Novak Đoković je najveći teniser svih vremena. Činjenica da uopšte imamo pravo da ovo izgovorimo, da imamo pravo na nemoguće – već je velika kao radost života.
Pisati o Novaku je kao kada u smiraj dana po 20-i put svom partneru saopštavate da ga volite. Opšte mesto maltene. Počinje da se podrazumeva, ali vas to ne sprečava da u toj nameri istrajavate. Veća verovatnoća je da odigrate pikado sa kuvanim špagetama nego da na ovu temu pokupite kajmak ili izmislite toplu vodu, nekoga, nečim impresionirate.
Sa druge strane, pisati o Novakovoj 20-oj tituli pre nego što je osvojio, za nijansu je izazovnije i tenzičnije iskustvo. Ima tu malo i sujeverja, straha, more poštovanja, ali iznad svega želje da ovaj čovek hvalospev ne sme i ne može da čeka, ni jedan jedini minut. O mogućnosti da se tekst baci, i ne razmišljate, tu samo sledite Novakov šampionski DNK, u kojem poraz nije opcija.
Novak Đoković je najveći teniser svih vremena. Činjenica da uopšte imamo pravo da ovo izgovorimo, da imamo pravo na nemoguće, već je velika kao radost života. U momentu kada svojoj majci ili ocu izgovarate da su najbolji očevi i majke, ne držite u ruci svesku u kojoj se skala najboljeg roditeljstva očitava. To prosto, samo osećate. I to je tako.
Ali o čemu mi sada zaista možemo da pričamo i pišemo? O titulama će sve reći surovo egzaktna Vikipedija, napredna statistika će odneti sve lovorike spoznaje njegovih maestralnih dostignuća, rekorda. Deluje da godinama sve već znamo, a opet svaki put sve iznova proživljavamo kao da je prvi put.
Koliko se ovaj „srpski Kazahstanac“ nikada nije uklopio u sliku idealnog tenisera Zapada takođe je opšte poznata stvar. Na tu temu nema većeg šlagvorta od najnovije Roleksove reklame. Broj Grend slem titula ne određuje onog ko je najbolji svih vremena, ni Masters titule, ni međusobni skor. Roleks kaže da najbolji može isključivo da bude Rodžer. Svi relevantni parametri kodirani su prema toj premisi. To isto mislila je i osećala publika svih ovih godina, na skoro svim meridijanima (i danas je bila listom za Beretinija, odnosno protiv Novaka), većina novinara, istaknutih listova, javnih ličnosti do skoro. Jednom prilikom mi je majka, gledajući jedan meč sa mnom konstatovala „koliko traje to neprihvatanje“. Džon Mekinro je mešu retkima stao na stranu, pa mogu sloodno da kažem tenisa i rekao „tenis nije takmičenju u popularnosti“, drugim rečima – ne morate da ga volite, ali ima da ga poštujete.
Ne, ovo nije ni priča o nama kao mučenicima koje svi mrze, o svetskoj zaveri protiv Srba. „Hejtujemo“ i mi sve i svašta, najčešće bezrazložno, na talasu trenda koji nas sve više prožima i izjeda. Ali ovo jeste priča o predrasudama, iznenađenjima, prkosu, inatu, istrajnosti, upornosti.
Upravo u epohi Federera i Nadala, najbolji svih vremena postao je neko treći. Starski i Hač, Betmen i Robin, Ali i Frejzer. Ne! Menjajte naslove, scenarije, titlove. Sticajem ludih okolnosti, slučajnih randevua algoritama i binarnih brojeva, Darvinovih čestica, Boga, čega i kako god, okolnosti koje se nikada više neće poklopiti, taj neko naš.
Sreća nikada nije ravnomerno raspoređena, a u ovom slučaju radi se baš o kardinalnoj neravnomernsti, na štetu ostatka sveta, koji je ostao u zabezeku, glaziran gorčinom, jer je jedan „bad guy“ (kako ga je na konferenciji za štampu pre neki dan nazvao jedan novinar kuće ESPN) uzeo sve. Iz ovoga proizilazi da smo mi trenutno, najsrećniji ljudi na svetu.
I oni koji ga obožavaju, i oni kojima izlazi iz frižidera, i oni kojima je on zamajac, energija i motivacija za neko bolje sutra, i oni kojima on plaća porez u Monte Karlu, koji nemaju vremena da slave tuđe, pojedinačne uspehe.
Znate li zašto? Ne zbog titula, slave, novca, ne zbog toga što volite ili ne volite tenis, što je iz Srbije, a ne Kostarike. Ne.
Zbog iznenađenja. Jer ukoliko izgubimo veru u isto, mi smo se predali, mi smo stojeći počeli da umiremo i da se gasimo. Iznenađenja kroz ljude, ljubavi, mogućnosti, strasti. Iznenađenja koje samo život može da nam podari.
Pa šta nam je onda ostalo za pisanje?
Ono najbitnije. Emocije. „Kažu da su emocije precenjene. Sranje. Emocije su sve što imamo“, rekao je Harvi Kajtel u Sorentinovom biseru Youth, i polio koga je trebalo ledenom vodom. Sada kada se cifra zaokružila na 20, prisećaćemo se svega. I meč lopti, i osporavanja, nervoza, neutaživih Novakovih napornih pokušaja da ga svet voli, himne na Rolan Garosu, devet australijskih titula, beskonačne hegemonije na turnirima Masters serije, svojeručno potpisanih patika dok ga je Nadal demolirao na šljaci, vimbldonske trave u ustima. Osmeha. Lepog i lošeg, u kome je ono prvo odnelo neumoljivu pobedu. Sećaćemo se našeg odrastanja, života, mladosti, starosti, izlazaka, poljubaca, plača. Jer sve navedeno je dolazilo pre ili posle Novakovih mečeva.
I nakon velike većine, osećali smo se makar na kratko, da je sve moguće. I siguran sam da će nam, kada ovim mečevima dođe kraj, nadam se ne u skorije vreme, oči biti pune suza. Deo naših života i uspomena ostaće spakovan na nekom plakaru zajedno sa njegovim reketom.
Na Novakovom talasu pišem i ovaj tekst, u kojem je Novak pobedio već u nedelju u 12.15. Kako je to moguće? Pa, moguće je. Što reče Momo Kapor „danas mi je smešno i tužno što smo želeli tako malo. Trebalo je želeti nemoguće. SVE. Veru u to sve nesebično nam je davao Novak, jedinstven i neponovljiv.
I naravno, da ne budemo neprofesionalni, i izostavimo tačnu informaciju i rezultat, Novak je u finalu pobedio Matea Beretinija sa 3-1, ali to smo već znali, zar ne?
Pavle Jakšić | Vitraž
📸, 🎥: Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
