala je simbol posvećenosti. U originalnom tekstu upućenom tadašnjem „šefu“ bivše države, a u prerađenoj verziji simbol ljubavi prema klubu – ista melodija, doterani stihovi i huk na tribini Marakane. Đoletov kompozitorski recept je u svakoj formi neverovatan.
Taj koncert na koji sam tako nerado otišao i saznao prvi put u životu šta je zabluda u najkonkretnijem mogućem smislu je bio akustična bajka izvedena na najlepši način. Đole je to umeo da prošara svojim pričama kojima su se ljudi smejali do suza, da bi odmah potom te suze prelivale one melanholične kada prasnu stihovi „Jesen stiže dunjo moja“ ili „Lepe protine kći“. Tu količinu svih mogućih emocija u četiri sata uživanja ume da probudi i spakuje samo on, panonski mornar.
Tada se promovisao album Jedan od onih života, usudiću se da kažem onaj sa nekim od njegovih najlepših pesama. Čuti hitove poput „Luzer“, „Posvađana pesma“ ili neprevaziđenu „Portret mog života“ premijerno, bila je apsolutna privilegija. Taj koncert ostaće mi urezan za ceo život. Maheri na instrumentima, Duda Bezuha na gitari sa savršenim osećajem da Đoletove melodije oplemeni sa malo bluz nota na svojoj akustari, Saša Dujin, Đoletov neizostavni pratilac na klaviru, Dragoljub Đuričić za bubnjevima, Kiki Kovač na violini, samo su neka od imena koja su davali dodatni šmek i sjaj.
Nakon toga dugo godina sam bio redovni posetilac Sava centra. Ljubav prema Đoletu Balaševiću i njegovoj muzici naterala me je da odem u Budimpeštu 1999, kada nije svirao u Beogradu. Uzdignute glave je prozivao Slobu na najkomičniji i najšmekerskiji način, borio se protiv kiča u muzici, a i van nje, onako kako najbolje ume – stihom, šalom, pričom. Kao neprevaziđeni laf i šeret.
Na tim koncertima umeo je Đole i da se našali kako mu stalno traže da peva „stare“ pesme, na šta je govorio „i ove pesme će jednom biti stare“. I tako je i bilo. Ubrzo zatim došao je i album Naposletku akustično remek delo, sa ekipom muzičara utegnutim do perfekcije i sa tolikom raznolikošću, bogatstvom instrumenata i harmonije, da je teško i odabrati jednu pesmu koja bi bila pravi reprezent.
Da li pesma po kojoj album nosi ime, „Miholjsko leto“, „Poslednja nevesta“,„Dođoška“ ili „Drvena pesma“, nemoguće je izabrati. Sve su toliko bogato skrojene i ukomponovane da bi bio greh izdvojiti samo jednu. Verujem da bi Đole samo izgovorio stih „Nemate vi pojma, braćo draga…“
Pre 2 godine je čuveni Dilan dobio Nobelovu nagradu iz oblasti književnosti. Za nekoga poput Dilana, potpuno zasluženo. U mom srcu ta nagrada pripada panonskom mornaru, jednom i jedinom, neponovljivom šarmeru, autoru toliko životnih mudrosti.
Dodir svile na panonski način
Sabrati sve u jedan tekst bilo bi nemoguće i neprimereno, ali nabrojati neke koje su čista neprerađena životna filozofija spakovana u stih, onako iz srca redosledom kojim same nailaze, to mogu da pokušam:
„Sve prave su ljubavi tužne… ta teška strana reč izvini… drago mi je zbog mog starog…ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio… prosuo je nežni purpur divlji badem… to ne bira pamet nego srce…
moj deda već dugo ore nebeske njive… nije to, šta je tuga za d-moll… ali kad dođem kući tu si ti, e tu će tvrđavicu malko teže srušiti…kupiš ih za špricer i kavurmu… 100 marona do prvog… vitraž mraza na oknu prozora…
Sloven sam belac, slobodni strelac…. Svi što gube se ljute, to je poznata stvar… tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj… proleter goloruk diže vile na „o-ruk“, era mermera… za to sam prvi, ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu…
Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas… kad me đavo isprati glavnim sokakom… slab sam ja igrač za subotnje gužve, al hvatam pomalo te pokretne spužve, neko pijan, lakše život odrobija… vukla me kornjača jedna jesen lenja… tek u jesen otkriju se boje krošanja, sve su iste u leto zeleno…
Đole je tako maestralno opisivao i razne životne situacije, od same SFRJ i federacije različitih naroda i mentaliteta u pesmi „Soliter“, o zabranjenoj ljubavi u pesmi „Nevernik“, o tragičnim ljubavima u „Vasi Ladačkom“ ili „Jesen stiže dunjo moja“, o kockarskom duhu u „Boži pubu“, o toliko toga.
Pesme su mu tako jedinstvene da je uspeo i da stigmatizuje d-moll kao surovi melanholični akord. Ko nije doživeo Đoleta na koncertu ostao je uskraćen za najlepši mogući užitak koji čovek može da zamisli. Kod mene u porodici, ljubav prema Balaševiću je stvar koja se prenosi sa kolena na koleno i prosto ne dovodi u pitanje.
Od trenutaka kad sam kao klinac naučio neke od prvih akorada videvši ćaleta kada je usput zasvirao uz stihove Vase Ladačkog, do odlazaka na koncerte sa sestrama, pevušenja i sviranja kod kuće, citiranja raznih šala koje nam je „prodao“ Đole.
Ostaće okrugli trag na mestu šatre
Juče sam sedeo kod strica i pominjali smo nedostatak kvaliteta na muzičkoj sceni, danas, kada je sam kvalitet najmanje merilo za uspeh. Komentarisao sam kako polako nestaje sve ono pravo, pitao se da li ću čuti Đoleta uživo ponovo. Nakon pola sata poruka od sestre i tužna vest, nešto što sam naivno verovao da se nikad neće desiti. Tužna scena i poput stihova iz „Drvene pesme“ – „snio sam noćas nikad prežaljenu stvar“ u modifikovanoj verziji tog trenutka „pročitah tada nikad prežaljenu vest“.
Zbogom Đole, nisam mogao da te poslušam, i kada je „mesečina nažalost zavejala tvoj trag“ mnogo sam tugovao i tugovaću, jer da nije bilo tebe ostao bih uskraćen za toliko neponovljivih trenutaka u svom životu, za tako puno prelepih scena sa bliskim ljudima oko sebe, za sve tvoje pesme čije akorde vrtim na svojoj akustari, za sve beskrajno lepe rečenice iz knjiga i za sve ono što si nam ostavio. Nove pajace će masa naći lako, ali novi cirkus više neće doći u moj grad.
Neka ti je večna slava legendo!
Veljko Vlahović | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
