Džozefina Bejker – prva žena Afroamerikanka u Panteonu

Najslavnija plesačica u istoriji, nosilac najviših francuskih vojnih odlikovanja, muza kubista, koja je imala svoje nezaboravne trenutke i u Beogradu, biće sahranjena u Parizu, tik uz velikane poput Viktora Igoa, Žan-Žak Rusoa, Marije Kiri.

Informacija s kraja prošle nedelje da će posmrtni ostaci Džozefine Baker, francuske plesačice, pevačice, glumice i aktivistkinje rođene u Americi koja je umrla 1975. godine, biće prebačeni u Panteon u Pariz, obradovala je mnogobrojne obožavaoce ove prkosne i hrabre žene. Vest koju je preneo The New York Times, a potvrdila francuska ministarka vlade Anjes Panije-Runaše, znači da će ona postati prva Afroamerikanka i jedna od retkih ličnosti rođenih van Francuske, čiji će posmrtni ostaci biti deo čuvene grobnice. Panteon je takođe poslednje počivalište ikona, poput Marije Kiri, Viktora Igoa, Voltera i Žan-Žaka Rusoa. Sahrana će biti održana 30. novembra ove godine, dana kada se udala za Francuza Žan Liona, čime je postala francuska državljanka.

Predsednik Emanuel Makron navodno je donio odluku vođen i peticijom koju je potpisalo oko 40.000 ljudi koji su podržali ovu ideju (zahtev je podnet od strane njenih potomaka još 2013). Događaj će imati i svoju dodatnu simboliku – kako je žena koja je došla iz diskriminišuće i veoma siromašne sredine uspela da preokrene svoju sudbinu i postane svetska zvezda, o čemu je u besedi povodom ovog omaža slavnoj Bejkerovki govorio i pisac Loren Kupferman, koji je i pokrenuo peticiju. “To je bilo moguće u Francuskoj u vreme kada to nije bilo u Sjedinjenim Državama”, dodao je.

Džozefina, koja je sahranjena u Monaku 1975. godine bila je simbol Francuske koja nije rasistička. Samo predsednik može da donese odluku ove vrste. Memorijalni kompleks, i bivša pariska crkva Panteon, svoju inspiraciju pronašao je u rimskom imenjaku, pa otud i krov i karakteristični impozantni stubovi. Od osamdeset ličnosti koje počivaju u njemu, samo pet su žene, a poslednja među njima je Simon Veil, bivša francuska ministarka, koja je preživela Holokaus i borila se za pravo na abortus.

Freda Džozefina Mekdonald rođena je u Misuriju 3. juna 1906. Izveštaji iz datoteka bolnice u Sent Luisu otkrili su neverovatnu priču vezanu za njen dolazak na svet, koji je autentičan jednako kao i njen život. Majka Keri, primljena je u bolnicu rezervisanu za belkinje (usled rasne segregacije) 3. maja, a otpuštena je 17. juna, dve nedelje nakon što se Freda rodila. Porođajne komplikacije ove vrste tada su se završavale uglavnom tragičnim ishodom, što njeno rođenje može svrstati u čuda. 

Muzej Jugoslavije

Odrasta u Sent Luisu, u naselju Mil Krik, rasno podeljenom kraju siromašnih, u kojima najveći broj domova nije imao vodovod. Već kao dete je ovladala veštinama uličnog plesa, nadomak stanice železničke stanice Union, a sa 15 godina upućuje se za Njujork, gde dolazi u vrtlog Harlemske renesanse – intelektualne, socijalne, artističke eksplozije na Menhetnu 1920-ih. Na brodvejskim revijama “Shuffle Along”, “Adelaide Hall” i “The Chocolate Dandies” dominira kao zavšni plesač (The Pony). 

Pariz

Izvođenje blackface komedije, scenskog nastupa, namenjenog uglavnom belim izvođačima, koji karikaturalno imitira ljude crne puti, biva joj preporuka za Pariz, koji će njen život obojiti najlepšim bojama. Legendarni “La Danse Sauvage” akt u kojem je nogama “crtala” geometrijske figure postavio je nove plesne standarde. Epitet gole, krao joj je samo ružičasti perjani šal, dok su magiju plesa stvarali svaki mišić, pogled, osmeh.

U performansu “Le Folie du Jour”, finalnom koraku u zavođenju pariske publike, nosila je kostim sastavljen od veštačkih banana. Njen uspeh koincidirao je sa usponom Art Dekoa na velikoj izložbi dekorativnih umetnosti 1925. Uloga u “La Revue Nègre” u teatru na Jelisejskim poljima dodatno je etablirala njenu slavu.

