Drugi deo teksta o ocu nezavisnog filma, njegovoj unikatnosti i abstraktnim filmskim biserima, vezama sa Beogradom i Srbijom.
Džim Džarmuš je međunarodni renome intrigantnog autora niskobudžetnih filmova stekao ostvarenjem Permanent Vacation (1980), koji je koštao 12.000 dolara i sniman je deset dana. To je više pokušaj pravljenja filma, u kojem glavnu ulogu tumači mladić bez stana, ambicija, posla. Kako je i sam izjavio metafizika uvek dođe tek nakon tehnike.
Nešto kasnije usledio je film Čudnije od raja, koji mu 1985. donosi zlatnu kameru u Kanu. Kao glavni producent filma ostao je bez novca i nakon pijanstava na zabavama spavao po sobama prijatelja. Kada je saznao da je dobio nagradu, poslednji dolar dao je na iznajmljivanje smokinga, koji se, ispostaviće se, nije dopao čoveku zaposlenom na ulazu u salu. Dodeli nagrada nije ni prisustvovao. Tako džarmušovski.
U realizaciji ovog ostvarenja pomagali su mu Venders i Kris Slevernik, koji su mu dali filmsku traku preostalu od filma Stanje stvari. Rekli su mu “imaš minimalni budžet i 40 minuta filmske trake za film od pola sata”. Za vreme montaže prvog dela napisao je scenario za dugometražni film za koji mu je novac pozajmio Pol Bartel. Dok je montirao prvi deo filma u svom stanu na “movioli” sa vertikalnim ekranom, fotograf Robert Frenk je dolazio dva puta nedeljno da vidi poredak i ritam filma, sugerišući mu kako da menja sekvence za finalnu verziju.
Noć na zemlji (1991) je ombnibus na relaciji Los Anđeles – Pariz – Rim – Helsinki, a sve priče veže činjenica da su njihovi junaci taksisti i putnici, a radnja se, kao i u Misterioznom vozu, odvija istovremeno. Film govori o slobodi, kratkotrajnoj intimi odnosa sa potpunim strancem, u kojoj je vožnju od Monmartra do Belvila taksijem – jedan sasvim običani momenat – Džarmuš želeo da izmesti na pijedestal, i da mu svrhu i život. Glavnu ulogu trebao je da tumači Tom Vejts, ali je usledilo mučno razvlačenje. Dok je čamio u stanu, Džarmuša je nakon izvesnog vremena posetioVejts koji mu je rekao “Znaš šta, zaboravi taj film. Valjda ćemo ga snimiti jednog dana. Sedi i napiši nešto što je moguće odmah snimiti”. Zamislio je zagasitost i tople boje Rima, osvetljenost Helsinkija i njegove sive tonove, Pariz sa svojim nijansama plavih, praćenih crvenim neonakama. Ostalo je istorija. Iz tog filma Džarmušu se najviše dopala pariska epizoda sa Beatris Dal, koja glumi slepu lepoticu.
FEST, Beograd, Kusturica
Džarmuš u Beograd prvi put dolazi na festival FEST 1992. zahvaljujući međunarodnom ugledu i dobroj volji Emira Kusturice koji je po sopstvenom priznanju za dva sata okrenuo desetak telefonskih brojeva. Džim je tada u intervjuu pokojnom Dinku Tucakoviću, doajenu jugoslovenskog filma, između ostalog izjavio da je “rep crnački CNN” i kritikovao političku preangažovanost grupe U2. Svom mentoru, Samjuelu Fuleru obećao je u Beogradu priču “Konjak i cigare” po uzoru na svoje trilogije, realizaciju i dalje isčekujemo.
Većinu vremena u Beogradu proveo je u kultnom klubu “Akademija”, a bio je gost i restorana “Zlatnik”, koji ih je tada očarao čuvenom “šarenom salatom” sa ajvarom, pindžurom i urnebesom, kao i orasnicama. Srbija je često u srca holivudskih zvezda ulazila kroz hranu i muziku. Džarmušu i Kusturici su tada društvo pravili Bora Todorović i obećavajuća holivudska zvezda Džoni Dep koji je neočekivano svirao sa Partibrejkersima u SKC-u, i to ne samo numeru “Stoj Džoni” kako to mnogi misle.
