Tekst za ljubitelje indie rocka, i one koji će to tek postati. Muzika u kojoj skromnost garantuje kredibilitet. Tekst Đurđe Milanović.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, u Regan-Buš eri, umetnici su često objavljivali svoju muziku nezavisno od diskografskih kuća iz čiste nužnosti, prvenstveno zbog finansijske i tehničke ograničenosti. Upravo ovu ograničenost su umetnici iskoristili kako bi stvorili estetiku iskrenosti, istine i vizije. Tako nastaje muzički žanr pod imenom indi rok, što bi bila skraćenica za termin independent rock, odnosno – „nezavisan rok“.
Indi kultura je bila skromna, ali privlačna, a moral je predstavljao imperativ njenog postojanja. Glavni predstavnici ovog žanra osamdesetih godina bili su bend The Smiths, R.E.M, Sonic Youth, Pixies. Onda kada se dokažu kao „održiva roba“, indi bendovi bi potpisali ugovor sa većom diskografskom kućom. Američki indi rok je napravio značajan napredak ka umetničkom, ali i komercijalnom uspehu u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Devedesetih godina bendovi Radiohead, Oasis, Smashing Pumpkins, biraju da ostanu nezavisni iz principa.
U slučaju indi muzike, skromnost garantuje kredibilitet. Prevelika popularnost nekog umetnika može stvoriti sumnju kod publike. Prva pomisao mogla bi biti da se umetnik posvetio mejnstrim publici. U indi kulturi se najčešće smatra da ono što većina voli ne donosi nikakvo dobro. Načelo separacije se često poistovećuje sa autonomnošću i sa tim da umetnici imaju mogućnost da zadrže kontrolu nad kreativnim procesima. Autonomnost je garancija za postojanje autentičnosti.
Međutim, postoji opasnost da se čistota indi muzike može ukaljati. To podrazumeva da indi muzičari često bivaju optuživani za prodaju i priključivanje velikim muzičkim korporacijama. Smatra se da čistota nestaje onda kada andergraund umetnici postaju marionete pohlepnih korporacija. Ironično je da kredibilitet zapravo može da se sačuva u očima indi zajednice čak i kada alternativni umetnici postignu uspeh putem masovnih medija ili drugih korporacijskih kanala.
Majica koju je Kurt Kobejn, frontmen benda Nirvana, imao na sebi na naslovnoj strani Rolling Stone magazina iz 1992. godine pisalo je „Corporate magazine still sucks“. Ovo je bila strategija upotrebljena kako bi se napravila ravnoteža između autentičnosti i popularnosti. Pojedini teoretičari smatraju da je indi muzika kontradiktorna jer bi njeni nehegemonski ciljevi mogli opstati jedino određivanjem jasnih granica ove kulture.
Opozicijski stav definiše indi kulturu i ključan je za stvaranje distinkcije kojim publika potvrđuje svoj superiorni ukus, baš kao i u avangardi. Time se stvaraju estetske vrednosti koje se koriste kako bi se napravila razlika između dominantne masovne kulture i one prefinjenije i elitne kulture. Publika koja preferira male sale, galerije, nezavisne diskografske radnje, umetničke teatre, itd. je publika koja odbija dominantne megalomanske stavove gde se smatra da „više daje manje“.
Time se elita diferencira od masa. Zato je neretko ljubitelj indi muzike zapravo i ljubitelj indi filmova ili indi mode. Osamdesetih godina, američki indi rok je bio povezivan sa studentskom rok muzikom jer se često mogao čuti na radijskim stanicama fakulteta. Konotacija fakulteta ovde ne podrazumeva samo nivo obrazovanja već ukazuje i na društvenu klasu. Osim toga, karakteristično je da indi publiku često čine mlade, bele, obrazovane, bogate i urbane osobe.
