Kings of Leon – najličnije polje susretanja

Život, smrt, ljubav, seta, strast, prkos, bunt, lutanje, samospoznaja, tok, mir.

Kada pišete o nečemu izrazito ličnom, prva pomisao vam je kako da misli i osećanja spustite na papir, izbegnete patetiku i idealizacije, naglašenu subjektivnost, a da time ne odlutate od sopstvenih emocija i strasti. Osetite određeni pritisak i tenziju, jer neki opisi lepom više nanose uvredu nego što lepotu dočaravaju ili je dodatno boje.

Čovek u stvari vaga samo do momenta kada postaje ličan. Pravi čovek, sa dušom. Nakon toga se samo prepusti. Pa kud puklo da puklo. Nema fingiranog poljupca, afekcije, zagrljaja. Postoji samo iskren. Takav će biti i ovaj tekst. Kings of Leon nisu samo moj omiljeni bend, oni su na neki način i kaleidoskop, kroz koji se mirim sa samim sobom. Kako to najslikovitije da vam objasnim? Možda na pola puta između života i smrti.

Život

Jedan od momenata kojima bih mapirao moje postojanje u dosadašnjem delu svog života, doživeo sam na koncertu u Madridu (Zagreb 2017. je takođe bio magičan, ali za taj koncert imam i svedoke da to potvrde), sada već davne 2010. godine. Direktno sa aerodroma kasnio sam i jurio po decembarskoj kiši na njihov nastup. 

Ni sada ne znam kako sam uspeo da uđem na vreme. Malo balkanskog šarma, bezobzirnosti, molbi da veliku putnu torbu ostavim na čuvanje obezbeđenju uprkos strogim pravilima. Dvorana Palacio Vistalegre u svojoj opskurnosti i prevaziđenosti bila je kao stvorena za ovaj koncert, koji ne bih mogao da zamislim u sterilnoj hali, načičkanoj neonkama, prodavnicama viršli i reklamama za pivo.

Krenula je pesma “Crawl”, a ja sam osetio rock u svoj svojoj sirovoj toplini i punoći. Momenti koji ostaju sa nama su oni koje ne bismo menjali, nešto im dodavali ili oduzimali. Tada sam video i najskladniji par u svom životu. Bio to ili ne, takav mi je ostao ucrtan i dan danas.

Madrid

Ona, brineta u plavoj satenskoj košulji, koja mu nosi pivo, sa detinjim, neiskvarenim pogledom punim strasti, čežnje i entuzijazma. On, nasmejan i srećan, što je takav pogled dočekao, a verujem i zaslužio. Toliko je on bio stvaran i autentičan. Onaj pogled…to svi želimo, za njega vas molim da mi verujete na reč.

I ne, nisam osetio tugu što sâm sam. Magija celog ambijenta nije dala ni jednoj seni sete da se ušunja, što kada sam ja u pitanju, nije baš tako lako. 

Držao sam plastičnu čašu piva u ustima, sa rukama visoko podignutim ka betonskom svodu, koji pamtim kao neki španski slučajni art brut, a možda sam to samo umislio. U tom momentu bio sam istinski srećan. Ukoliko je život večni kompromis između idealnog i ostvarivog, ovo je bilo idealno.

Smrt

Prerano je u tridesetim najaviti i osmisliti eulogiju, nekima verujem i morbidno. Osim ukoliko kraj ne doživite kao slavljenje života. Pesmu “Back Down South” sam na prvo slušanje osetio kao odu. Kroz nju mi je i pomisao na kraj bila lišena mučnine. Kako je ona pronašla put do mene, ne znam. Pitajte vodu ili ljubav. Možda one znaju.

U toj pesmi ima igre, prkosa, borbe, opstanka, zvezda, lepih devojaka, žudnje, nade. Pobede. Kraja. Između pobede i kraja, ima i puno nošenja srca na rukavu. Možda sam je delom i zbog toga doživeo kao svoju. Postoje ljudi koji znaju da je ona, (već sada) pesma kojom bih želeo da se ljudi koje volim od mene oproste. To mi je, za sada, jedini životni amanet.

