Kanye West – priča o veri u sebe (2)

Biografija osporavanog i obožavanog. Usponi, padovi, preterivanja, zasluge, kritike, kajanja. Kanye West na Vitražu, drugi deo.

Nakon havarije sa Tejlor Svift, te otkazivanja turneje za 808s & Heartbreak album, Mos Def mu govori da mora da ode van zemlje, te on odlazi u Japan na mesec dana, pa u Rim, gde je tajno stažirao u modnoj kući Fendi. Dolasci i odlasci na posao, kupovina kapućina, u svetu u kojem nije bio “tata”, morao je da se vrati u fazu malog brata. Nakon toga odlazi u Oaho, na Havaje. Počinje da se krčka njegov peti, po mnogima jedan od najboljih rap albuma svih vremena – My Beautiful Dark Twisted Fantasy.

Na njemu je Kanje postavio lestvicu raspoloženja koju su, u njenim visinama svi prisutni morali da slede. Kid Rock, RZA, Chris Martin, Justin Vernon, Jay Z, Pusha T, Rick Ross, Kid Cudi, John Legend. Inžinjeri zvuka su bukvalno nosili odela, dok su producenti (Rza, Pete Rock, Dj Premier, Q-tip) pomno pratili njegov fokus koji ga je i doveo do samog vrha.

Noa Kalahan je opisao kako izgleda momenat kada West dodiruje plafon sopstvenog kretivnog zida. Išao je od studija do studija kako bi sklapao slagalice više pesama istovremeno. Nikada nije u potpunosti spavao, ne računajući “power naps” na kauču od po sat vremena. Rza je dizao tegove, Cudi pušio marihuanu. Doručkom, koji je bio zajednička socijalna tačka svih prisutnih, predsedavao je Kanje. Kako materijal ne bi procureo na internet West je ceo album učinio tajnim koliko je mogao – “No tweeting, talking & E-mailing. No blogging, all laptops on mute.”

Embed from Getty Images

Dark Fantasy jeste bio kulminacija njegove hrabrosti. Album se meri najgorom pesmom, ne najboljom, a ovaj takvu nije imao. College Dropout je bio soul, Late Registration simfonijska pompa, Graduation sjaj, a 808 emocije. MBDTF je barok, progresivni rok upakovan sa temama popularnosti, rase, konzumerizma.

“To be great is to be misunderstood.”

Kanye West

Puno stvaralačke energije utrošeno je u studijima u Honololuu, Njujorku i Burbanku za album koji je koštao preko 3.5 miliona dolara. Semplovi Enoch Light (“Gorgeous”), King Crimsona (“Power”), Smokey Robinson, Joe White Stud-a, Black Sabbath dobili su novi život. Za pesmu “So Appaled” hook je napisao Cyhi the Prynce, koji ga je zamolio da na kraju bita doda i svoj rep, te tako postane deo pesme. Jay Z je odradio svoj deo, a on pošto nije pritisnuo stop, faktički je prošvercovao svoj rep. Kada je deo čula Bijonse, samo je rekla – “ko god da je, potpišite ga”.

“Lost In The World” je početak ljubavi, a “Blame Game” je kraj i raskid na melodiju “Avril 14”, Ričarda Džejmsa (Aphex Twin), koju je ispratio genijalni Kid Cudi. Zanimljivo je da je za “Lost In The World” napravio izuzetak. Naime, Kanje je za saradnike birao isključivo ljude koje je lično poznavao, osim u slučaju Džastina Vernona, lidera benda Bon Iver, čijoj se estetici glasa divio. Pozvao ga je telefonom i saopštio mu da želi da obradi njegovu pesmu “Woods”. Kroz priču o muzici i košarci brzo su postali drugovi.

Tako je nastala pesma koja je u sebi nosila i deo Majkla Džeksona, Gill Scott Herona i Manu Dibanga, čuvenog kamerunskog saksofoniste, koji je nažalost preminuo 24. marta ove godine od Covid-19.

“Gorgeous” je svetlost dana doživela u jednoj radio emisiji, u kojoj su pripiti Kanje i naduvani Pusha T, odrepovali delove ove pesme, a da verovatno ni dan danas nisu svesni kako su to uspeli da urade. Pesmu koja u sebi nosi i bluz i rock, a iznad svega vrhunski rep, krase rifovi benda The Turtles i njihove numere iz 1968 “You Showed Me”.

