Khruangbin – leto koje traje večno

Laura Lee (bas), Mark Speer (gitara) i Donald Johnson (bubnjevi).

Godine 2006. Mark Spir i Donald Džonson svirali su gitaru i orgulje u maloj metodističkoj crkvi St. John u Hjustonu, u čijem su gospel horu ponikle mnoge muzičke zvezde, posebno ženski vokali, Bijonse, Keli Rouland, Solanž. Njih dvojica su nakon svirki svakog utorka ritualno išli na burgere, družili se i smejali. Jedne večeri, preko zajedničkog prijatelja, Mark, koji je tada proučavao afganistansku muziku, upoznaje Lauru Li, studentkinju istorije umetnosti, koja je tada bila okupirana kulturnom zostavštinom Bliskog Istoka.

Da li su fascinirali jedno drugo? Bio bi pleonazam da dodam. Razmenili su telefone i ona je nakon izvesnog vremena dobila poruku “Did universe smiled upon you”, broj nije bio memorisan, ali je tačno znala ko poruku šalje. Godine 2015. pesma “Universe Smiled Upon You”, postala je prvi vokalni singl benda u kojem sve niti deluju kao da su sastavljene od jedne jedine.

Počela je da dolazi na njihove svirke i njih troje postaju vrlo bliski. Te 2010, paralelno sa poslom predavača matematike u školi, koji nije volela, počela je da svira bas. Mark je tada bio gitarista u bendu Yppah (na gitaru i bas se prebacio jer za prvu ljubav, bubnjeve, nije imao novca), koji je bio predgrupa grupi Bonobo.

Bio im je potreban basista. Izvizuelizirao je Lauru. Sa jedne strane njeno krhko samopouzdanje i oklevanje, sa druge, njegovo insistiranje i intuicija. Epilog: napušta školu i okreće se rokenrolu, ubedivši Donalda da se novoformiranom bendu priključi kao bubnjar.

Zbog čega je sve ovo važno? Odgovor je, jer su njih troje, svi rođeni u Hjustonu, postali Khruangbin (Krungbin), jedan od najboljih bendova poslednjih 10 godina, koji će tek obeležiti sve naše dane. Da su znali da će postati svetski priznati, možda bi izabrali lakše ime za izgovor. Ono će biti večni testament spontanosti i prirodnosti. 

U to vreme istraživali su tajlandsku fank muziku koja će se utkati na njihov prvi album. Laura je počela da uči tai, a kada je padala odluka da se nakon spontanog snimanja pesama uđe u hrabar korak zvani ploča, predložila im je da njihovo ime bude njena omiljena tajlandska reč khruangbin – avion. Simbolično se poklopilo sa njihovim muzičkim pečatom koji karakterišu uticaji iz čitavog sveta.

Desetak godina pre njihovog osnivačkog jubileja Mark je bio u raznim bendovima, umoran od neupečatljive muzike, koja nije nudila ništa novo. Tada upoznaje DJ Sun-a, koji je imao svoj radio šou “Solar Grooves”, u kojem je promovisao internacionalnu muziku. Fasciniran svojim muzičkim guruom, odlučuje da više ne bude limitiran engleskim jezikom. Počinje da traži muziku u kojoj ništa ne razume, a razume sve.

Donald Džonson u bend ulazi sa patinom gospela i hip hopa, ali i breakbeat pristupom. Bubnjeve je počeo da svira sa tri godine, ali je u 18-oj od njih odustao. “Previše je bilo konkurencije u muzičkom gradu kao što je Hjuston. Mogli ste da izvadite cent i da ga bacite na ulicu, pogodili biste nekog dobrog bubnjara”. Ipak nije sve bilo uzalud.

Počeci

Prvi album The Universe Smiles Upon You inspirisan je traganjem kroz muziku 60-ih i 70-ih, kroz kasete tajlandskog fanka, koje je samo muzički opsesivno kompulzivni Mark mogao da nađe. Dani provedeni u potragama, crvene beonjače od kompjutera, i žuljevi na rukama od bunarenja u prodavnicama ploča. Tako dobro ga razumem.

