Greta Van Fleet – Neka pobedi rock

Najpolarizovanija rock priča današnjice. Hvaljeni, osporavani, sa nogama na zemlji, i pesmama čiji kvalitet niko ne može da ospori. Autentičnost, simpatije, poštovanje, stvari su ličnih percepcija.

Greta Van Fleet. Ne biste pogrešili ukoliko bi pomislili da je njihovo ime vickasta jezička fuzija Van Halena i Fleetwood Mac-a, ali priča o imenu je nešto atipičnija. Gretna Van Fleet je njihova 80-ogodišnja sugrađanka, čije su ime nebrojano puta čuli, ali je nikada nisu upoznali. Džoša je ime zaintrigiralo i poslužilo mu kao poligon za varijaciju Greta, koje mnogima danas predstavlja slamku spasa rocka.

Kada je GVF osvanula kao baner na neonkama ispred minujaturnog kluba u Mičigenu, telefon gospođe Gretne počeo je neprestano da zvoni, na kraju je otišla da ovekovači začetak soptvenom omažu, koji joj se slučajno dogodio.

Greta Van Fleet

Najpolarizovanija priča dodele Gremija (usled neprekidnog poređenja sa Led Zeppelinom), na kojoj su osvojili nagradu za najbolji rock album 2019 – From The Fires.

Džoš Kiska, vokal kakav je muzika nekada imala u Robertu Plantu ili Kris Kornelu. Pevajući u garaži pored zaglušujućih monitor zvučnika, morao je da bude glasan. Njegov glas je vremenom evoluirao u ovaj kakav je sada, koji bi siguran sam uspeo da slomi vinsku čašu ukoliko bi mu je dovoljno približili. Na pitanje Džeger ili Plant, nije ni trepnuo, komplekse od senke velikog Planta, očigledno nikada nije imao, samo divljenje.

Njegov brat Džejk svira gitaru od svoje druge godine, uz mandolinu i ukulele. Džoš je zaslužan za ime, ali je Džejk prvi koji je opipljivije koketirao sa muzikom. Oformio je džez bend sa klincem koji je tek došao u razred, Kajlom Haukom, koji će ostati zapamćen kao inicijalni bubnjar ovog benda, koga je kasnije zamenio Deni Vagner.

Treći brat Kiska, ujedno i Džejkov brat blizanac Sem, je basista, koji sa basom nije imao nikakve dodirne tačke. Ipak nije mu dugo trebalo da savlada sopstveni izazov, a takođe i da da prednost Fenderu ispred Gibsona.

Dakle, priča koja je nalik onoj o Kings of Leon, s tim što Greta ima jednog vanfamilijarnog “uljeza”. Sem Kiska je poput Metju Folovila kao adolescent ubačen u bend bez ikakvog iskustva, što njihov uspeh čini većim, delom nekako i predodređenim.

Detinjstvo

Njihovo odrastanje vezuje se za Frankenmut (Mičigen). Gradić od 5000 stanovnika, poznat po ogromnoj radnji za božićne poklone. Romantični amerikana krajolik okružen farmama. Od njega su bili udaljeni  nekih 15-ak km, okruženi pšeničnim poljima. Nepostojeća muzička scena, naizgled ništa opipljivo da bi moglo da bude muzički podsticaj. Samo pop na radiju u školskom autobusu, koji ih nikako nije dojmio.

Ali su imali posvećene roditelje. Mali podsetnik na značaj vaspitanja i miljea u kome odrastamo, baš danas kada roditelji imaju sve manje vremena za svoju decu, prepuštajući ih mobilnim telefonima i medijima. Onda u tinejdž dobu kreće čupanje za kosu, najčešće prekasno.

Njihov otac je svirao harmoniku, a kada bi muziku ostavljali po strani, usmeravali su se na kinematografiju i obilje literature po policama. Almor Džejms, Denis Ruso, Hendriks, Howling Wolf, Muddy Waters, Džoni Mičel, Bob Dilan. Kakva podloga za muzičko utemeljenje. Sada mi je potpuno jasno zašto sam njihov album From The Fires, slušajući ga tada prvi put, uparivao sa još dva, tokom jedne duže vožnje kolima. Bili su to Together Through Life Boba Dilana i Keep It Hid, Dena Ojerbaha. Savršeno društvo.

Black Smoke Rising / From The Fires

“Black Smoke Rising” je prvi singl sa istoimenog Ep-ja. Zanimljivo je da glumac i pevač Džek Blek ima kuću u Kalamazu, koja se nalazi 3km od Frankenmuta, a baš me energija ovog singla podseća na njegovu pesmu “Pick of Destiny”. “Highway Tune” napisana je 2010, ali je kao njihov prvi singl izašla patinirana tek 2017. Pesma koja označava njihovo, nestidljivo – dobar dan, mi smo stigli.