“Runaway” je inspirisana bojama, Felinijem, Kjubrikom, Vanesom Bikroft. Kanje je želeo da se najgora osoba obraća svojoj devojci, neko zaljubljen u sebe i svoje bogatstvo. Pusha T je tada na njegovu sreću baš raskidao sa svojom devojkom, te se savršeno uklopio u tu emociju. Manekenka Selita Ibenks simoblizovala je finiksa. Dizajner Martin Iskerdo napravio joj je krila, što je činio i za Victoria’s Secret revije. Koristio je poseban termoplastični materijal manipulisan toplotom, a krila su težila 7kg, a boje za njih stvorio je američki dizajner Filip Lim.

Embed from Getty Images

Moj favorit je “Dark Fantasy”. Optimizam i snaga, vera u bolje sutra. Postoji par strofa na koje se naježim, u moru žanrova i pesama koje sam preslušao. Ova je među njima.

And the hell, it wouldn't spare us
And the fires did declare us
But after that, took pills, kissed an heiress
And woke up back in Paris.

Kanye West - Dark Fantasy

Taj osećaj da je ono što vas čeka sutra isključivo plod vaše vizije i snage. Prkos omeđen nadom, za razliku od “Can’t Tell Me Nothing”, koji je svoju snagu crpeo i u gorčini. Ovaj album, uz 808 svrstavam u najinovativnije albume svoga doba u okviru svih žanrova. Hipsteri, glavu gore! To je samo moje, skromno i subjektivno mišljenje.

“We live in a time where people don’t respect people for being themselves.”

Kanye West

Naslovne fotografije albuma radio je Džordž Kondo. Crteže je izabrao kao bizarno oružje protiv intelektualne uštogljenosti. Devojka sa krilima bez ruku predstavlja ogoljenog finiksa, dok je ostatak slika pomalo Šekspir, Sfinga, balerina – inspirisana francuskom plesačicom Silvi Gijem. Ona najpoznatija, koja izražava ideju o međurasnom paru na detinji način, zabranjena je, te je kao politički nekorektna postala piksel.

Watch The Throne (w. Jay Z)

Ovaj album nastao je kao kulminacija saradnje Kanjea i Džej Zija koja je započeta na pesmi “This Can’t Be Life” (album Roc La Familia).

Pesme su stvarili na zajedničkim ad hok susretima po svetskim najglamuroznijim hotelima – Le Meurice, Tribeca Grand Hotel u Njujorku, i raznoraznim studijima, od Havaja, Australije, preko Engleske (studio u Viltširu). Watch The Throne je trebao da bude EP, ali kada se Jay uozbiljio rekao mu je “ili radimo do kraja, ili ništa, semplovanje nije dovoljno”.

Svađali su se. Džej je želeo da potroši još više novca na album, a odmah se znalo da neće biti jeftin, jer kada želite da semplujete Ninu Simone, Otisa Redinga, Džejmsa Brauna, Kurtis Mejfilda, budžet se ospe za tili čas.

RealWorld Studios, Wiltshire

U januaru 2011. rentirali su sobe u hotelu Mercer (Njujork), i pozvali sve producente. Čonsi Holis, jedan od producenata “Niggas In Paris” izjavio je da u svim iznajmljenim sobama simultano nastajala muzika. Majk Din, Rza, Rajan Lesli, svi su bili tu. U istom ovom hotelu album će na privatnom partiju, sa Jay Z-jevog laptopa, prvi put dospeti u javnost.

Zašto Watch The Throne? Jer su oni na sebe preuzeli čuvanje hiphopa, kao vojnici u prvim borbenim redovima. Kao što je hip hop zamenio rock kao muziku mladih, tako je postojala opasnost da se to isto dogodi i njihovom žanru. Početak nije bio obećavajuć. Singl “HAM” nikome se nije dopao. Mnogi su doveli u pitanje kolaboraciju od koje se očekivalo – sve, ali kada su krenuli singlovi…

Iako je publiku više privukao narativ moći i dekadencije definisan i samim kaverom albuma, koju je uradio kreativni direktor modne kuće Givenchy Rikardo Tiši, album se u stvari više fokusirao na rasizam, očinstvo (u numeri “New Day” obraćaju se svojim budućim sinovima, želeći da ne postanu očevi kakve su oni imali). Takođe pesmu boji i Kanjeova seta za gubitkom majke Donde, za čiju smrt je krivio i sebe, dopuštajući joj da joj Holivud uđe u život.