Mislim da sada mogu da budem nešto formalniji, dok o njima pišem.

If you wanna go
I'm gonna go
I've got a fire burning
Go on take my hand
When we see the band
Baby's gonna be a big one

"Back Down South"
Kings of Leon

Braća Folovil – Kejleb, glavni vokal, Nejtan, bubnjar, Džered, i njihov rođak Metju (bas, gitara i prateći vokali). Naziv benda je ličan, kao i sve njihove pesme. Predstavlja omaž njihovom dedi Leonu, i to, ispostaviće se – vanvremenski. Nejtan i Kejleb revnosno su pratili oca Ivana, sveštenika pentakostalne crkve, kroz Oklahomu i “duboki jug”, pevali, tu i tamo udarili po kojem bubnju.

Obrazovala ih je majka i male parohijske škole Džeksona i Memfisa u Tenesiju. Živopisno odrastanje na jugu, događalo se uglavnom iz perspektive ljubičastog Oldsmobila iz 1988. godine, i kampovanja između Ivanovih propovedanja.

Nakon što je otac prestao da se bavi crkvenom službom i nakon razvoda roditelja 1997, Nejtan i Kejleb sele se nadomak Nešvila i prepuštaju kantri muzici. Upoznaju tekstopisca Anđela Petralju koji ih upoznaje sa ostavštinom bendova Thin Lizzy, The Rolling Stones, The Clash.

Džered i Metju, koji se dve godine kasnije pridružuju, sa sobom donose uticaje The Pixies i Velvet Undergrounda. Svoju prvu svirku “KOL” su imali u kultnom nešvilskom klubu Exit/IN, u kojem su gostovali muzički giganti poput Ramonsa, Pepersa, Džoni Keša, Tom Petija. Ova imena, svojeručno potpisana, možete pročitati na tabli koja se nalazi tik pored ulaza u ovo monumentalno mesto.

Tu počinje epopeja. I ova tekstualna, ali ne kroz njihove biografije, ili faktografiju, već isključivo kroz njihove pesme. Ne očekujte hronologiju, samo tok misli, spušten na papir. Slušao sam ih uživo četiri puta, nisu me svaki put dotakli do koske, niti volim sve njihove albume. Ali na to gledam kao na osoben životan odnos, a ne montirani film. Na ljubav, koja je protkana prihvatanjem, ne čak ni kompromisom.

Berlin

Lepota njihove muzike je u tome da niko nema tapiju na finalni zaključak. Ona rezonira u nama, a tumačimo je u zavisnosti od naših raspoloženja i senzibiliteta. Bilo bi previše racionalno da pomislim da su to i želeli, verujem da se radi samo o logičnom sledu njihove neusiljne komplikovanosti. Ova muzika, osim utehe, nudi i nešto nedokučivo, što nam ne izbija iz glave, i tera nas da konstantno lutamo u potrazi za zaključcima, do kojih suštinski nikada i ne želimo da stignemo.

Ljubav

Ona je u svakoj pesmi. Nekada je neostvarena, nekada opipljiva, ponekad luda, neretko neuzvraćena, ezoterična. Romantična, inteligentna, delikatno svirepa! Pesma “Milk” upućuje na ljubav koja je sve ređa – ona bezuslovna. Pronaći ćete je u stihovima o devojci koja “uslužuje sve na vašoj zabavi poput konobara, i koja vam “pozajmljuje četkicu za zube”. 

Kroz jedan naivan citat, doživite tako duboko shvatanje nečeg epohalnog. Ona je videla njegov češalj za kosu, koju on mrzi, i koja ga čini nesigurnim. Njoj ne smeta. Ona kod njega voli baš sve. Ukoliko imate tu sreću, možda je jedna takva devojka pored vas, poslušajte “Milk” njoj u čast, zaslužila je!