Kada su Džoša i Sema pitali koje pesme doživljavaju kao jedinstven prikaz njihovog zvuka, odlučili su se za “Black Smoke Rising” (pesma posvećena lekcijama iz prošlosti, ponukana citatima iz knjige Oldosa Hakslija) i “Safari” (koja svoj jungle deo duguje jednom live albumu Howling Wolfa koji su preslušavali). Ipak mezimče im je “Flower Power”, za koju kažu da se maltene sama napisala, reči, demo – sve u jednom jedinom danu.

Njihov drugi dupli EP From The Fires, za koji su dobili Gremi, nadovezao se na prethodni sa 4 numere – “Edge of Darkness”, “Talk on the Sreet”, i dve obrade – “Change is Gonna Come”, predivan cover Sem Kuka i “Meet on the Ledge” od Fairpoint Convention. 

Snimljen u Rojal Ouku u Mičigenu, u kome je svoje detinjstvo proveo Glen Frej, jedan od osnivača benda Eagles. Na ovom projektu pomagao im je i bivši producent Kid Rocka.

Usledili su hvalospevi, ali i prvi konkretniji planovi, kroz turneju sa bendom The Struts, koji su u nekim svojim numerama vaskrsli lik i delo Fredi Merkjurija. Neposredna veza ostvarena je sa još jednim velikanom iz tog doba – Bobom Segerom kojem su bili predgrupa.

Anthem of the Peaceful Army (2018)

Album prvenac dobio je naziv po pesmi koju je Džoš Kiška napisao u krevetu tokom prethodne turneje. Unifikacija svih nas koji smo zajedno zbog samo jedne stvari – muzike. Teme ekologija, život, ljubav, mržnja, pohlepa, zlo. Neke pesme inspirisane su snimanjem u šumama Chattanooge u Tenesiju. Neretko su čuli vrisku dece, korake u daljini, deo mistike albuma dolazi iz tog ambijenta. Unutar dnevne sobe kolibe, ogroman kamin, ispred njega bubnjevi, ali i alkohol.

Džejk je uveren da je “Age of Man” produkt njihovog subjektivnog osećaja da je kuća ukleta, sa sve škripanjem i promajama niotkuda. U toj pesmi su možda i prkosno dodatno dali povod onima koji ih optužuju za plagiranje. “Lands of ice and snow”, citat preuzet iz pesme “Immigrant Song”.

Na pitanje da li je ovo bilo namerno, Džoš je rekao da se radi o suptilnom migu. “You’re The One”, je jedna od onih pesama sa snagom i optimizmom koju očekujete na uz “end credits” filma ili serije koja vas je obuzela i dotakla. Meni su prva asocijacija bili „Sopranosi“ i „Don’t Stop Believing“ benda Journey. “When The Curtain Falls” postala je njihova treća broj jedan numera na Bilbord listi.

“Lover Leaver” može da vas podseti na “When The Levee Breaks”. Ovako ja to shvatam – dogodi vam se nova ljubav, dok vam iz prikrajka zlokobno govore, hej, već si voleo, nije to to. Glupost. Kreativnost i inspiracija oduvek su se preplitali i nadovezivali. U odnosu na vrednosti koje se promovišu danas, sa ovim sličnostima nemam ama baš nikakav problem. 

Kritika

Kritike podeljene, bez sredine. Verujem da kada bi mogli, da bi svi birali da budemo obožavani ili prezreni. Tada znamo na čemu smo. Možda su Greti negativne kritike došle više kao olakšanje nego pritisak. Pitchfork im je dodelio mizernih 1.6/10. Ocenu se pojasnili obrazloženjem – “pozvali su policiju, pokušali da snime ploču koja liči na Led Zepellin, pre nego što su uhapsili sami sebe. Algoritmični bunovni san, retro fetišizam”.

U skorije vreme samo je Ed Širan dobio goru vaspitnu recenziju. Uvek sam birao stranu slabijih, a kritike su delovale toliko destruktivno lične i osorne, da su mi samo dodatno pobudile simpatije prema ovim klincima, iako ih uopšte ne idealizujem.

Beskrajne debate na Redditu, sa jedne strane argumenti da je najjeftiniji vrhunac u muzici osećaj nostalgije i uživanje u prepoznavanju nečeg što već poznajete, a sa druge strane naglašavanje hrabrosti ovih klinaca da promovišu muziku koja je sve samo ne mainstream i sigurica. Magazinu Classic Rock oni su rock spasioci, dok su Rolling Stone-u, koji im je dao polovičnu ocenu, postali deo teme o problemima sa kojiima se suočava rock muzika danas.

Čak je i Robert Plant isključio svoj suptilni okidač kada su ga pitali o sličnostima GVF sa Ledom. Baš tu reč “sličnost” šeretski je iskarikirao. Momci iz Grete nikada nisu propuštali prilike da Cepeline navedu kao najveću muzičku muze, nikada se nisu ogradili od svoje inspiracije. Da jesu, kakav bi to tek odijum bio, ne smem ni da zamislim. 