Sve navedeno, uklopljeno je u savršenu simbiozu bubnjeva i basa, koji prave ram za gitaru koja im se kasnije pridružuje. Zaljubljuju se u bend Monrakplengthai, i počinju da kolekcionare rok i folk jugoistočne Azije. Tada su otkrili i prve uticaje muzike Zapada na ovo područje, tačnije bend The Shadows, tada najveće ime britanske scene pre Bitlsa, sa svojim instrumentalnim surf/pop/rokom, te su bili među prvim bendovima koji su imali svetske turneje.

Tai fank je tako postao muza muzici koja nema okvir, jer kao ni svetlo, nju ne možete da uhvatite, niti da je obuzdate. Ali na svu sreću, možete da je čujete i to nam je sasvim dovoljno. Soul, dab, psihodelija, džez. Nekad imate utisak da slušate J.J. Kejla, a nekad elektroniku sa pariskog Hotel Costes-a.

Proces

A kako je ta muzika nastajala? Nećete se razočarati, ni ovde ne odstupaju od svoje osobenosti. Pisanja i snimanje je za Khruangbin uvek nova epopeja. Određene pesme su konceptualizovane godinama unazad, i na njih su se poput prašine “padali” različiti zvuci. Jednom prilikom je Donald, nervozan i tužan u studiju čuo Markov pedal looper, na koji je dodavao gitarske zvuke. Kada looper isključite iz struje on nestaje zauvek.

Tog dana je čuo loop, koji ga je odveo na mesto na koje bi, bio je uveren, odveo i sve druge kada bi ga čuli. Ta pesma je kasnije dobila svoj život i odaziva se imenom “Friday Morning” (Con Todo El Mundo 2018).

You are pretty colors
Find you in the morning

You get lonely when it’s cold
But you got fire, ooh
Find you, find me
Let’s go and burn together, ooh

One dream to another
I’ll fall, you come with me

Friday Morning

Mark je rodom iz gradića Barnton u Teksasu, u kojem i dalje poseduje skromnu brvnaru, u kojoj snimaju svu svoju muziku. Njihov inženjer zvuka dovozi im svoj mobilni studio za snimanje i magija počinje. Nema interneta, distrakcija, domet telefona je kao za vreme opozicionih mitinga u Srbiji.

Oko njih samo brda i krave. Laura je jednom izjavila da je svirati kravama u tako unikatnom ambijentu spiritualno iskustvo. Jednom prilikom je jedna mlečna gospođa ušla u studio, da samo znam koja je pesma dotakla.

Gitara, bas, bubnjevi. Njihove pesma postaju bajka, zvuk se tetoše kroz šest šaka i tri muzička instrumenta, i on nikada nije studijski zvučno sinhronizovan (click track). Još na prvom EP-ju Mark je rekao da će sve na album ići “živo”.

Muzika bez vokala trija iz Teksasa se u startu obraća svima, što ne znači da svi mogu da je shvate. Odsustvo istih ruši barijere, baca fokus na melodiju. Razmišljate o tome kako ona na vas utiče, ne na ono što neko govori. I naravno da su pre prvog izdanja trpeli pritiske. Sve je super, samo “može li više vokala?”, čuvena priča o tome kako trebamo da budemo drugačiji “samo da malo više budemo isti kao svi ostali“.

Poslednjeg dana snimanja su skoro sve vokale “skinuli”, zadržavši samo njih par koje su istinski i doživeli. Nakon tog albuma, više im niko nikada ništa nije sugerisao. Otud je i Donald u jednom intervju napomenuo da “muziku ne možete u sebi da negujete zbog novca, jer on tada nikada i neće doći”. Bezuslovna ljubav prema profesiji jednako je bitna kao i u ljudskim odnosima. Taktika i proručun su kratkoročne formule, koje nikada nisu dobacile do suštine i trijumfa.

