Džozefina Bejker – Beogradske noći kreolske boginje

Najslavnija plesačica u istoriji, nosilac najviših francuskih vojnih odlikovanja. O njenom životu, dolascima u Beograd, druženju sa pevačicom Sofkom Nikolić pročitajte u nastavku teksta.

Freda Džozefina Mekdonald rođena je u Misuriju 3. juna 1906. Izveštaji iz datoteka bolnice u Sent Luisu otkrili su neverovatnu priču vezanu za njen dolazak na svet, koji je autentičan jednako kao i njen život. Majka Keri, primljena je u bolnicu rezervisanu za belkinje (usled rasne segregacije) 3. maja, a otpuštena je 17. juna, dve nedelje nakon što se Freda rodila. Porođajne komplikacije ove vrste tada su se završavale uglavnom tragičnim ishodom, što njeno rođenje može svrstati u čuda. 

Odrasta u Sent Luisu, u naselju Mil Krik, rasno podeljenom kraju siromašnih, u kojima najveći broj domova nije imao vodovod. Već kao dete je ovladala veštinama uličnog plesa, nadomak stanice železničke stanice Union, a sa 15 godina upućuje se za Njujork, gde dolazi u vrtlog Harlemske renesanse – intelektualne, socijalne, artističke eksplozije na Menhetnu 1920-ih. Na brodvejskim revijama “Shuffle Along”, “Adelaide Hall” i “The Chocolate Dandies” dominira kao zavšni plesač (The Pony). 

Pariz

Izvođenje blackface komedije, scenskog nastupa, namenjenog uglavnom belim izvođačima, koji karikaturalno imitira ljude crne puti, biva joj preporuka za Pariz, koji će njen život obojiti najlepšim bojama. Legendarni “La Danse Sauvage” akt u kojem je nogama “crtala” geometrijske figure postavio je nove plesne standarde. Epitet gole, krao joj je samo ružičasti perjani šal, dok su magiju plesa stvarali svaki mišić, pogled, osmeh.

U performansu “Le Folie du Jour”, finalnom koraku u zavođenju pariske publike, nosila je kostim sastavljen od veštačkih banana. Njen uspeh koincidirao je sa usponom Art Dekoa na velikoj izložbi dekorativnih umetnosti 1925. Uloga u “La Revue Nègre” u teatru na Jelisejskim poljima dodatno je etablirala njenu slavu.

Tadašnja američka komuna u Parizu – Skot Ficdžerald, Silvija Plat, Džejms Džojs, Gertruda Stajn, bila je oduševljena “Kreolskom boginjom” kako su je zvali. Ernest Hemingvej je sa njom ispijao Bloody Mary koktele u Harijevom baru u ulici Daonou. Pikaso, za koga je bila “Nefretiti današnjice”, njenu je lepotu preneo na platno, kao i Anri Matis (serija slika “Džez”), dok joj je Žan Kokto otvorio vrata kinematografije. Polu Kolinu bila je inspiracija za plakate, Klodelu za skulpture. 

Džozefina Bejker prvi put u Beogradu (1929)

Dok su se etablirani kružoci Montparnasa i San Žermana, ekstatično i zbunjeno pokušavali da odgonetnu misteriju Bejker, Beograd, tada u okviru Kraljevine SHS, imao je čast da tu enigmu pokuša i sam da odgonetne, aprila 1929. godine.

Njena pojava uhvatila je u raskoraku tada turobnu i uskogrudu Evropu. I Beograd je dočekao u “rasponu od euforije i prihvatanja spektakla, do prividne naklonosti i rasističke retorike”, kako je to zaključila istoričarka umetnosti Simona Čupić u svojoj studiji “Građanski modernizam i popularna kultura”.

? Muzej Jugoslavije

I dok su uskogrudi potvrđivali krilaticu neznanje rađa strah, većina joj se ushićeno radovala, diveći se njenoj pojavi poput Miloske Venere, koja je u sebi spojila dva ideala ženske lepote, antički i moderni. Posebno je omladina u njoj uživala, a po pisanju Politike, kada je voz ušao na beogradsku stanicu, nastala je prava pometnja, uz žamor i ciku radoznalih. 

“Žozefina je zaista od zlata. Koža joj je kao stari prozirni ćilibar, boje zrele breskve. Njeni osmesi su tada po svedočanstvu prisutnih bili prirodni i glasni.”

