Lovac, bokser, sportista, umetnik, prgav, bez dlake na jeziku. Srce na rukavima, pun strasti, izazove je dočekivao sa osmehom. A bilo ih je u Parizu.
Nakon smrti Ernesta Hemingveja bilo je sasvim logično pomisliti da je tim činom završeno i njegovo delo. Ipak, pronađena je njegova zaostavština, od koje je jedna knjiga nama posebno interesantna. Delo Pokretni praznik oda je gradu svetlosti. Američki kritičari su ga dočekali sa skepsom, zbog “Hemovog” ophođenja prema svojim savremenicima – Getrudi Stajn, Skotu Ficdžeraldu, Vindamu Lujisu, koje je voleo, ali ih nije idealizovao. Francuzi su prema knjizi bili blagonakloni, pronašavši u njoj velelepnu pesmu posvećenu njihovom gradu, u kojem izlaze njegove prve knjige i deset pesama.
Iako su prva izdanja ovih dela imala simboličan tiraž, u njima je izabrani krug literata video osnove, zbog kojih će Ernest postati jedan od najboljih svetskih pisaca. Još u mladosti je počeo da piše za novine, radeći za tada jedan od najčuvenijih listova u zemlji Star, u Kanzas Sitiju. Nakon što je bezuspešno pokušavao da dospe na evropsko tlo u jeku ratnih fanfara, pronalazi put do italijanskog fronta, gde kao šofer biva ranjen.
Po izlasku iz bolnice, sa ordenom za hrabrost, kraj rata dočekuje u italijanskoj pešadiji. Vraća se u Ameriku, ali opčinjen Evropom odlazi u Pariz 1921. sa ženom Hedli, kao dopisnik torontskog Stara. Kasnije učestvuje i 2. sv. ratu, i građanskom ratu u Španiji.
Njegova pariska epopeja otpočinje u hotelu d’Angleterre, sobi br. 14 na San Žermanu. Ulica Cardinale Lemoine, prostran stan bez tekuće vode bio je njihovo prvo trajnje odredište, dok se pisanjem konkretnije bavio u svojoj drugoj pariskoj lokaciji, u ulici Dekart. Lovac, bokser, sportista, umetnik, prgav, bez dlake na jeziku. Srce na rukavima, pun strasti, izazove je dočekivao sa osmehom. A bilo ih je u Parizu.
Period nemaštine ga je očvrsnuo. Neizvesnost oko profitabilnosti njegovog poziva, ponekad i glad usled nedostatka novca. “Glad je dobra disciplina”, govorio je, dodajući da je jedina veća glad od one u stomaku – sećanje. Ona mu je po sopstvenom priznanju pomogla da pronikne u slikarstvo Pol Sezana.
Shakespeare and Co, korzikanska vina..
Pariz je bio stari grad, a oni jako mladi. U njemu ništa nije bilo jednostavno, čak ni siromaštvo, neočekivani novac, mesečina.
Pozajmice koje je dobijao na zajam od njegove ktitorke Silvije Bič, vlasnice knjižare Shakespeare and Co, održavale su ga u životu, kao i knjige koje im je pozajmljivala. Turgenjev, Čehov, Tolstoj. Zahvaljujući Silviji zavoleo je Stendalov Parmski kartuzijanski manastir, njegove opise Vaterloa, kao i ratne opise Tolstoja. Njena svesrdna pomoć, duhovna i materijalna omogućila mu je da Pariz sagleda dostojanstveno u svojoj harizmatičnosti.
Zaista je živeo život. Primećivao, osećao. Umeo je da svoje impresije spusti na papir, na način da ih i mi doživimo nesmanjenim intenzitetom.
“Jedna devojka uđe u kafanu i sede sama za sto blizu prozora. Bila je vrlo privlačna, lica svežeg kao tek iskovani novčić, ako se novčići iskivaju u glatkom mesu sa kožom osveženom kišom, dok joj je kosa bila crna kao gavranovo krilo, oštro podsečena ukoso preko obraza”.
Dani prožeti brigom sobom su uvek nosili dozu hedonizma, uživanja života od danas do sutra. Rum Sent Džejms, Châteauneuf-du-Pape, Fleri, korzikanska vina, mirisi hleba iz furune na Monparnasu. Marinirani pommes a l’huile, posut perfektnim zejtinom, ostrige sa naglašenim ukusom mora.