Tema socijalnih razlika je takođe prisutna. Podatak da je na svetu tada postojalo samo 7 crnih bilionera, nadovezao se na priče o bogatstvu koje je nasledno, a ne stečeno, što bi Chris Rock rekao “You can’t get rid of wealth”.

Kaste bogatih nisu samo vezane za rasu, koliko mi znamo milionera? Ne znamo ih, jer sa novcem koji imamo, nismo na istim vektorima. Ali znate da vam je danas za uspeh potrebno nešto više od kvaliteta, bilo da želite da se bavite muzikom, modom, pisanjem. I obično su ti koji trebaju da vas “odobre” oni koji vas uopšte ne razumeju.

Niggas In Paris

Rep ove pesme tiče se veštačke predodređenosti uspeha, kao i činjenice da su se domogli nečega što im ni u snu nije bilo namenjeno. Na taj način su faktički stvorili obrazac da ne ostanu izuzetak. “Niggas in Paris” je preplitanje ostvarenja snova sa jedne strane i surove realnosti današnjeg sveta – klasizma, sa druge.

Za Zija, koji je dilovao drogu, realniji životni ishod bi bio da završi na pločniku Bronksa, nego da pije Henessy. Ima tu bunta i revolucije. Inteligencija ipak nije oda boji kože.

Pesma je rođena u spomenutom hotelu Meurice, u ulici Rivoli. Šarl-Augustin Moris, pariski upravnik pošte je sredinom 18. veka shvatio kakav tretman priželjkuju turisti iz Engleske, i kraljevsku uslugu za to vreme ponudio im je u čuvenoj ulici Rue Saint Honore, prvoj lokaciji hotela, ulica u kojoj se osim najvećih svetskih brendova današnjice, nalazi i predsednička palata predsednika Francuske. 

Pesma je imala je 4 producenta, uključujući Vesta. Hit-Boy je smislio inicijalni bit koji je ponudio reperu Pusha T, koji ju je odbio, rekavši da mu zvuči kao video igra. Kasnije se na ovaj demo dodao i sempl iz pesme Bigija i Paf Dedija “Victory”.

Pesma je omaž Parizu u kome su proveli skoro celu tu godinu, a respekt prema gradu svetlosti vidljiv je i u spotu, gde je na poseban pijedestal izmeštena crkva Notr Dam.

Za pesmu se vezuju i rekordi. S obzirom na popularnost pesme izvodili su je bis širom sveta po nekoliko puta. U jednom momentu rekord je držao koncert u Los Anđelesu (11). Tada je Jay Z izjavio “Hej, ovo je Niggas in Paris, ne Niggas in LA”. Ubrzo, važeći rekord oboren je u Parizu 18. juna 2012 (12x), a naš snimak sa tog koncerta možete da pogledate u video ispod.👇🏻

“Murder of Excellence”, hrabro se bavi stopom ubistava u Čikagu. Ni danas se ništa nije promenilo, te je poruka  “314 soldiers died in Iraq, 509 died in Chicago”, i dalje ostala da rezonira.

Lojalnost se dovodi u pitanje u “Why I Love You”. Ko nas i zbog čega voli, pogotovo one sa novcem i moći – “me or the money, what you loyal to?”.

“No Church in The Wild”, jedna je od najboljih pesama na albumu. Ključni faktor i kičma pesme je Frank Ocean, koji je tada izdao svoj diplomski Nostalgia, Ultra album. Produkciju ove orkestrirane himne, koja je savršena za ulazak u ring uradio je 88 Keys, a video spot Romein Gavraz.

Za Kanjea je ipak pesma “Otis” spiritus movens albuma. U jednom momentu je gledao neki video na TV na kojem je bio Lebron Džejms, i pisalo je “Who’s watching the throne?”. U spotu Spajka Džonsa snimljen u slow motion maniru nestaje preskupi Majbah, simbolično novac prestaje da bude početak i kraj svega.

Turneja je bila monumentalna, i teško da će je skoro ijedna ugroziti, u ovom žanru sasvim sigurno. Dve ogromne bine od 5 metara podizale su se ni iz čega. Esmeralda Devlin, londonska umetnica koja je završila pozorišni dizajn na elitnom Central StMartinsu stvorila je te gigantske kule, video bimove na kojima su se smenjivali dobermani i ajkule – remek delo mapiranja svetla i projektovanja filma na kinetičke skulpturalne forme.

