Šta nam poručuje estetika današnjih kriminalaca, i estetika kriminala uopšte?
Hapšenja u Srbiji u skorije vreme uputila su nas pobliže u to kako izgledaju ljudi za koje se tvrdi da predstavljaju najjaču kriminalu organizaciju u našoj zemlji. Njihovo oblačenje skoro da je unisono. Kačket, perjana jakna, patike, firmirane i print majice kućne radinosti sa polu pretećim navijačkim porukama, torbica, i tetovirane ruke uz naravno izrazito religioznu tematiku, manastire, ruže, sat, i naravno Kosovo. I naravno Gucci i Balenciaga.
Mafija je kroz istoriju najčešće oponašala društvo u kojem vrši svoju delatnost, ali na takav način da se suptilno inkorporira u društvene tokove, trudeći se da kroz svoju emancipaciju, makar u nekom segmentu postane sastavni deo zajednice. Čak je mafija toliko vešto koketirala sa stilom i ekcentričnošću da je njihova eksterna prezentacija postala privlačna i svetu koji ih se nekada gnušao. Pa i devojkama sasvim drugačijeg miljea, što je sjajno izraženo kroz filmove Public Enemies (Marion Kotiljar i Džoni Dep), Karlitov put (Penelop En Miler i Al Paćino) Brajana De Palme. Naveo bih i Mišel Fajfer u Skarfejsu, ali Paćino je u tom filmu uveliko bandit, ne mafijaš.
Mafijaš, kriminalac, bandit. Deluje isto, ali je suštinski drugačije. Kao što postoji razlika između lopova japija i lopova kriminalaca. Ta razlika, osim što je civilizacijska, ona je i estetska.
Srbija ne kaska samo na planu ekonomije, sloboda, pravne države, ispostaviće se da kaska i na lestvici kriminala. Ovde se kriminalci oblače na način na koji svima žele da daju na znanje da su upravo to. Njihova garderoba svojevrstan je lakmus, ali i dokaz da mi čak ne svedočimo ni kriminalu, već više bandama bez ikakvih normi i postulata.
Uvek se setim boravka u Italiji kada sam naivno pitao oca kada sam na Siciliji video novi Mercedes 500sl koji je prozujao pored nas u nekoj zabiti kod gradića Nota. “Da li je ovo Koza Nostra?”, upitao sam, a on se samo nasmejao, kasnije sam shvatio i zašto. Don te mafijaške organizacije je početkom 90-ih uhapšen u maleckom Fiat Unu koji je vozio, a izgledao je pre kao mesar nego kao jedna od najmoćnijih figura tadašnje Italije. Nema tu eksponiranja, separea. Sumnjam da bi danas Salvatore “Toto” Rina lajkovao slike starletama na Instagramu ili bacao salvete po kafanama. Teško da bi običan svet ikada imao i prilike da ga vidi. Ovde dvadeset tipova uđe u hotel i kaže “daj mi ga”. Mafija u glavi malog Perice.
Pre nego što se vratim na crne uske majice i patike, hajde da se prisetimo, makar nečeg dostojanstvenog u nedostojanstvenom svetu kriminala.
Laki Lučano i Bagzi Sigel
Salvatore Lukania, odnosno “Laki Lučano” stvorio je Nacionalni kriminalni sindikat, postavši otac modernog kriminala u Americi i zvanično prvi bos porodice Đenoveze. Nema gde nije imao upliv, od reorganizovanja Koza Nostre do Drugog svetskog rata. Stigao je i do Venecuele, Brazila, zatvoru u Palermu. Na latinoameričkoj turneji u čuvenom hotelu Nacional u Havani slušao je uživo Frenk Sinatru, dok je za stolom planirao trgovinu heroinom, kockanje na Kubi i obuzdavanje Bagzi Sigelu u Las Vegasu (hotel Flamingo). Umro je na napuljskom aerodromu par minuta pre nego što je trebao da se sastane sa američkim producentom Martinom Gošom zbog dogovora oko snimanja filma o sebi. Ok, pitate se gde je tu garderoba?
Dovoljna je jedna slika da vam sve bude jasno. Na njoj je Lučano sa psom Bambijem ispija espreso u sakou koji bi danas “zatvorio” Gucci. Lučano je bio poznat po besprekornim trodelnim odelima, koja su krojena od najkvalitetnijih vuna, među kojima su se posebno isticala plava od riblje kosti.
Bendžamin “Bagzi” Sigel, stvorio je Las Vegas i sam Strip, odnosno Las Vegas Boulevard, jednu od najpoznatijih ulica na svetu. Bio i jedan od osnivača ogranizovane kriminalne grupacije Murder Inc, koja je bila aktivna od 1929-1941 godine. Osim navedenog, prilično je vodio računa šta stavlja na sebe. Jedan je od prvih modernih promotera tipa tkanine kockastog dezena koji se preklapa sa prugama u osnovnom dezenu – Prens de Gal, koji je ime dobio Edvardu od Velsa, koji je prvi učinio ovaj dezen popularnim.
Ovaj princ koji je ostavio kraljevstvo zbog ljubavi zaslužan je i za cipele od velura, koje je takođe u svoje vreme uveo u modu. Jedna od najpoznatijih kuća za proizvodnju prens de gala, pored Engleske nalazi se u Firenci. Upravo je odatle stizala za Bagzijeva odela. Kad je bal nek je večera. “Kubanka” je bila uvek tu, ali to nekako nije bila ova kubanka kojom dime novokomponovani krimosi, čiji dim, koji dolazi masovno iz ruku muškaraca u krizi srednjih godina, vas maltretira u prestioničkim pomodnim restoranima. Njihova cigara imala je ipak, neki svoj šarm, iako je duvan verovatno otao isti.