To je Ernest. “Svaka stvar, i dobra i loša ostavlja prazninu, kada čovek njome prestane da se bavi. Ukoliko je loša, praznina se sama popunjava. Ako je pak bila dobra, praznina se mogla popunjavati samo nalaženjem nečeg boljeg”. To bolje on je tražio u svemu, pisanju, hrani, strastima, porocima.
Mišoov restoran, Le Nègre de Toulouse, Café de Flore, Rotonda, Les deux Magots, kafane su čija je i on patina. Ipak, Kloseri d Lila (La Closerie des Lilas), na uglu bulevara Monparnas i Raspaj bio je njegov mir i utočište. Sastajalište raznolikog sveta, koji je stvarao prijatnu atmosferu, “jer su se svi interesovali jedni za druge, za svoja pića, novine, časopise, i niko se nije pravio važan”. Tu je dočekivao proleće. Ali i u šetnjama kroz svoj omiljeni park Jardin du Luxembourg.
“Pored toliko drveća u gradu, mogli ste videti kako proleće pristiže. Pokoji put bi ga obilna hladna kiša suzbila tako da vam je izgledalo da nikada neće doći i da ćete iz svog života izgubiti čitavo jedno godišnje doba. Tih dana, proleće je ipak stizalo, premda je bila užasavajuća i sama pomisao da je moglo izostati”.
Gertruda Stajn i prijatelji.
Ulica Fleri 27. Dom čuvene američke književnice koja je znatno doprinela razvoju moderne umetnosti i književnosti. Tokom 20-ih su se u Gertrudinom salonu, okićenom avangardnim slikama Matisa, Derena, Braka, i njenog prijatelja Pikasa okupljali uz Hemigveja i Ezra Paund, Anri Matis, Gijom Apoliner. Živeli su svoj bunt i umetnost. Teoriju o egzistenciji objasnila mu je vrlo plastično – “ili ćete kupovati odela ili slike. Niko ko nije vrlo bogat ne može da kupuje i jedno i drugo”.
Naučila ga je da čita samo ono što je zaista dobro, ili pak iskreno loše. Simbolički mu je put ka duhovnosti i kniževnosti aminovala, posuvši ga ružama. Termin “Izgubljena generacija”, lajtmotiv njegovog klasika Sunce se ponovo rađa, plod je njene elokvencije.
Sa kritičarom i poetom, Ezrom Paundom bio je prijatelj, bio mu je zahvalan za bezuslovnu pomoć koju je delio i svim ostalim progresivnim umetnicima toga vremena.
Pikaso ga je naučio sistemu izbegavanja poseta, koje je uvek šarmantno obećavao bogatašima, koje naposletku nikada nije obilazio. Sa Džejms Džojsom je ćaskao o Ernestu Velšu, ispijajući šeri u bistrou Les Deux Magots, iako je kažu istoričari toga vremena, Džojs konzumirao isključivo švajcarsko belo vino. U ovom restoranu su svoje dane provodili i Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr.
Družio se sa i Skotom Ficdžeraldom, čuvenim američkim piscem, za koga je rekao da je “njegova darovitost bila prirodna poput šara koje je prah iscrtao na krilima leptira”. Bio je prvi čitalac njegovog Velikog Getsbija. Zamerao mu je što je kasnije svoje radove prilagođavao, kako bi ih prodavao. “Niko ne može pisati gore od onoga što može, a da pritom ne uništi svoj talenat”. Njihove lionske putešestvije, uz makonsko vino, lionske piliće i Skotovu hipohondriju zauvek će ostati kultne.
Pariz i Hemingvej, dva stara druga, jedna bezuslovna ljubav. Od Pariza je uzeo sve, sve mu dajući zauzvrat. Obeležili su se međusobno za čitavu jednu večnost.
Ukoliko ikada lik Ernesta Hemingveja u našim sećanjima počne da bledi, to teško da može da se pretpostavi i za jarkost i živopisnost njegove proze, jer je stil kojim je ona pisana toliko snažan i originalan da će zauvek ostati cementiran, u samim temeljima savremenog pripovedanja.
Vitraž | Pavle Jakšić
📷: Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