Con Todo El Mundo (2018)

Markove potrage za skrivenim muzičkim blagom napravile su štimung za drugi album Con Todo El Mundo, inspirisan plejlistom fanka i soula iz Libana, Turske, Irana (Googoosh, Kourosh Yaghmaei), Izraela, teksas soulom. Ukoliko mislite da je ovo ekstrem njihove muzičke egzotike, varate se. 

Ona se širi i na Francuske Antile (Zouk Kassav), Kongo (Franko Luambo), etiopsku muziku koja se bazira na instrumentu kraru, a jednom prilikom Mark je nestao na dve nedelje tragajući za kineskim fankom, preko platforme Spotify. Nije mogao ništa da nađe jer nije znao mandarinski. “Izmislio” je poznanika koji mu je tražio “groovy muziku pre revolucija” u svim ovim zemljama, kada su muškarci i žene igrali zajedno, bili slobodni i svoji. “Ukoliko smo jednom mogli da budemo funky, možemo ponovo”, izjavio je u jednom intervju.

Naziv albuma je Laurino sećanje na njenog pokojnog dedu, koji je često umilno zapitkivao “koliko me volis?” (Cómo Me Quieres), na šta mu je ona odgovarala – “Con Todo El Mundo”, celim svetom, istim onim koji je njihova platforma za stvaranje muzike.

Za album su odlučili da budu još više (ukoliko je to uopšte moguće) svoji. Sva muzika sveta bačena je u lonac, baš kako oni vole. Snage basa i bubnjeva uparene su ponegde sa romantičnim vokalima iranske muzike. Iranci, poznati kao depresivno romantični, savršeno su se poetski uklopili u njihovu priču. I sama naslovna fotografija albuma inspirisana je farsi kaligrafijom.

U periodu od 1925. do 1979. žene Irana imale su drastično veća prava (zaposlenje, edukacija, nenošenje vela, pravo glasa). Revolucijom su ta prava nestala, a Khruangbin pravi omaž ženama pre revolucije.

Maria También” je čist rock, i posebno je upečatljiva verzija uživo koju su improvizovali za Pitchfork festival. Video za ovu pesmu prikazuje Iranke koje pevaju, umetnice, igračice, koje sve nestaju jednim pritiskom na dugme. Video nas vodi u prošlost, i bez anestezije vraća u sadašnjost, ukazujući na davnašnje uspehe i izazove i tmine budućnosti.

Teheran, 70-e.

Spot za pesmu “Come Me Quieres” je višeslojno i dirljivo remek delo rediteljke Daniel Vilasan.  U “Como Te Quiero” spotu koji na Jutjubu ide pre ovog prvog, možete svedočiti magičnom kontinuitetu. Završava se sa pogledom devojčice kroz prozor aviona, koja sanjareći putuje sa svojim pokojnim dedom.

“Come Me Quieres” počinje (i završava) se sa njom, sada zrelom ženom, koja zuri u grad u kojem živi. Nakon nje, slede kadrovi prozora posmatrani sa unutrašnje strane aviona, kroz koje vidimo antropomorfnu figuru na desnoj strani ekrana, koja je u stvari njen deda, koji je posmatra. Nakon toga režiserka nas vodi u njegova sećanja: vidimo mladu ženu sa crvenom ogrlicom koja pokušava da dohvati nešto u bašti, istu onu narukvicu koju je nosila devojčica u “Como Te Quiero,” koju joj je poklonio njen voljeni deda.

Različiti ljudi imaju različite interpretacije jedne pesme. Ukoliko ona za njih predstavlja nešto lično, takva treba i da ostane, ljudi trebaju da se izgube u umetnosti, ako ih upućujete, ona gubi vrednost. Daniel je svakako razumela njihovu muziku.