Duh ove kulture je demokratski – svako može da stvara. U poslednjoj dekadi dvadeset i prvog veka, razvoj tehnologije je omogućio svakom ko želi da napiše, snimi, producira, distribuira i promoviše sopstvenu muziku, da to uradi iz sopstvene sobe. Umetnici koji se osećaju neshvaćeno su dobili mogućnost da naprave brod i otplove na ostrvo na kom će ih ljudi shvatati. Smatra se da na indi sceni postoji veliki broj umetnika koji pripada marginalizovanim grupama kao što su žene, pripadnici LGBTQ populacije, osobe vanevropskog porekla…
Svojim liberalnim progresivizmom i andergraund duhom, indi rok nikad nije zatvarao vrata ženama. Međutim, indi sastavi koji pretežno čine žene često bivaju nazivani „ženskim bendovima“ kao da je to svojevrsni žanr. Čini se da je toga sve manje jer je sve više žena na ovoj sceni. Neke od najpoznatijih žena frontmena na ovoj sceni su PJ Harvey, Björk, St Vincent, Beach House, i mnoge druge.
Indi skriva obeležja polnih razlika, nasuprot slici koju šalju mejnstrim mediji o poželjnom fizičkom izgledu; preplanula, besprekorna, mišićava i (kod žena) obla tela. U indi kulturi, bleda put, mršavo, ravno, androgina odeća, ukazuju na želju da se pobegne od onog što je opšte prihvaćeno u dominantnoj kulturi – od trke za novcem, uniformnosti i vrednovanja isključivo fizičkog izgleda.
Veoma je teško definisati indi u muzičkom smislu; prvenstveno jer je glavna karakteristika ovog muzičkog žanra zapravo uređivačka politika i društvena funkcija. Međutim, želja da se indi kultura odvoji od dominantnih medija i konglomerata ipak jeste uticala stvaranje prepoznatljivog zvuka. Indi pesme su kratke i tradicionalno strukturisane. Format pesama je najčešće strofa, refren, strofa, refren sa dominantnim osmotaktnim srednjim odsekom.
Indi je specifična i eksperimentalna muzika, u kojoj se često može čuti distorzija električne gitare, ali i razlaganje žica klasične gitare, bas, bubnjevi, blistavi zvuk metalofona, sintisajzeri, ali i klavir, gudački sastavi, ali i elektronski zvukovi… Ovu muziku karakterišu pristupačnost i melodičnost koja su odlike pop muzike, ali i buka i „hrapav“ i ponekad razigran zvuk. Indi bendovi se sve češće okreću starom zvuku iz druge polovine dvadesetog veka. Često koriste zastarelu opremu pri snimanju muzike kako bi postigli retro efekat.
Međutim, indi se starim zvucima nikad ne okreće u potpunosti. Kombinovanjem retro, modernog i klasičnog indi zvuka, nastaje nešto sasvim drugačije. Svaki umetnik koristi navedene karakteristike u većoj ili manjoj meri. Zasebni stilovi se razvijaju prihvatanjem ili odbijanjem jedne ili više od ovih karakteristika, ili uvođenjen „ne-indie“ karakteristika.
Mnogi smatraju da je jedna od glavnih obeležja ovog žanra zapravo „mekši“ senzibilitet. I zaista, snaga ove muzike ogleda se u neposrednosti, univerzalnosti osećanja i neupakovanoj ranjivosti i nežnosti, isticanju nevinosti i amaterizma. Tekstovi indi pesama kultivišu imidž „običnog“ muškarca ili žene, idealizuju detinjstvo ili govore o neuzvraćenoj ljubavi… Svaki umetnik koristi navedene karakteristike u većoj ili manjoj meri.
Indi rok se borio i još uvek se bore za svoje mesto na muzičkoj sceni. Nadam se da indi neće biti potisnut zbog svog skromnog pružanja šansi amaterizmu i naivnosti i da će, ako se to desi, uspeti da postane vanvremenska umetnost avangardne popularne muzike koja nikad neće biti zaboravljena.
Đurđa Milanović | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