“True Love Way”. “Pametna usta i ruke koje ubijaju”. Misle na dodire. “Slobodni, sami, srećni, daleko od kuće”. Znate li šta ove Kejlebove reči čini još vrednijim? Činjenica da ljubav nije bila ni na vidiku kada ih je škrabao na papirima polivenim vinom. Da, prvi korak ka ženi, je san o njoj. I snaga da vam sve Scile i Haridbe ovog sveta, taj san ne naruže kada dođe momenat za njegovo ostvarenje.

With your smart mouth
and your killer hands
We could both share
all that I have made
For a young man it's a
heck of a wage
And I feel crazy when
I see your face

"True Love Way"

Ljubav je i “Supersoaker”. Otvorena, brzopleta, na pladnju, nezaštićena, bez kalkulacija. On ima petlju. Veoma malom broju ljudi je stvarno stalo do slobode i istine. Veoma malom broju. Veoma malo ljudi ima petlju, petlju od čijeg postojanja i nastaje ta istina. Bez takvih ljudi društvo izumire ili ne može da se rodi, pa tako ni ljubav!

Seta

“Walls”. Dobrodošla melanholijo! Možda su “zidovi” u ovoj pesmi nekome pali, ali meni ne. Otud i seta. Nekada prošlost i beskraj odišu maglovitošću koja je jednako teška kao sama zemlja. Ova pesma je i jesen, koja dosađuje, a neko u njoj možda i nalazi prijatnost. Retko kada i ja. Američki psiholozi tvrde da se ne treba prepuštati nostalgiji prošlosti. Sadašnjost je rasistička, ne dopušta konkurenciju. Prošlost može da bude drug i neprijatelj. Biti efikasan, dakle srećan, znači živeti u sadašnjosti bez hipoteze prošlosti. Što ne znači da ću se ove pesme odreći.

Strast

“Arizona”. Ona je i ljubav i primarna iskra. Sve isprepleteno. Moja drugarica Aleksandra Stevanović večno je utkala sebe u ovu pesmu kroz svoje viđenje iste – “Ključna reč ove pesme je “tejst”. Uzmimo, uslovno rečeno, da to jeste krv nakon tuče dok on leži na podu. To je krv u ustima rok zvezde. On je divalj, neobuzdan. Krv mu je često u ustima, jer upada u tuče, ili se onesvešćuje pijan. 

Ovome je uzrok devojka. Možda se tukao zbog devojčica kao klinac, ali ovo je drugačije. Sa visokim obezbeđenjem i grupi devojkama na sve strane, tuča zbog žene je potpuno suvišna. Stoga je sama činjenica da je popio udarac zbog nje, dokaz da ona može biti nešto posebno. Postoji taj tejst, koji dominira u poslednje dve strofe i tejst sa početka pesme:

"That taste,
All I ever needed,
All I ever wanted,
Too dumb to surrender"

"Arizona"

Kada su u poeziji prva i poslednja strofa iste to se naziva cikličnost. Simbolika cikličnosti je istovetnost, učmalost, znaš kako će početi sutra, jer je početak sutrašnjice istovetan završetku današnjice. Sve je izvesno, sve kruži, sve se ponavlja. Tejst sa početka pesme je isti kao i tejst na kraju. To se ne odnosi na usta ili grudi te devojke, to je ta ista krv. 

Ne želi i nije mu neophodna krv u ustima, ta krv je simbolika rođenja nekog osećaja jačeg od naloženosti tokom tucanja.

Poput filmova, gde je kraj početak, gde prvo vidiš poslednju scenu, pa kraj, pa naslov: 24 časa ranije, i onda tek priču koja te do tog kraja dovodi. “Too dumb to surrender”, onda ne znači da je tvrdio pazar, već da nije imao snage da se bori, ne tada prilikom tog fizičkog obračuna, već kasnije. I tako pesma počinje kako se i završava, ali prvi stih se može protumačiti tek na kraju, jer on i jeste kraj, ne početak.