Dva crna bisera podzemlja, ali sa stilom. Lučano u svilenom odelu i homburgu, Sigel, u odeći od pied-de-poule tekstila. Stav pretočen u modu, drečeći stil podzemlja koji je prelazio od gangstera do gangstera dok nije stigao do Holivuda, a koji je modelirao Džejms Kagnei u filmu „The Roaring Tventies“, i Edvard G. Robinson u „Little Caesar“.
Džoi Galo
Džoi Galo, poznatiji kao “ludi Džo” bio je mafiozo familije Kolombo u Njujorku, plaćeni ubica Džoa Profaćija, bosa istoimene porodice. Osim što je iznudom za tren oka postao gazda više klubova na Menhetnu, uspeo je i pored dijagnostifikovane šizofrenije, dobro da se oblači. Čuvena je fotografija dok ga povodom sumnji na organizovani kriminal isleđuje Robert F. Kenedi u svom kabinetu. Ušao je u kabinet, nakon što je po svedočenju očevidaca flertovao sa Kenedijevom sekretaricom, sa naočarima za sunce i crnom košuljom sa ruskom kragnom. Kome do sada nije jasno kome je zapravo savremenik Tom Hardi, sada jeste.
Bob Dilan je njemu posvetio pesmu “Joey” na albumu Desire iz 1976. Nije baš da je to često činio. Pesma govori o njegovom životu, i njegovom okončanju ubistvom na svoj rođendan u Maloj Italiji 1972. U njoj, uprkos njegovoj turbulentnoj prošlosti, Dilan je prilično saosećajan, ceneći određene kodekse koje je Džoi negovao, a kojih danas skoro i da nema.
Džon Goti
Odela Kiton, Ermengildo Zegna, Caraceni, Brioni, ručno rađene cipele, na ruci sat Piaget 9765 sa dijamantima. Goti je mafiju najviše približio šou biznisu, svojom ekstravagancijom je praktično legitimisao. Mafija tada stil nije oponašala, ona ga je diktirala. To je itekako shvatio i Martin Skorseze režirajući svoje kultne filmove.
Gotijev izraz bio bi moderan i dan danas. Nosio je kratke jakne, koje su odudarale od tadašnjih nepisanih normi (80-ih), ali i rolke ispod sakoa. Njegova sposobnost da izgleda nehajno čak i u odeći koja se isticala za to vreme verovatno je najočitija osobenost njegovog stila.
U filmu Goti, sa Džon Travoltom u glavnoj ulozi, najverodostojnije je ispraćena paleta njegove garderobe, zaključno sa prstenjem i kravatama koje je njegova porodica ustupila filmu. Za potrebe filma unajmljeni su krojači iz Veneta, a korišćeni su isključivo italijanski najkvalitetniji štofovi.
Koju god filmsku ekranizaciju da ste gledali, sigurno vam nije promakao stajling u sudnici, njegovo dvoredno odelo na pruge; I Travolta ga nosi na sceni na sudu, a sličnost sa originalnim odelom koje je Goti nosio je zapanjujuća.
Skoro mi je neko rekao “čekaj, kradeš, ubijaš, gramziv si, zbog čega? Ukoliko već u svakom momentu neko može da te ubije, gde odu te pare za koje si srušio sve životna pravila, rizikujući”. Makar se obuci kako treba. Nije to baš tako jednostavno.
A u Srbiji?
Pa kako onda naši kriminalci izgledaju tako kako izgledaju? Pa, oni su refleksija društva u kojem živimo, političara, sudija, javnih ličnosti. Nažalost na protestima opozicije ljudima je bio enorman vizuelni problem da naprave razliku između policajaca u civilu, i navijača koji divljaju na tribinama. Mnogi od njih ni danas ne znaju da li su im glave pritiskale policijske ili uličarske patike.
U nekadašnjoj Jugoslaviji podzemlje je kako tako znalo da se pristojno obuče. Andriju Draškovića ste retko kada mogli da spazite, a da nije u kamilharu, svili, kašmir kamel kaputu, od koga se odbija čak i kiša. Darko Ašanin je često nosio frak. Kao klinac sam jednom imao prilike da ga priupitam zbog čega. Odgovorio je lakonski – “da se ženim ne mogu svaki dan, ali mogu sve ostalo”.
A onda je sa raspadom Jugoslavije, krenuo da se raspada i kriminal. Da gubi i ono malo kodeksa, stila, i tajnovitosti, ukoliko ga je ikada zaista i imao. Kao i sudstvo, policija, deluje i svi mi zajedno iz ove perspektive.
Krenule su tetovaže, torbice, crne uske majice. Ovo što smo gledali pre neki dan. Doduše za njih su čak i beskrupulozni “zemunci” sa Karlo Koluči džemperima imali “stila”, čak i “Knele” sa polisterskom Gucci trenerkom u odnosu na Belivukovu grupu iz 2021. izgleda iz ove perspektive kao maneken brenda Supreme.
Na kraju, nadam se ipak da kriminal neće imati priliku za modni popravni, niti za naknadne analize. Da nikada više u ovakvom pomahnitalom obliku neće postojati. I da ćemo se sećati da je utišao upravo u momentu kada je dotakao samo dno, u svakom smislu, pa i onom najnebitnijem – estetskom.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
