Elektronska muzika – istina ili laž?

Elektronska muzika kreativno nestaje godinama unazad. Njen sunovrat koincidira sa komercijalnim vrhuncem.

Bolesnik naizgled deluje savršeno. Poput holivudske glumice koja svoje starenje krije šminkom, silikonima i botoksima, tako i elektronika prividno opstaje u sveopštoj strci za rejvom i trenutnim otpuštanjem.

Prvu cenu ove tvrdnje platio je clubbing, koji u Srbiji recimo jedva da i postoji. Clubbing je oduvek bio klica iz koje se rađao rejv, koji sada dominira kao unosan posao prodaje gomile droga i piva, skupih narukvica, ljudima koji masovno ne znaju ni šta slušaju. Da li je u pitanju jednolični zvuk Drumcode-a, Nina Kravitz, Tech, potpuno je svejedno, u rejvu su se izbrisale granice žanrova, zaljubljenika u muziku i kvaliteta. Prosto je bolji stori na instagramu Matador nego harmonika sa Hua Hua. 

Deephouse

Svoju zlatnu eru i ekspanziju započeo je 2011 godine. Sećam se tada jedva poznatog Solomuna koji je u milanskoj diskoteci Divina puštao svoje remikse “Romanthony” i Tiefschwarz “Butcher”. Maceo Plex je stidljivo osvajao pubiku sa “Falling” i “Vibe Your Love”. Hunter_Game, Maya Jane Coles, Larse, Hot Since i gomila drugih izvođača izašla je na muzičku mapu bez neke pompe, ali sa muzikom koja je i dan danas setna uspomena. dOP, sa čuvenim videom, plesom u bazenu, trakom “Horny”, bila su to vremena.

Tale of Us, današnji headlineri svih vodećih manifestacija probijali su se ka vrhu sa muzikom koja je uz tadašnji novi talas postavila lestvice koje nisu dosegnute. Čak je i tadašnji mainstream, poput etiketa Use Your Ears, 2nd chances New Romances, za ovaj današnji berlinska filharmonija. Vreme kada je nastala live fuzija elektronike i predivnih vokala (Howling, duo Frank Wiedemann i Ry Cuming, kojima su se kasnije pridružli i Bob Moses, koji su nas oduševili na festivalu Devet).

Ti vodeći izvođači otišli su u druge žanrove, neki zbog izazova, neki zbog poslovne intuicije, ali praznina je ostala prilično velika, iako su se u međuvremenu pojavili i novi izvođači, osveženja. Bedouin, Oceanis Orientalis (sjajan nastup na festivalu Terminal u Somboru pre dve godine), Rampue, koji su svakako nadahnuli i neke nove izvođače poput Monolinka, Satorija, All Day I Dream ekipe (sjajni bookinzi festivala Exit i Devet, na čemu im zahvaljujem) i nekih drugih. 

Nemam tapiju na konačni sud o muzici, već svoje subjektivno mišljenje. Svakako da postoji nova krv, nadam se, i siguran sam da sam propustio da čujem mnoge talente koji tek dolaze, ali moje generalno mišljenje je da je “deep” odavno prošao svoj zenit. Sve što nije uspon, najčešće je pad, a u najboljem slučaju stagnacija. Ekspanzija iz 2011. bila je, ispostaviće se zamajac za procvat kompletnog elektronskog muzičkog spektra.

Progresiv

Kao žanr gotovo da je pretplaćen na dugovečnost. Retko kada razočara, ali retko kada ostavi i bez daha. Nekome monoton i jednoličan, meni je ipak oduvek bio drag. Iako je u beogradskim klubovima dugačak brejk neoprostivi greh, meni su te muzičke pauze u kojima isčekujete novo poglavlje u pesmi kao celini, bile ono što razlikuje pravog ljubitelja muzike od ljudi kojima je poput pejsmejkera nephodan neprekidni tech tuc tuc beat kao jedino idejno rešenje noćnog provoda. Tech house je coca cola posle pizze, sigurica, zato mu se većina priklanja, ali nikada neće biti Henessy.