A protagonista ostaje da bude neko ko se zadovoljava primitivnim muško-ženskim odnosima, rezignirano tražeći ono što je tada, sa tom devojkom osetio, nikada više ne osetivši tu iskru, primarnu vatru. Uvek sa osećajem krvi (moguće ljubavi, jer krv je moguća ljubav) u ustima, uvek na podu, jer za istu nije dovoljno voljan da ustane.”

Poslednji neka ugasi svetlo.

Prkos i bunt

Knocked Up”Pesma je njihova verzija Romea i Julije. Istorije ove priče jeste napunila pozorišne blagajne, ali nikad nije uspela da ubedi majke i očeve.

U citatu “always mad and usually drunk, but I love her like no other”, čak i u tako sirovoj i iskrivljenoj formi, postoji nešto što upućuje na pravi i iskren odnos. Na činjenicu da nekoga prihvatate u dobru i u zlu. Pesma počinje polako, mrzovoljno. Na njega, koji uprkos volji roditelja, nju odvodi u svom Kadilak „Devillu“, kao da svi upiru prstom, izazivajući mu sumnje. 

Ali one do njega ne dopiru. Ni do nje. Ona takođe zna. Sa ovom devojkom on će ostati do kraja života, i sa njom imati dete. U svojoj situaciji vidi sreću, a ta sreća će se osetiti u drugom delu pesme, u nezaboravnim gitarskim rifovima koji se pesmi iznova i iznova vraćaju.

She don't care what her momma says
No she gonna have my baby
Taking all that I have to take
This takings gonna shake me

"Knocked Up"

Glavni vokal Kejleb Folovil je u jednom intervju izjavio da pesma „nije toliko ponosna“. Ali da svakako jeste osećaj očinstva, prevazilaženja straha i teškoća. Iznad svega prava da u svojim odsudnim životnim odlukama, ne hajete za mišljenjem drugih, već da pratite sebe. Da kroz taj osećaj u sebi, i kroz veru u osobu pored vas, znate da zajedno možete baš sve.

Lutanje

“Closer”. Besciljno traženje smisla, uz određenu dozu buntovnosti. Njome vlada prkosna usamljenost, u kojoj vas obuzima osećaj sopstvenog neispunjena i bezuspešnog traganja. Sa druge strane, ona je opet dovoljno rock i prljava, da vas izdigne ponosno iznad tog melanholičnog osećaja nadomak poraza, da vas prodrma i probudi. To je momenat kada vaša patnja postaje ponosni ožiljak na vašem telu, a ne slabost. Mnogo puta sam u kasni noćni sat palio automobil samo da je u kolima, po mraku čujem. Sa Mesecom ja bežim, daleko od pokolja vatrenog Sunca.

Samospoznaja

“Cold Desert”. Njihova religioznost je pitka i nenametljiva. Smerna. Onima koji veruju i koji ne veruju. Preispitujuća, živa, nepredodređena. “Cold Desert” je napisana u magnovenju u pustinji Arizone. Mrak, životinjski zvuci koji dopiru potmulo i nejasno. Kejleb je jedva pronašao put do hotela. Bio je u emocionalnom kolapsu, koji je dodatno raspirilo crveno vino.

Pesma je sasvim slučajno otkrivena na papiriću koji je pronađen na podu nekoliko dana kasnije. Džered je upitao Kejleba, “zbog čega ne bismo stavili “Cold Desert” kao B stranu”. Kejleb je u šoku samo procedio – “koja pesma?”, jer se takve nije setio. Kada su mu je pustili, zaplakao je. Sve osim prvog pasusa, prosto je iz njega izletelo.