Večernje Novosti

Kroz špalir od voza do automobila činilo se da je prolazila satima, svako je želeo da je dotakne, da joj uzme deo te slobode i drskosti. Knez Mihajlova je bila blokirana, a hotel Ekselzior je postao ishodište svih reportera u zemlji. U Beogradu je boravila sa italijanskim plemićem Sicilijancem Đezepeom “Pepito” Abatinom, partnerom i menadžerom, sa kojim je doživela potpunu vokalnu transformaciju, koja je krunisana nešto kasnije u operi La Creole, u teatru Marinji u Parizu. 

Beogradski novinari nisu joj ostali dužni, opisujući je visinama kojima je Rože Vadim “slikao” Brižit Bardo u svojim Memoarima đavola. “Ona ne govori u određenim završnim rečenicama. Ona cvrkuće, ona klikće i smeje se. Džozefinini obrazi su kao ivice mrkožute kamelije. A usta crvena, crvenija od krvi. Zubi joj blistaju. Kad Džozefina Bejker namigne, celo njeno lice oživi. I krupne crne oči, i usta sočna kao kriška lubenice. Kao da i rame jedva primetno pođe u vis. Sva treperi. Ne što zna da je tako lepa, već što drukčije ne može. I u njenom ponašanju od početka ima nešto mangupsko i bezazleno, slično ponašanju učenica zatvorenih u strogim katoličkim internatima” pisala je beogradska štampa.

U Beogradu je, po utiscima svedoka pevala dušom, ne glasom. Glas je bio njen temperament, iskrenost, vitke duge noge, žuti pojas sa bananama, kukovima, bedrima, oblim rukama.

Nakon predstave u lokalu Luksor, ona i njen izabranik Pepito, došli su u novootvoreno mesto Jar. Do tada gordi mladići, koji su koorzom prolazili nehajno, zaboravili su na svoju strogost moleći je za autograme, koje im je bespogovorno davala, a kasnije je prodavala svoje potpisane fotografije od stola do stola za novac koji je namenila siromašnim. Ona, koja je u tom momentu imala svet pod nogama, skupljala je novac za gladnu decu koju nikada nije videla. Na kraju je sakupila 1430 dinara, koje je kasnije predstavnik Politike predao gladnima. Na pitanje novinara Politike “Zašto?”, odgovorila je sa “samo sam izvršila svoju dužnost.”

O! Znate, vi ste tako neobični ljudi, vi ovde u Beogradu. Na stanici, svet, osmesi. Mladići se skoro tuku da dođu do mene. A na ulici! Zaustavljaju se devojke. Sve me znaju.

Džozefina Bejker

Nedugo nakon Beograda izdaje svoju najuspešniju pesmu “J’ai deux amours” (1931), kojom je pridobila ono malo nevernih Parižana koji su je napadali. Sa kolegom Kogerom osmislila je tekst, a zatim se obratila najpopularnijem šlager kompozitoru Visentu Skotou za muziku.

Širli Bejsi je jednom izjavila da je od “jedne divlje male plesačice prešla put do dive magnifique”, i da nikada u svom životu nije videla boljeg izvođača. Džozefina je tih godina izazivala pravu euforiju gde god bi se pojavila, mada su njeni nastupi bili zabranjeni u Beču, Pragu, Budimpešti i Minhenu. Beograd je tada bio daleko otvorenija sredina, od mnogih, kojima danas na otvorenosti zavidimo.

Amerika i pokret otpora

U Ameriku se ponovo vraća 1951, nakon trijumfalnih izvedbi u Foli Beržeru. Pokret za građanska prava podržala je već 1950. Nakon što se izborila da se u klubovima u kojima nastupa ukine rasna segregacija, rasprodaje zakazanu turneju, koja je otpočela u Majamiju. Insistiranje na rasnoj raznolikosti, donelo joj je more pretećih pisama od Kju Kluks Klana.

Sukob zbog rasizma, sa Šermanom Bilinslijem, vlasnikom kluba Stork na Menhetnu, izrodio je i jedno nezaboravno prijateljstvo. Naime te večeri, usled međusobne rasprave, na Džozefininu stranu stala je niko drugi, do Grejs Keli, dete aristokratske irske katoličke porodice koja je tih godina bila zvezda u nastajanju. Čuvena princeza od Monaka je zagrilila, ne odvajajući se od nje cele večeri, i nikada više u taj klub nije ušla, održavši pred svima pravi mali čas moralnih kodeksa.