Tadašnja američka komuna u Parizu – Skot Ficdžerald, Silvija Plat, Džejms Džojs, Gertruda Stajn, bila je oduševljena “Kreolskom boginjom” kako su je zvali. Ernest Hemingvej je sa njom ispijao Bloody Mary koktele u Harijevom baru u ulici Daonou. Pikaso, za koga je bila “Nefretiti današnjice”, njenu je lepotu preneo na platno, kao i Anri Matis (serija slika “Džez”), dok joj je Žan Kokto otvorio vrata kinematografije. Polu Kolinu bila je inspiracija za plakate, Klodelu za skulpture. 

Amerika i pokret otpora

U Ameriku se ponovo vraća 1951, nakon trijumfalnih izvedbi u Foli Beržeru. Pokret za građanska prava podržala je već 1950. Nakon što se izborila da se u klubovima u kojima nastupa ukine rasna segregacija, rasprodaje zakazanu turneju, koja je otpočela u Majamiju. Insistiranje na rasnoj raznolikosti, donelo joj je more pretećih pisama od Kju Kluks Klana.

Sukob zbog rasizma, sa Šermanom Bilinslijem, vlasnikom kluba Stork na Menhetnu, izrodio je i jedno nezaboravno prijateljstvo. Naime te večeri, usled međusobne rasprave, na Džozefininu stranu stala je niko drugi, do Grejs Keli, dete aristokratske irske katoličke porodice koja je tih godina bila zvezda u nastajanju. Čuvena princeza od Monaka je zagrilila, ne odvajajući se od nje cele večeri, i nikada više u taj klub nije ušla, održavši pred svima pravi mali čas moralnih kodeksa.

Kruna njene borbe svakako je bio Vašingtonski marš 1963, u kojem je išla ruku pod ruku sa Martinom Luterom Kingom koji je tada održao svoj čuveni govor “I Have a Dream”. Bila je jedini zvanični govornik – žena, obučena u uniformu slobodne Francuske. Bila je uzor Rozi Parks i Dejzi Bejts, koje su uz njenu saglasnost po prvi put osetile svetla javne pozornice. Posthumno je postala član kuće slavnih u Misuriju 1995, a jedna od glavnih avenija Sent Luisa dobila je ime po njoj. 

Muzej Jugoslavije

U toku drugog svetskog rata bila je aktivna u pokretu otpora koji je vodio Šarl De Gol. Njen šarm i pojava pomogla je u prikupljanju informacija na zvaničnim skupovima, posebno od japanskih zvaničnika i italijanskih birokrata. Prenosila je važne informacije u Englesku, a pod izgovorom estradne karijere, lobirala je u neutralnim zemljama Latinske Amerike.  U Maroku je bila podržana od strane Paše od Maroka, dok je u Kairu odbila da peva kralju Faruku jer nije priznao Slobodnu Francusku. Od francuske države je dobila vredne počasti, Rozetu Medalje otpora i orden Legije časti, najviše odlikovanje za vojne i civilne zasluge, koje je 1802. utemeljio Napoleon Bonaparta, a uručio joj Šarl de Gol 1961.

U Beogradu je bila prvi put 1929, za vreme kraljevine SHS, a drugi put je bila 1968, a u prvom delu koncertu, pre nje, pevao je Džimi Stanić, uz pratnju zabavnog orkestra Radio Beograda, pod vođstvom Vojislava Bubiše Simića, koji je imao prilike da sarađuje sa većinom američkih džez velikana – Elom Ficdžerald, Kvinsi Džounsom, Djuk Elingtonom. Nikoga nije ostavila ravnodušnim. Član velikog džez orkestra Radio-televizije Beograd, klavirista Vlada Vitas, bio je u limbu – “Dugo posle beogradskog koncerta sedeli smo kao nemi, a to nam se kao profesionalnim muzičarima ne događa baš često”. Sa druge strane Džozefininog stalnog pratioca, dirigenta Morisa Merkadijea oduševila je veština i lakoća improvizacija beogradskog orkestra. 

Poslednji put je u Beogradu bila 1973. godine kao ambasadorka Unicefa gde se susrela i sa Josipom Brozom Titom. Jedna od najautentičnijih fotografija sa Titovih prijema stranih zvanica, svakako je i ona sa Džozefinom, koja je u elegantnoj beloj haljini sa končanim intarzijama, nosila naočari za sunce i šubaru od lisice.

Vitraž

Naslovna fotografija: Muzej Jugoslavije

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']