Zlatni oldtajmeri ovog zvuka poput Guj J I Hernan Cattanea i danas su jedina asocijacija na ovu vrstu muzike. Njima se naknadno pridružila i prava mala izraelsku armija izvođača –  Guy Mantzur, Guy Gerber, Chaim, Sahar Z, Khen. Temelje ovom žanru postavili su svakako i Pryda (Cirez D), Sebastien Leger, Jeremy Olander, Paolo Mojo, Henrik B koji su i dan danas rado viđeni gosti u odsustvu novih talanata. 

Nisu se bezveze progresivu (kao kontinuitetu) okrenuli i Tale of Us, koji su tehno izgustirali još brže nego deep. Hitovi poput “Seven” i “Lost & found” (Guy J), “Time” (Pachanga Boys), “Blue Shadow” (Chaim) nisu doživeli ni mrvicu opasnosti da njihovu kultunost išta ugrozi. I tako je već godinama. Henry Saiz, Brian Cid, uz poneke argentinske izvođače brane integritet ovog žanra, koji egzistira na pesmama koje se čuvaju na eksternim hard diskovima. I u ovom slučaju reminiscencija je jedini izvor pravog uživanja.

Tehno

Najavangardniji žanr elektronike iznedrio je statusne simbole koji idu dalje od izvođača. Berghain u Berlinu, Concrete u Parizu (čuvena barža u Port of the Rapée se nažalost zatvara 21 jula), MMA u Minhenu, u novije doba Bassiani i Khidi u Tbilisiju, Drugstore u Beogradu, Maschine du Moulin Rouge (Pariz) postali su hodočašća za sebe. U različitim vokalnim oblicima (industrijski, eklektični, melodični) tehno je bio beg od mainstreama i klišea. Primivši u svoje skute novajlije iz drugih žanrova, od istih je, ispostaviće se surovo iskorišten. 

Razvojni put debakla tehna otpočinje kroz etiketu Afterife. Tale of Us, njegovi osnivači, su pod svojim svodom okupili široku lepezu autora koji su za tili čas okupirali scenu. Velika većina njih ih je pratila u komercijalizaciji i overprodukciji koja je postala najblaže rečeno neukusna.

Ovu tezu potkrepiću analizom prve i četvrte Afterlife kompilacije (Realm Of Consciousness). Na prvoj “Emeralds” Locked Groove, “Poseidon” Woo York, “Gravity” (Mind Against), do ovoga danas – dj pulena izdavačkih kuća u povoju, koje svoje bivstvovanje na komplacijama kupuju novcem i konekcijama, ne kvalitetom.

Tu prednjači agencija That Melted Guy sa svojim uzdanicama – Mathame, Enos, In Anima, Kevin de Vries, momci čije su numere sa razlogom uz indignaciju odbijali oni koji ih danas tobože protežiraju. Zbog novca. Identičan zvuk, jedna te ista imitacija davno producirane atmosfere, i loša šmira Moog sintisajzera.

Enos, koji gostuju na poslednjoj kompilaciji, karijeru su započeli plagiranjem Recondite-a i Mind Againsta (Rival Consoles obrada), nazvavši sebe Mynd (simboliku sa Mind Against teško ćete zaobići). Na kratko su čak ugasili i svoj Soundcloud nalog, kada ih je najveći poznavalac tehno muzike U Evropi, Italijan Salvo Bucca optužio za plagiranje. Dva klinca iz Švajcarske, kojima su bogati roditelji napravili studio, brže bolje su promenili ime u Enos, i na kraju bukvalno kupili svoj ulazak u visoko društvo. To su likovi kojima ćete da slivate lovu u džepove na ulaznim vratima klubova. Šatro spiritualci, koji pesmama “pričaju svoju priču”.

Takvih primera ima na stotine, i njih najbolje znaju kvalitetni izvođači koji ne lajkuju svaku objavu etabliranih didžejeva, ne bi li im se dodvorili. Koji nisu dobri sa novokomponovanim organizatorima žurki, koji često nemaju nikakav muzički background, već dobar dil sa pivarom. Na kraju didžejevi kojima muziku ne bira klub, ili da prevedemo na naš jezik – lokalni baja u separeu koji poruči najviše vodke Grey Goose.

Hajpovanja na društvenim mrežama odavno su zamenila intuitivni underground zvuk, iz kog je scena i nastala. Za prosleđivanje demosa ne treba perfekcionizam i znanje, već kontakt i dobar menadžer.