Kruna njene borbe svakako je bio Vašingtonski marš 1963, u kojem je išla ruku pod ruku sa Martinom Luterom Kingom koji je tada održao svoj čuveni govor “I Have a Dream”. Bila je jedini zvanični govornik – žena, obučena u uniformu slobodne Francuske. Bila je uzor Rozi Parks i Dejzi Bejts, koje su uz njenu saglasnost po prvi put osetile svetla javne pozornice. Posthumno je postala član kuće slavnih u Misuriju 1995, a jedna od glavnih avenija Sent Luisa dobila je ime po njoj. 

"Ulazila sam u palate kraljeva i kraljica, predsednika.
I mnogo više od toga. Ali nisam mogla da uđem
u hotel u Americi i naručim kafu,
i to me je činilo ljutom. A kada postanem ljuta,
znate da otvorim svoja velika usta.
A onda se pazite, jer kada ja otvorim usta,
to će čuti ceo svet".

U toku drugog svetskog rata bila je aktivna u pokretu otpora koji je vodio Šarl De Gol. Njen šarm i pojava pomogla je u prikupljanju informacija na zvaničnim skupovima, posebno od japanskih zvaničnika i italijanskih birokrata. Prenosila je važne informacije u Englesku, a pod izgovorom estradne karijere, lobirala je u neutralnim zemljama Latinske Amerike.  U Maroku je bila podržana od strane Paše od Maroka, dok je u Kairu odbila da peva kralju Faruku jer nije priznao Slobodnu Francusku. Od francuske države je dobila vredne počasti, Rozetu Medalje otpora i orden Legije časti, najviše odlikovanje za vojne i civilne zasluge, koje je 1802. utemeljio Napoleon Bonaparta, a uručio joj Šarl de Gol 1961.

Drugi put u Beogradu (1968)

Pošto je avion kojim je dolazila iz Ciriha kasnio, oblak sumnje i straha preneo se i na delegaciju francuske ambasade kao i na predstavnike Jugokoncerta, koji su se plašili da do njega neće ni doći.  Ipak, tačno pola sata pre koncerta, koji je kasnio sat ipo vremena stigla je “crna perla” odevena u mladalački crni kostim sa belom bluzom.

U 62 godine izmenila je poimanje biološkog sata, u to vreme uveliko bacivši u zasenak i čuvenog Žilber Bekoa. U prvom delu koncerta pevao je Džimi Stanić uz pratnju zabavnog orkestra Radio Beograda, pod vođstvom Vojislava Bubiše Simića, koji je imao prilike da sarađuje sa većinom američkih džez velikana – Elom Ficdžerald, Kvinsi Džounsom, Djuk Elingtonom. 

Pojavila se u razrezanoj haljini od crnog somota sa perjem na glavi i leđima, te je šarmantno zamolila posetioce da joj kažu da li im se zaista sviđa. Na potvrdan odgovor uzvratila je osmehom i koketiranjem, otpevavši “Ja imam dve ljubavi”, “Malu iz Tonkinga”, a “Životom u ružičastom” dala je omaž Edit Piaf. Zbunila se samo u jednom trenutnku kada joj je devočica iz publike poklonila ružu.

? Muzej Jugoslavije

Član velikog džez orkestra Radio-televizije Beograd, klavirista Vlada Vitas, bio je u limbu – “Dugo posle beogradskog koncerta sedeli smo kao nemi, a to nam se kao profesionalnim muzičarima ne događa baš često”. Sa druge strane Džozefininog stalnog pratioca, dirigenta Morisa Merkadijea oduševila je veština i lakoća improvizacija beogradskog orkestra. 

Ona se tada i prisetila svog prvog gostovanja u Beogradu: “Kao da sam došla u novi grad! Čula sam da je Beograd mnogo stradao u ratu, ali su ljudi ostali isti, prisni i spontani”.  Sutradan je održala koncert u Skoplju, zahtevajući u jednom restorančiću, lepinju sa ćevapima i lukom, uz mnoštvo ljutih paprika.

U Beogradu 1973.