57 koncerata, uz 436,000 prodatih kopija prve nedelje, turneja je otišla u večnost.

📀📀📀

Usledili su albumi Yeezus, koji je nespretno bio vežba proporcija zvuka, njegova megalomanija i ego, nastala od isečaka biografija Da Vinčija i Direra koje su mu bile dostupne, pa potom albumi Life Of Pablo, Ye, Jesus Is King. Mnoštvo pesama me nimalo nije impresioniralo, kao i često nespretna medijska pompa koja je izdavanje albuma pratila. Kontradikcije, bavljenje svim i svačim, bespotrebni monolozi na koncertima, i logoreja na Tviteru.

Ali to više nije bilo ni bitno, poštovanje i veza su već bile tu, sa svojim mehanizmom praštanja, tolerancije, bliskosti. Poput drugarstva, gde se životni putevi i interesovanja menjaju, ali ostaje neka trajna esencija, koja je večna, kao godovi na stablu.

Naredni album Life of Pablo, bez obzira na kritike, je kreativni nered vredan slušanja. Donosi nam vintage Kris Brauna sa pesmom “Waves”, “Real Friends”, introspekciju o prijateljima i nama samima. Vic Mensa i Sia boje melanholiju na pesmi “Wolves”, koja je u sebi u prvoj verziji imala i outro Frank Oceana, koji je naknadno prebačen na sledeću numeru albuma – “Frank’s Track”.

Od profesionalno ostvarenog ali suštinski nesrećnog čoveka bez ljubavi u pesmi “Welcome To Heartbreak” iz 2008, svoju svrhu je pronašao 8 godina kasnije, što je i podelio sa nama u numeri “FML”. Kako? Lako i teško. Lako, jer su ljubav, deca i žena koju volite zaista jedini iskonski generator sreće, što taj izbor čini neupitnim. Teško, jer je to danas retkost, a bojim se da će se ljudi nakon Korona virusa još više otuđiti i biti sebičniji. Uhvatio je poslednji voz. I zaslužio ga je.

I been waiting for a minute
For my lady
So I can't jeopardize that for one of these hoes
I been living without limits
As far as my business
I'm the only one that's in control
I been feeling all I've given
For my children
I will die for those I love

Kanye West - FML (The Life od Pablo)

Kanje je toliko čudan, da pretpostavljam da je jedan od najpoznatijih umetnika danas, koji je i dalje onaj štreberski reper sa socijalnom anksioznošću i nesigurnostima iz vremena College Dropout albuma. Ta uvrnutost kod ljudi sija punim sjajem u svoj svojoj ljudskosti. Mnogi ga apriori ne vole, a možda se njegove slobode i plaše. Mrzeći ga, puni predrasuda, nikada sebi i nisu dali šansu da ga upoznaju.

On je ipak, esencija umetnosti, i koliko ludo zvučalo, za veliku većinu stvari je u pravu. Hrabrost je bitnija od perfekcije, osećanja su važnija od misli. Mi to mislimo, ali to ne živimo. Živeći mi umiremo. A jedino opravdano umiranje u življenju je ono koje nas tera da budemo ono što zaista jesmo. On je u svojoj borbi da stvara morao da naglasi ko je, jer nije bio prepoznat. Nekada morate da vrištite zarad onoga u šta verujete.

Na svom predposlednjem albumu Jesus Is King u numeri “Closed on Sunday” kaže “Stand up for my home, even if I take this walk alone“, što možda na najbolji način oslikava sve ono što on jeste. Neko ko vam nakon svih ličnih Scila i Haridbi unosi veru i nadu da i vas čeka smisao, ljubav, porodica, nada. Zatvorio je krug.

U mojim očima on nije veliki jer je uprkos svim osporavanjima i kutijama u koje su želeli da ga ubace osvojio 21 Gremi (više od Springstina i Pol Makartnija), ni zbog prvih mesta na top listama, prodatih albuma, uticaja, a još manje što je i zvanično postao milijarder – isti onaj klinac u roze polo majici kojem su se smejali što želi da bude reper, bez kriminalnog dosijea.

Veliki je, jer je njegova zostavština suštinski krajnje jednostavna i pitka – u redu je verovati u sebe. Nesavršen, uz hiljadu mana, na samom kraju odnosi i onu finalnu pobedu, jer – “haters are fans too”.

Hvala.

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.