Jedan deo mu se kao bljesak vratio, zbog kojeg je zažalio. Po njegovom mišljenju to je nešto najtužnije što je ikada izgovorio: “Isus me ne voli”. Ali kada je osetio ponovo ceo kontekst pesme, prisvojio je kao sopstveno pravo na život. Da oseća, bude slab, jak, ranjiv, trenutan, grešan. Ova pesma nije ga sa Bogom posvađala. Jedina je u njihovom opusu koja nikada nije dosnimavana. Mogla je da bude bolje otpevana, ali nikada ne bi bila tako čista, prirodna, i do srži iskren vid samospoznaje.

Tok

“Manhattan”. Tok. U čemu god želite – životu, ljubavi, prijateljstvu. Englesku reč za ovaj pojam otele su mi tetovaže devojaka koje su zaboravile svoje pravo na stil tetovirajući flow, negde na delti ruke i zgloba. “Mi ćemo da razgorimo vatru, da je zaustavimo, da sipamo vino, da razmenimo čaše. Mi ćemo da pokažemo ovom gradu kako se ljube zvezde.”

Ma koji život i prijateljstvo, koga ja foliram? Na ljubav misle i oni i ja.

Možete pored sebe da imate i lepo i pametno, pojavno u svom svom skladu. I uklopiće se u gore navedenu strofu, ali samo do dela gde se “ljube zvezde”. A tu ne možete sebe da lažete. Taj deo svemu daje smisao i sve obesmišljava. Ali nisu zvezde za svakoga, već samo za najsmelije – one koji prihvate činjenicu da će od njih možda morati da se rastanu. A put nazad je više nego dug, i težak.

U tom “toku”, na koji me asocira pesma “Manhattan” između dve osobe postoji more poverenja, suptilnosti, samoispunjujućih očekivanja, koja dolaze bez čekanja, mirno. To je osećaj kada prosto znate da vas pogled neće razočarati, da dodir neće biti grub, da predlog neće biti dosadan. Da će poljubac biti topao, a zagrljaj ostati prišiven za vas dugo nakon rastanka. Probudiće se sa vama i nakon prospavane noći. Kome i kako išta više može da treba?

Mir

“Going Nowhere”. Mir. Ponovo kroz ljubav. Ovde i dalje ima strasti, ali strast više nije tema. Rože Vadim je rekao da “strast mora da potraje kako bi se ljubav ustalila. Da prethodi braku duša, sarađivanju, blagosti navika. Ona je barka u kojoj se igra i vodi ljubav”. Ova pesma je ta barka.

I'm going nowhere, if you got the time
I'm going nowhere, you're on my mind

"Going Nowhere"

Kada ova barka krene, ili ste u njoj ili niste, nema lepog ili ružnog, suza ili smeha, tuge ili sreće. Samo, postoji ili – ne postoji. Dugačak je to put, i u njega morate čvrsto da verujete, da putujete, i vidite šta ćete pronaći, mesto u istoriji, mir u glavi, ništa ili sve, nadajući se da će na kraju Sunce ipak da promili i ostane tu, zajedno sa vama.

Koliko li sam emocija i stanja izostavio, a koliko ću ih tek pronaći u pesmama? Pronađite ih i vi, pronađite sebe, njega, nju! Čar muzike i kompleksnih i tananih duša (a njihove su upravo takve) je baš u tom otkrivanju.

I'm waiting on the smoke to rise from
behind your eyes
Send me away
Follow me into the wild
with a twisted smile, I can't escape
Now I got you by my side,
all my life, day after day

"Find Me"

Ovo je bio lični dnevnik, slovo, o mom omiljenom bendu, kroz njihove pesme. Ujedno i suptilan način da svoj amanet saopštim široj publici, a ljudima kojima značim, delegiram želje koje su im možda promakle. Više ne. Mislim i da su vam i moji razlozi sada kristalno jasni.

Pavle Jakšić | Vitraž

📸, 🎥: Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']