To veče ostaće upamćeno kao jedno od najprirodnijih spajanja običnog sveta i svetskih zvezda u jedinstvenu energiju životnog, nešto što je danas samo pusti san. Ekipa Partibrejkersa je hodnikom dolazila ka bini uz pratnju pesme Leonarda Koena “Everybody Knows”. Nakon što je prvi red polio pivom Cane im se obratio u svom stilu “Alo, alo prijatelji, puki siromasi, razbacujete se onim čime nemate”. U nekom 15. minutu koncerta, na binu je izašao Kusturica najavivši Džarmuša koji je najavu proširio na Partibrejkerse i Depa. Učinio je to, kao pravi predstavnik njujorške hip hop scene sa par rima. Džoni, kome su upravo Džarmuš i Kusturica, uz Kasavetesa omiljeni režiseri, dodao je još dve monumentalne rečenice koje i dalje odzvanjaju tavanicama ovog hrama. Za**bi sve. Sve je to p***** dim. Rokenrol.
Godine 2009. Džim je ponovo posetio Beograd, ali i festival Kustendorf. Na Mećavnik je sleteo helikopterom kojim je upravljao Kusta, i bio je ništa manje prestravljen od Džoni Depa sledeće godine. “Uh, prestrašen sam! Ovo je zastrašujuće iskustvo”, rekao je izlazeći iz letilice a zatim, zagrlivši Kusturicu, dodao: „Profesor je odličan pilot.”
Strah je ubrzo odagnala rakija, i taktovi “Kalašnjikova”, koji su mu i te kako bili poznati. Na vratima Emirove kuće dočekao ga je pas, mahnuo repom pa zalajao. Simboliku sa čuvenom Džarmušovom izjavom „Radije bih snimio film o čoveku koji šeta psa nego o kineskom caru.” bilo je teško zaobići. Održao je tri master klase. Domaćini su mu upriličili retrospektivni program, uz prikazivanje njegov filma Slomljeno cveće u revijalnom delu.
Za našu zemlju vezuje ga i fascinacija i ogromno poštovanje za Nikolu Teslu koje je apostrofirao u nekoliko intervjua. “Moramo da se setimo toga da je diskreditovan, pokraden, iskorišćen, ali nikada neće biti zaboravljen, ni on, ni njegovi ideali, mašta i ideje. Njegove glavna briga bila je besplatna energiju, čime bi iskorenilo siromaštvo, nasuprot današnjem korporativnom kripto fašizmu malog broja ljudi koji drže svo bogatstvo. Setimo se šta je Tesla hteo za nas, a šta imamo danas.”
Dead man i ostali biseri
Filmske putešestvije nastavljaju se filmom Dead man (1995), monohromskim, psihodeličnim, revizionim vesternom, koji se smatra njegovim remek-delom. Značaj tehnike fade-to-black u filmu je poput ritmičke respiracije. Izjavio je da je “sliku oduzeo od nas, kako bi nam u glavu ubrzo dodao neku novu”. Teškom mukom je finansiran i sniman, preko Arizone, Nevade, severne Kalifornije, do Oregona. Nisu smeli da se vidi putevi, kola, avioni. Džoni Dep je tumačio lik Vilijema Blejka koji predstavlja reinkarnaciju čuvenog pesnika. Kako je tada čitao biografiju Marlon Branda koji je uvek opstruisao režisere, i on je preuzeo taj manir. Pošto su uveliko bili prijatelji, Džim mu je rekao da će iscepati knjigu na sitne komade. Kako je vedeta američke autohtone literature dospela u film, ni on sam ne zna, rekao je to nije njegova odluka, poput rediteljke Kler Deni, koja je na pitanje zašto je ubila lik u filmu, odgovorila “to je uradio lik iz filma, ne ja.”
