Notr Dam gori, “Informer” likuje

Dok je Bogorodičina crkva još gorela i nije se znalo da li će simbol Pariza i Francuske, ali i jedan od najznačajnijih spomenika hrišćanske civilizacije, odoleti vatrenoj stihiji, Informer je počeo da likuje.

STIGLA IH BOŽIJA KAZNA! Francuzi su pre šest meseci okačili zastavu lažne države Kosovo u katedrali Notr Dam, SADA JE UNIŠTAVA VATRENA STIHIJA!, glasio je naslov postavljen na sajtu tabloida koji godinama nesmetano zagađuje javni prostor. “Sada, dok čuvena katedrala gori kao buktinja, mnogi se pitaju – zar to nije Božija kazna?!” piše novina zadužena za širenje mržnje, nacionalizma i ubijanje svih civilizacijskih vrednosti. 

Predanje kaže da su 1389. – pošto je bosanski kralj Tvrtko Kotromanić u Firencu poslao vest o porazu Turaka na Kosovu polju – zvonila zvona Notr Dama slaveći pobedu hrišćanske vojske nad Osmanima, a i da nije, otkud taj nedostatak elementarne kulture i senzibiliteta?

Ovo naivno pitanje postaviće samo oni koji, srećom, nemaju prilike da pomnije prate medijski servis za privatno naručene uvrede, mržnju, seirenje među nacijama, kulturama, običnim svetom.

To kukavičko sakrivanje ksenofobije i šovinizma iza lažnog kosovskog nacionalizma jedan je od udarnih postulata novine čije objave iznova i iznova degradiraju novinarsku profesiju. Do kada ćemo čitav svet, njegovu istoriju i civilizaciju da posmatrano kroz te kosovske amove? 

Mi, koji smo toliko slabi na solidarnost, retko smo je iskazivali prema drugima. Javno, sasvim sigurno nismo. Solidarnost ne osećamo ni prema komšijama u zgradi. Prolazimo kolima, udarajući u sirene dok “tamo neki” radnici štrajkuju, stvarajući gužvu u saobraćaju. Pa mi ne bi izašli na ulice ni da Infostan poskupi 100%. Jesmo li se građanski i ljudski borili za Aleksin zakon? Nismo. Da li je organizovan miting podrške porodici Jurić nakon ubistva njihove ćerke Tijane? Nije. Što reče jedan poznanik nedavno, Kalemegdan da se sruši, pola Miljakovca bi mirno gledalo tenis.

Gde smo bili kada su Palestinci, Jevreji, Iranci tražili našu podršku? Prazan Trg Republike, kao prilikom paljenja sveća za Brisa Tatona. Gde smo bili kada su nestajale tuđe svetinje, da li je iko otišao do ambasade Novog Zelanda nakon skorašnje tragedije? Nije niko. Jer nas prosto nije briga.

Prilikom seče stabala na Kalemegdanu, našem Notr Damu, bilo je 15 ljudi. Ceo grad je blokiran voljom jednog čoveka, i niko reč da kaže, psujemo i gazimo jedni druge u tenziji i besu, i to je to, a od nas se očekuje da sutra saosećamo sa hiljadama ubijenih u Ruandi. Nismo mi više ta fela. Postoji pesma benda Linkin Park, svima vam je poznata – “Numb”, savršeno nas oslikava.

Dok je čitav svet, ne samo katolički ili hrišćanski, u šoku pratio kako u vatri nestaju delovi ikone Pariza i ponos svetske kulturne baštine koja čuva istoriju, Informer je likovao prizivajući najgore zlo koje se krije u ovom narodu. „Dao bog da se (požar) proširi po Parizu”, glasio je jedan komentar na Fejsbuku plasiran uz nasmejanog smajlija.  “Bože ti si svemoguć”. “Bože hvala ti”, “Lepo izgleda”, dok drugi sladostrasno vraća na vreme “kada su gorele crkve i manastiri na Kosovu”.

Da, bio je to pogrom, ali jedan necivilizacijski obračun ne opravdava drugi. Postoje ljudi koji ne bi lek prosledili, hoćemo takve da sledimo? Da li pamtimo kako je ljudska ruka – a ne požar – eksplozivom uništila Ferhat pašinu džamiju u Banja Luci, čuvenu Ferhadiju podignutu 1579?

Informer je posle nekog vremena uklonio prvobitni tekst i zamenio ga agencijskim izveštajem o požaru koji je još trajao. Aleksandar Vučić pripremao je telegram saučešća francuskom predsedniku Emanuelu Makronu i mora da ga je njegov pion Dragan J. Vučićević veoma iznervirao, ukoliko i to nije farsa.

Nije Informer samo novina, on je delom i naša slika, ljudi koji imaju neiscrpan rezervoar za mržnju, koje im je sredstvo za pravdanje milion i jednog ličnog nezadovoljstva. Informer je manir, trend, mera današnje Srbije.

Kada date odrešene ruke za prostakluk, klevete, blaćenje hordama koje vas prate, one se često otrgnu, kao deca u pubertetu. To su Jutke, Vučićevići, Martinovići, Sarape, koje Vučić naknadno tobože koriguje imitirajući duh Majke Tereze. Sve više mislimo da je on bliži stavu tih koje pujda, ali da iz viših interesa sebe mora da koriguje, a nakon toga i ostatak satrapa.

 “Svi građani Srbije su tužni”, napisao je Vučić, ali ubrzo se ispostavilo da zlo ovde nije lako iskoreniti. “Nisu baš svi tužni”, odmah je usledio odgovor na društvenoj mreži.  “Srbija pamti bombe 78 dana. Gorela je naša Srbija. Neka gori i u svim zemljama iz kojih su nam bombe padale”, dodao je drugi komentator.

Mi jesmo tužni. Tužni smo, ne samo zbog Notr Dama i zbog postojanja ljudi o kojima sam upravo pisali – kojima su mržnja i pakost izvorni generator življenja, takvih ima svuda, već najviše zbog činjenice da se istih u pristojnim zemljama većina stidi, dok ih ovde čak i vlast slavi, nagrađujući ih visokim državničkim, javnim, medijskim funkcijama. Da su manjina, bili bi manji od makovog zrna. Nisu. Ali, Srbija odavno nije pristojna zemlja, a ni solidarna.

Redakcija Vitraž

[insta-gallery id='1']