Da li je COVID-19 način za resetovanje čovečanstva na bazične parametre humanosti ili je samo pokazatelj najmračnijeg u nama?
Od mnogih svojih prijatelja ovih dana čujem u ovoj ili onoj formi jedno zapažanje – da je situacija oko COVID-19 virusa prilika za svojevrsno resetovanje čovečanstva na neke bazične parametre humanosti i ljudskosti. Resetovanje gramzivosti, pohlepe, socijalnih razlika, izvitoperenog sistema vrednosti, verskih, religioznih, statusnih, klasnih netrpeljivosti, urušavanje prirode, kolapsa u borbi za klimatske promene.
Na onom osnovnom, ljudskom nivou, resetovanje površnosti i trivijalnosti, koje su svoju kulminaciju doživele kroz društvene mreže, u kojima se jasno pravi distanca između onih “bogatijih, lepših, jačih, moćnijih” i ostalih smrtnika.
COVID-19 je na brutalno simboličan način sve te nehumane razlike izbrisao jednim slepim mišem iz Vuhana. Bog, apsolutna pravda, koincidencija, simbolika, opomena, neka svako tumači na svoj način. U jednom mahu roleksi, putovanja, skupa skijališta i mikroskopski pesak Maldiva i Sejšela zamenila je panika za vodom, hranom, toalet papirom. Svih. U tom momentu istine svi smo postali isti, kao što smo oduvek i trebali da budemo. Isti, ne nužno čovečniji.
Ali pošto se nijedna teška bolest, pogotovo ovako kardinalna (čovečanstva), ne leči jednokratnom terapijom, ni COVID19 nije izuzetak. Ovaj virus je uspeo da iz čovečanstva izvuče i ono najgore, pa je možda put od samog dna vodi ka konačnoj katarzi.
Dok oni imućni bezočno nemilice kupuju, ostavljajući svoje sugrađane na milost i nemilost dnevnog života i potreba, neki, poput žene u Australijskom marketu vade noževe oko konfrontacije pri kupovini toalet papira. Student iz Singapura zadobio je frakturu lobanje u sred Londona, dok stanovništvo na obali Indijskog okeana, tačnije ostrva Reunion kamenicama dočekuje putnike sa velikih kruzera.
Šta tek onda da očekujemo za transatlantski kruzer “MS Braemar” sa 600 ljudi, od koji je 5 osoba zaraženo, koji danima čeka na “sigurnom” nedaleko od Bahama. Ništa. Sve je ok, dok ti neki nisu ljudi koje vi poznajete, kao što su ljudi u kafićima uz kafu jedni drugima šerovali apokaliptične slike iz Kine, a do skoro i iz Italije.
Zaboravimo pritom što toalet papira u Australiji ne manjka, i što Singapur nema nikakvih veza sa virusom, a da, pomenuti kruzer koji je kamenovan nije prevozio niti jednog zaraženog od Korona virusa.
Ovo možda jesu izuzeci, ali matrica je jednostavna – mentalitet svako za sebe, “My Country First”, principi su koji svoje korene vuku iz apsolutne države Levijatan, a to stanje najbolje je opisao Tomas Hobs sa antropološkom krilaticom “Homo homini lupus est” – čovek je čoveku vuk, kojim se opisuje stanje u kojem vladaju egoistički instinkti kod čoveka, koji ga stavljaju u borbu s drugim ljudima, u ratu – svako protiv svih.
Autoritarni lideri na svaki način žele sve da kontrolišu, bez ikakvih konsultacija sa drugim političkim subjektima, ne daj bože stručnjacima koji nisu formalna vlast. Restriktivne (mahom zakasnele) mere, pumpanje novca u ekonomiju, do toga da recimo predsednik Srbije nudi da on sam odnosi obroke penzionerima. I sve ovo se radi bez ikakve koordinacije sa drugim državama.
Neke zemlje zabranjuju izvoz maski kojih imaju u rezervama, dok neke nemaju ni za svoje zdravstvene radnike. Indija, koja proizvodi oko 20% svetskih medikamenata, zabranila je izvoz istih, ovakvih primera je previše. I koliko god je neki predstavljali kao propagandu, saradnja Kine i Italije, i njihova međusobna solidarnost redak je primer ljudskosti i saradnje koja uliva nadu da smo jedno, a ne vukovi.
Duh iz boce definitivno je postao opšte mesto politikom Donalda Trampa, čiju su matricu u većoj ili manjoj meri počeli da oponašaju drugi lideri sveta, bitniji i oni manje bitni. Putin, Erdogan, Orban, Bolsonaro, Salvini, i njihovi još manje bitni savremenici, uključujući i skoro sve lidere iz našeg regiona.
Globalizacija
Globalizacija, čiji doseg ima 5 komponenti (ekonomsku, finansijsku, društvenu, kulturnu, globalnu), umire pod naletom ovih agresivnih politika. “Ona nestaje ne usred probuđenih suverenističkih tendencija i uzleta sebičnih ekonomskih doktrina, već usred praznog milanskog trga Duomo, barikada na graničnim prelazima, nestaje na palubama kruzera koji danima plutaju svetskim morima u potrazi za lukom pristajanja”, kako to zapaža Marko Biočina u svom tekstu u Jutarnjem listu gde još navodi da svaka katastrofa, poput pandemije, spada u svojevrsni test solidarnosti.
Ishod testa je jasan, okretanje sveta sigurnim nacionalnim državama i njihovim institucijama, čije svako jačanje podrazumeva i rast nacionalističkog sentimenta. Alesandro Manzoni ovo podupire činjenicama u svom romanu, jednom od temeljnih motivacionih tekstova “Risorgimenta”, italijankog pokreta unifikacije, kojim opisuje pandemiju kuge 17. veka u Milanu, koja je ostala u narodu upamćena kao pošast koju su doneli habzburški vladari. Na njega se nadovezao novinar i kolumnista časopisa The Athlantic Derek Tompson koji je rekao da “kada počne pandemija više nema libertarijanaca”.
Pa da li vam ovo deluje da smo na korak od resetovanja, ili nam ni ovo nije dovoljno? Da li je COVID-19 samo kafetin pacijentu sa hroničnim migrenama, da li je proces besvesti, razlika, otuđenosti ireverzibilan? Da li smo prosto kao čovečanstvo došli do tačke kada nismo ni zaslužili da budemo na ovoj planeti? Da li smo shvatili da ovako više ne može? Od virusa nekako i možemo da se izolujemo, ali ne i od nas samih.
Zbog svih dobrih, požrtvovanih ljudi, onih koji i u ovako teškim momentima daju sebe nesebično za druge, onih koji se za druge brinu, kao i onih kojima resetovanje nikada i nije bilo potrebno, želim da verujem da nada ipak postoji.
Jer kada ovaj virus prođe, sa svim posledicama koje za sobom bude ostavio, ako nastavimo kao i do sada, možda smo i zaslužili neki novi virus, posle kojeg nade biti neće. I ironično, mi ćemo biti ti koji ćemo ga stvoriti, kao i Koronu, koju jedni drugima velikodušno širimo. I dan nakon vandrednog stanja ljudi su ležerni, pivo se pijucka u kafićima, starije osobe šetaju svoje pse, radnici marljivo zidaju zgrade novokomponovanim bogatašima (u Italiji je juče, 15. marta umrlo 368 osoba). Možda je Hobs ipak bio u pravu.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