Možda kritika prosto nije mogla da podnese brzinu i zvezdanost njihovog puta. Ili im je delovalo da postoji usiljeni pritisak izdavačke kuće Republic Records da brže bolje podari muzičkoj sceni nove Kings of Leon ili The Black Keys (prvo iskustvo GVF sa “Keys-ima” je album Magic Potion (2006), koji im je poklonio otac. Bili su u neverici kada su saznali da je reč o savremenom bendu).

Jedino što je meni usiljeno je njihova kostimografija i ceo taj vizuelni identitet, koji pomalo na silu beži iz sadašnjosti u prošlost. Ne mislim da im je to potrebno, jer nas u tu prošlost već dovoljno vraćaju kroz emocije i energiju, i mogu sebi da dozvole da ponekad budu obični milenijalci 21. veka. Znate onu – trudim se, previše se trudim, i uzalud se trudim.

“KoL” su svirali u opskurnim londonskim strip barovima, koji su mirisali na jeftine pomade, godinama pre nego što su postali popularni u Evropi i Americi (koja ih izrazito nije uzimala za ozbiljno). The Black Keys su prošli kroz razne indie izdavačke kuće pre nego što im je Warner zakucao na rata. Sećam se kada sam prijateljima slao i tada jednako savršenu “Too Afraid To Love You”, imala je samo par hiljada pregleda.

Ipak, uspeh Grete došao je mnogo brže, ali teško da iko može da im ga ospori. Ne postoji matematički ili marketinški proračun koji u konačnici može ikoga da natera da vas voli, da umesto vas dobije nagrade, zadobije poštovanje. Može jedino da vam se ne dopadne.

Njihova muzika je prosto kvalitetna, i ljudi često od drveća ne vide šumu. Ti momci praše instrumente maltene od pelena, a kada vidimo glamur, zaboravimo da se iza svega u stvari krije mukotrpni rad. Probajte u krajnjoj liniji da ličite na velikane u kojoj god branši da ste. Brajant je oponašao Džordana, pa je danas u istoriji otišao kao Kobe, a ne kao uspešna ili manje uspešna kopija.

Neki parovi uplove u brak nakon 10 godina veze i razvedu se nakon jedne, a neki nakon suve intuicije uplove u isti nakon šest meseci i žive srećno do kraja života. U muzičkom smislu Greta Van Fleet je ona vrsta transcedentalnih okolnosti, koju ne mogu svi da podnesu, posebno oni koji pate od bolesti 21 veka – zavisti.

Pustite ih da budu to što jesu

Iako povezivani sa Led Zepellinom, u njihovom senzibiilitetu ima i džeza, folka, bluza. Džejk je proučavao Pita Taunsenda jednako kao i Džimi Pejdža. Prisutni su i ehoi Kleptona, Ričardsa, Li Hukera, Elmora Džejmsa. Deo nasleđa Džona Bonama je u deonicama Denija Vagnera, kao i Džejmsa Džejmersona, nepotpisanog basiste većine numera Motown Records 60-ih i ranih 70-ih u izrazu Sema Kiske. 

Album The Darkness iz 2003 I Believe in a Thing Called Love  možda je poslednji pre Grete koji je doneo na scenu tu smelost i lucidnu teatralnost. I on je imao svoje uzore u Aerosmitu, Van Halenu, i Queenu, dok su ciljano bili i Radiohead, kroz metal obradu pesme “Street Spirit”. 

Ovi klinci imaju u sebi stari bluz i classic rock, a u vremenu trapa, autotjuna i top lista koje iščeznu iz memorije nakon par meseci to je vrhunska vrednost. Pustite ih da rade to što rade. Volite ih ili ih zaboravite.

Postoji stalna tendencija intelektualnog hipsteraja, glorifikovanja prošlosti na uštrb sadašnjosti, apriori vrednovanja. Postoji taj potmuli, stalni pritisak, jer odumirući rock i dalje živi na staroj slavi vremešnih bendova izuzev par izuzetaka. Oni koji su mu sve dali, nenamerno mu sve i oduzimaju, jer su njihove večnosti napravile tako postojane senke, da svaka nova klica koja poželi da nikne, kao da je osuđena na propast. Ne i Greta, nekako iz vedra neba, ona je postali deo elitnog kluba izuzetaka.

Gremi nagrada za najbolji rock album ne dolazi baš na svaki festival u toku trijumfalne godine. Lepa privilegija za sve nas, region, Novi Sad, Exit.

U izjavi za Rolling Stone rekli su da im je život neprekidni niz hotela, autobusnih ruta, svlačionica u bekstejdžu, i da ponekad uopšte ne znaju gde su. Da se super slažu i da su daleko od iscrpljenosti. Držimo ih za reč. I bolje da znate gde dolazite, jer mi kao publika uvek prepoznamo odrađivanje od strasti i bunta. A bendu koji želi da opravda dobijene hvalospeve, i pozicionira se kao jedan od kultnih rock bendova novije generacije, savršenstvo je praktično imperativ. Svaki drugi ishod željno vrebaju oni koji su ih zdušno kritikovali.

Neka pobedi rock, a na toj pobedničkoj strani biće, uveren sam i GVF.

Pavle Jakšić | Vitraž

Foto: Vitraž

Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.