Laura često zaplače negde pri kraju koncerta. Strefi je koliko su daleko otišli, bez ikakvih očekivanja. Do juče nadrealna mogućnost da ste u Koreji, Indoneziji, a sledeći dan u Kolumbiji, zemlje koje ni u snu nije mislila da će obići. A tamo ljudi koji čekaju samo njih. Pamti izvođenje pesme “Evan Finds The Third Room”, uz koju je publika u Koreji plesala na mesečini. Suze kada nisu lažne uvek mogu ponosno da liju. 

Biseri

Khruangbin ne lažu, ali ukoliko ipak baš za lažima žudite, naći ćete ih samo u Princ Valijant perikama koje Li i Spir nose na koncertima i medijskim pojavljivanjima. Jednom su rekli da je to savršen paravan da nakon koncerta nehajno odu među masu i popiju pivo. “Ha Fang Kheng Kan” je bluz, koji mi deluje kao idealan nastavak “Heads in Georgia” Erika Kleptona i J.J. Kejla.

Za životno iznenađenje ne treba da idete dalje od pesme “A Calf Born In Winter”. Nisam ni sanjao da će mi pesma sa ovakvim nazivom u mašti obeležiti najsjajnije veče leta, kojem se još uvek nadam. Dugo sam tražio ekvivalent pesmi Fred Nila “Everybodys Talkin'”, a komplikovan kakav umem da budem, ni sanjao nisam da će rešenje biti prilično jednostavno i banalno – zimsko tele. 

Prva pomisao na ovu pesmu bila mi je da se radi o savršenoj uvertiri za pomirenje sa samim sobom, u Sinatra stilu, ali ova pesma ima u sebi nešto više, mir ali i kulminaciju, koja iz vas izvlači baš sve.

Promena plana – drveni beli trem, poput onih u Džoržiji od pre dva veka, mohito u nastajanju na kuhinjskoj ploči, još uvek lenj, razbacan u delovima limete, mente i šećera. I devojka u lepršavoj beloj haljini sa skroz otvorenim leđima, tik pored vas, ali i desetak koraka ispred, u vašem pogledu. Deluje vam da je i svuda i nigde, kao u nekom magnovenju. Okružuje nas pesak, ali ni more nije nužno imperativ, uz sve navedeno i pustinja bi se savršeno uklopila.

Suton, san, jutro, spojili su se u jedno, a da to niste ni osvestili.

Za moju poslednju preporuku neka vam uvertira bude numera “Midnight“, u kome Leon Bridžis stvara nisku za najlepši biser “Texas Sun“, takođe scenario, pa tek onda pesmu. Zaljubljeni par u kabrioletu, koji je na nekim mestima korodirao, kontrast sa ljubavlju i strašću koje sjaje i cvetaju. Ovu pesmu sam prvi put čuo tokom jednog zimskog dana, i iako ćete ovo verovatno uzeti samo za jednu jeftinu poetsku doskočicu, bukvalno je grejala.

Nekim ludim transcedentalnim putem je sunčeve zrake zarobila u vokalu Bridžisa. Da li mislite da bi to Sunce dozvolilo bilo kojoj pesmi?

You say you like the wind blowing through your hair

Come on, roll with me ’til the sun goes down

Take a ride with me, babe, you by my side

How does it sound? You and I

Texas Sun

Ukoliko mislite da su ljubavne asocijacije na Khruangbin patetika, niste dobro poslušali njihove pesme, jer sve je oko njih ljubav, između njih troje, prema muzici, životu, nekom lepšem, imaginarnom svetu, koji tek čeka svoju realizaciju. Ništa nije na silu i zbog sile. Divno je kada takvi ljudi bivaju nagrađeni, jer upravo oni zaslužuju sve.

Novi singl sa albuma Mordechai koji izlazi krajem juna, nosi naziv “nećemo zaboraviti” – “So We Won’t Forget”. Zaista nikada, ni njihovu muziku, ali ni momente u kojima smo je slušali, jer ova muzika se sluša samo uz najveće ljubavi, u najlepšim ambijentima, i za sve naše male životne praznike. Sve drugo bila bi čista jeres.

Pavle Jakšić | Vitraž

Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']