Coffee and Cigarrettes (2003), objedinio je tri kratka filma i sastoji se iz 11 kratkih priča,vinjeta, snimljenih u crnog beloj tehnici koje stvaraju kumulativni efekat, dok likovi diskutuju o kofeinu, opsesijama, zadovoljstvima, adikcijama, delirijumu, industrijskoj muzici, slavi. Originalna priča iz 1986. uključuje konverzaciju Roberta Benjinija i Stivena Rajta, a kasnije im se pridružuje sijaset autentičnih vedeta i svojeglavih osobenjaka. Somewhere in California iz 1993. sa Igi Popom i Tom Vejtsom osvojio je nagradu Zlatna palma za kratkometražni film u Kanu, a u ostalim pričama autentične, neobavezne diskusije boje veličine poput Kejt Blanšet, Stiv Bušemija, Bil Mareja i mnogih drugih. Iako nije deo ove trilogije, preporučujem njegovu kratku konverzaciju sa legendarnim Harvi Kajtelom iz filma Smoke, Vejna Vanga.
Izdvojiću i Limits of Control u kome je ponovo kritikovan njegov delirijumski pristup, film koji je snimljen bez klasičnog scenarija, već na njegovoj ideji za lik usamljenog ubice, koji je po njemu morao da tumači Isak de Bankole. Vukli su ga Madrid i Sevilja, taj multikulturalni cvet islama, judaizma i hrišćanstva. Uspeo je da inkorporira i flamenko kulturu, dok je poslednja trećina filma rezervisana za Almeriju u Andaluziji, gde su se nekada snimali špageti vesterni.
Paterson iz 2016. godine savršeno je prikazao novinar Dragan Uzelac: “To je oda ‘malim – velikim’ ljudima sveta, odbačenim antijunacima i svojeglavim ekscentricima, u kome dominiraju setni muzički tonovi koji neodovljivo podsećaju na Inarituov 21 gram – dirljivo ogledalo čiste ljudske duše, kao i fotografija Frederika Elmesa.” Film je i omaž poeziji jednog od najvećih američkih pesnika Vilijema Karlosa Vilijamsa, čija moćna poezija prožima melanholične slike gradića u Džerziju i glavnog junaka kojeg tumači Adam Drajver, kome postojano i komplementarno društvo u filmu pravi glumica Golšifteh Farahani, prelepa Iranka koja je 2016. u predstavi u Parizu odigrala Anu Karenjinu kao da je Tolstoj pisao baš za nju.
Unikatnost
Džarmušovi filmovi deluju kao da ništa nije kako se čini, i da je realnost vrlo arbitrarna.
Dokolica, malo akcije, retki dijalozi i naglašena kinematografija, sve to postalo je kult. Zaplet, naracija, progresija, zaboravite sve te obrasce, njegovi junaci su najčešće usamljeni avanturisti, gubitnici ili kako ih je opisao američki pisac Pol Oster “lakonski, povučeni, tužni likovi”.
Milan Cvijanović je u Sineastu iz 1987. napisao: “Džarmušov film je buntovan, ali ne i gnevan. Gnevni filmovi planu, opeku mnoge oko sebe, ali kada opekotine zarastu i film padne u zaborav, pitamo se kako smo dozvolili da nas tako nešto dojmi. Njegov cilj je pre svega umetnina trajne vrednosti.”
Za sebe je umeo da kaže da je diletant koji i dalje uči, da voli čiste stvari koji nisu prenatrpane suvišnim detaljima. Zato je zavoleo intuitvnost, poput Kasavetesa i Roberta Frenka koji su snimali kamerom iz ruke. Nikada nije verovao u originalnost, već u ekspresije koje su kao talasi u okeanu: ne možete da utičete na njihovo preplitanje. “Krađa je samo ako ukradete ideju i kažete da je to vaše, ali ako nešto imitirate, citirate, to je lepota kreiranja, koja je nekada i nesvesna.”
Džarmuš je predvideo apokalipsu misli. Sve te modele za koje nam je rečeno da su pravi.
Ekonomiju, energiju koju koristimo, zdravstvo, kako evaluiramo vrednost nečega. Shvatio je odavno da je mašta oduvek bila najjača stvar koju posedujemo, jača od vojne ili ekonomske moći, ali nije tako bila na takav način i cenjena. Film je samo vežba u slavljenju ljubavi prema filmu, ne ciljana poruka. Postoji limitiran broj priča, ali i neograničen broj načina da ih ispričate. Njegove i dalje pamtimo.
Pavle Jakšić
Zapratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