Beograd je posetila i 1973. godine kao ambasadorka Unicefa gde se susrela i sa Josipom Brozom Titom. Jedna od najautentičnijih fotografija sa Titovih prijema stranih zvanica, svakako je i ona sa Džozefinom, koja je u elegantnoj beloj haljini sa končanim intarzijama, nosila naočari za sunce i šubaru od lisice. Rok zvezda, kakvu Unicef, nikada do tada, a ni posle nije imao. Obišla je i zoološki vrt sa Titom i Jovankom, a kasnije je za nju uprličen i prijem u Skupštini. Srela je tada i članove ansambla Saše Subote (četiri ritam sekcije, truba i trombon), koji su je svojim umećem prethodni put ostavili bez daha.

Nakon Beograda, Džozefina je sa Titom i Jovankom posetila i Brione 26. juna. Iste godine održala je i koncert u Karnegi holu, gde se rasplakala na sceni, pošto je doživela stojeće ovacije pre nego što je koncert i počeo. Ovaj koncert se ubraja u njene najveće povratničke koncerte pored onog u Parizu (u Olimpiji) i Beogradu (1968). Nezaboravan koncert imala je i u Teatru Musical, u Havani, u koju je došća na lični poziv Fidela Kastra.

? Muzej Jugoslavije

Usvajala je decu, stvarajući familiju koju je nazivala “Pleme duge” u zamku Miland u pokrajini Dordonj. Želela je da pokaže da deca različitih etniciteta i religija mogu da budu braća. Podigla je dve ćerke, francuskinju Marianu, i Marokanku Stelinu, i deset sinova, iz svih delova sveta.

Pedeset godina karijere proslavila je 1975. u muzičkom teatru Bobino na Montparnasu, pod pokroviteljstvom princa Reniera, princeze Grejs i Žakline Kenedi Onazis. Na premijeri su u prvom redu sedele zvezde poput Sofije Loren, Mik Džegera, Širli Bejsi, Dajane Ros, Lajze Mineli. To veče je bilo i njeno zbogom. Umrla je nekoliko dana kasnije, 12. aprila. Otišla je sijajući jarko i sjajno, nestala je u noći, enigmatično i misteriozno, a da nas zapravo nikada i nije napustila. Desetine hiljade građana Pariza odale su joj poštu. Sahranjena je u Monaku, uz vojne počasti, na groblju na kojem počiva i Rodžer Mur, jedna od najsjajnijih zvezda serijala o Džejms Bondu.

U zagrljaju sa Sofkom Nikolić

Za kraj ćemo se prisetiti i njenog dirljivog susreta sa Sofkom Nikolić, proslavljenom predratnom pevačicom – “kraljicom Skadarlije i belih noći”, koju je ponovo srela nakon 40 godina. Neverovatan, ali istinit podatak vezan za Sofku je taj da je ona prva žena u regionu koja je ponela titulu najtiražnije pevačice Evrope tog vremena, a bila dobitnica je i dobitnica nagrade Zlatna potkovica, koja joj je dodeljena u Parizu. Po broju prodatih ploča bila je tik iza italijanskog tenora, Enrika Karuza. 

Prvi put su se srele 1929. u Zagrebu, gde su uživale u u srpskim specijalitetima, ražnjićima i ćevapima, u jedinom lokalu takvog tipa u ondašnjem Zagrebu, restoranu Kolo. “Pevala je, nisam je razumela, ali jesam osetila emociju i otkucaje njenog srca”, prisetila se Sofka, koja je tada pevala, dok je njen muž Paja Nikolić, primaš, kasnije zasvirao Džozefininu omiljenu “Cara Picina” numeru.

Kada je nekoliko godina kasnije Sofka putovala u Pariz da snimi ploču gledala je “crni biser” u Foli Beržeru. Tada se nisu susrele. U Beogradu 1968, Džozefina joj se bacila u zagrljaj čim je ugledala uzviknuvši – “Vi ste mi najlepši poklon”. Dobijeni buket karanfila od obožavaoca, u suzama je prosledila našoj pevačici.

Beograd je tih godina bio jedna od centralnih kulturnih tačaka Evrope, a svojim je šarmom, ljudima koji u njemu žive, i entuzijazmom, od velikih gostujućih zvezda izvlačio uvek više od puke profesionalnosti. Zbog toga su i uspomene, na ove sada već davne događaje, toliko upečatljive i trajne. 

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/