Tale of Us su na kraju završili na svirkama sa Solomunom, koga iskreno poštujem, čovek pravi super zabavu i atmosferu, i taj komercijalni žig niko nema pravo da mu spočitava, takav profil elektronske muzike je neophodan, I oduvek je postojao. Megalomanski su želeli da uplove u klavirsko polje klasične muzike, carstvo etikete Erased Tapes, a završili su na bini sa Solomunom. Simbolički, to je bio pozdrav sa tehnom kakvim ga se sećamo, odnosno možda njegov novi početak, prilika za pročišćenje.  Poslednji njihov nastup na festivalu Apgrade o tome najbolje svedoči, oni su danas ništa više do koncepta puštanja promo pesama za ogroman novac.

Poligon za bogate i slavne

Dva ponajveća hita kojom je upravo Solomun razmrdao masu na Exitu su obrade već postojećih traka – James Holden “Nothing” i Kosheen “Hide U”. Taj trend će se nastaviti, jer svi oni nemaju više šta da nam ponude. 

Nekreativnoti nisu uspeli da odole ni ostali. Recondite, nekada intrigantni meditativni trener iz šume, danas repetativno i generički izbacuje pesme koje teško da su još od “Ose” (2016), ostavile ikakav trag. Anonimusi poput Martine Kenji i dua Mathame uveliko su otkupili svoje mesto u setovima vodećih tehno izvođača.

Imitatorima muzika nije jedini spektar koji plagiraju, već je to i estetska mimikrija. Svi su duo, svi u crnom, jamamotovski minimalistični, sa Boris Biđan i Rick Owens majicama. Tehno je zahvaljujući ovakvim i sličnim obsenama vrhunskih menadžera nikada popularniji, a faktički na konopcima. Čekamo da svetske manekenke počnu da zatvaraju vodeće svetske festivale, kada to već čine Amelie Lens (koju je progurao dečko DJ Farrago), i Nina Kravitz, koja je publiku pridobila mešanjem kukova.

Zašto da ne? Danas sa parama možete zaista sve, tako i Virdžil Ablo, direktor Luj Vitona, hedlajnuje festivale, jer je kao klinac oduvek maštao da bude DJ. Danas elektronika za novac i manekenske proporcije svima ispunjava zelje. Za to vreme večina izvođača, nenametljivo i gotovu u egzilu čuva čast žanra. Northern Electronics, Hypnus, Posh Isolation, Affin Ltd, Silent Season, Semantica. Nthng, Mazzilli, Varg, Glós, Tozzi, Love Never Leaves Me. Kada njih budete videli na Ibizi, ugasite svetlo.

Istina vs. laž

Ovaj tekst ne treba da bude demotivacija za sadašnje izvođače, baš suprotno. Svi vi koji oponašate postojeće unosno naplaćene obrasce, birajte da budete svoji i autentični. Ne pokušavajte da ućarite na brodu koji je odavno isplovio iz luke.

Ne vodite se samo potražnji, da biste uskočili u voz za halapljivu naplatu. Ranije su didžejevi nastajali slučajno, kao klinci koji obožavajući muziku, danas klinci slušaju muziku usiljeno ne bi li na silu postali didžejevi.

Elektronska muzika je balon koji će pući kad tad. Solomun ne vredi 50 000 eura za noć i tačka, niti Ilario Alikante 2000 dinara. Hej 2 soma, pa za te pare smo nekada slušali Kleptona i Leni Krevica! Danas ne bih u svom setu udostojio 5 traka koje su izašle nakon 2016. godine.

Elektronsku muziku može da spasi ili novi žanr, ili nečija smelost, drskost, rizik. A možda će neki njeni žanrovi prosto doživeti sudbinu trensa. Ko se danas seća Astral Projectiona?

U talasu egzalitranosti i nikad “većih imena” i žurki, neko za trenutak mora da upali svetlo, na protivljenje mnogih, sasvim sam siguran, ipak je ovo ozbiljna industrija. Ali ima neko veći od vas u ovoj priči, a to smo mi, muzički zaljubljenici. Nekada u masi, didžejevi su sada razmažene maze na kokainu sa rajderom u rukama. Elektronika nikada nije bila sigurica, kao što to nije ni manir ovog teksta, a ako već ne može da bude totalna istina, ne želim ni da nam se servira kao potpuna laž.

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']