Milica Zec – Beograđanka koju sluša Svetski ekonomski forum

Iza nje su godine rada na montaži u okviru dokumentarnih i igranih filmova, muzičkih spotova, od kojih je najveći deo saradnja sa Marinom Abramović.

Milica Zec. Umetnica. Dašak nade i optimizma svima nama koji sanjamo i verujemo da možemo. U svom uspehu skromna i prijemčiva, odlika uspešnih ljudi, kojima realizacija nije došla preko noći. Diplomirala je montažu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2006. godine, nakon čega odlazi u Njujork.

Iza nje su godine rada na montaži u okviru dokumentarnih i igranih filmova, muzičkih spotova, od kojih je najveći deo saradnja sa Marinom Abramović. Film, režija su postojane pasije i inspiracija, a virtuelna realnost (VR) novi izraz koji se ostvaruje se kroz projekat Giant (Džin), inspirisan bombardovanjem Srbije 1999. godine.

U Džinu su glavni akteri američki par i njihova šestogodišnja ćerkica, koji se kriju u podrumu dok traje bombardovanje. Bombe koje padaju sve bliže, sveprožimajući zvuci, podrhtavanje tla. Gledalac, sa opremom na glavi je bespomoćni posmatrač.

Rat, koji je ljudima u Americi oduvek bio dalek i nespoznajan, Milica im je približila kroz medijum virtuelne stvarnosti. Ljudi postavljeni unutar ekrana, emocionalno povezivanje kroz iskustvo najbliže stvarnom, a ne kroz štampu ili televiziju.

Izazvala je burne reakcije, izražene posebno kod roditelja. Neretko plač, potresenost. Osećaj daleko intenzivniji od filma. Priča o njenom radu, ambicijama, životu.

VR, između težnje za što upečatljivijom reakcijom i umetničkog izraza?

Giant je prvo trebao da bude film, ali sam naknadno shvatila da ukoliko publiku virtuelno uvučem unutar filma, da će osecaj biti realističniji, a emocije izraženije.

Izražavam se umetnički, ali takođe zelim da pričam o temama koje me zanimaju. Ne želim da stavim publiku u puku realistično-dokumentarističku poziciju, već želim da prođu kroz umetnički doživljaj, kroz simboliku.

U zavisnosti od priče koju pričam biram tehnologiju, nisam vezana samo za teatar, film, VR ili MR (Mixed Reality).

Dolazimo do projekta Tree (Drvo), VR filmu, čija je tematika ekološka ugroženost planete. Vizuelno, auditivno, taktilno svet posmatrate iz perspektive drveta. Ovaj film je najeklatantniji prikaz pogubnosti klimatskih promena. Činjenica da će Drvo biti jedna od tema na World Economic Forumu, koji se krajem septembra održava u Kini o tome najbolje svedoči. Miličino delo biće jedan od poslednjih poziva za buđenje našoj planeti. Velika čast i dostignuće.

Tree je realističniji proces. Mnogo je dokumentarnih filmova urađeno o klimatskim promenama, i svi znamo za topljenje glečera i druge nus pojave.

Želeli smo drugačiji film, da temu personalizujemo, da publika postane priroda, da okusi te promene. (kolega na projektu je Winslow Turner Porter III). Rastete, radujete se prirodi oko vas, životinjama, osećate temperaturne promene, vibrira vam telo, vetar vas njiše, udišete mirise. Kroz raznorazne dodatne 4D elemente dostupan vam je najpribližniji osećaj kako je postojati kao drvo.

Tree je obišao eminentne festivale – Tribecu, Sundance, ali i konferenciju TED. Drvo na kraju nestaje u plamenu, razlog za prst na čelu.

Ekskluzivno za Vitraž, nešto više o presedanu i ogromnoj privilegiji, govoru koji ti predstoji na Weforumu (Annual Meeting of the New Champions), koji se održava u kineskom Tjanđinu od 18-20 septembra. Glavna tema je četvrta industrijska revolucija, uz geostrategiju, ekonomiju, zaštitu životne okoline. Mali broj ljudi može da se pohvali sa ovakvom prilikom. Postoji li trema?

Držaću 14-ominutni govor. Među gostima će biti i premijer Kine, a učestvovaće i najviši vladini zvaničnici iz celog sveta. Ljudi koji odlučuju o svetskim kretanjima i perspektivama.

Već dve godine pravimo projekte, cilj nam je bio da dođemo do onih koji donose odluke, i ponosna sam na ovu realizaciju. Nemam tremu, jer mi je ono što ću izreći skroz prirodno. Osećam da je vreme da to kažem.

Razmatraće se teme veštačke inteligencije (AI), uvećane stvarnosti (AR). Traže se odgovori kako da svesnije uđemo u ovu tematiku. Predikcije ukazuju da će za 10 godina u Americi 47% poslova biti zamenjeno veštačkom inteligencijom.

Značajna tema u moralnom smislu, ljudi će gubiti poslove, koderi AI, inženjeri robota, ne moraju da brinu, ali šta će biti sa drugim profesijama?

Klimatske promene, korporacije koje na njih utiču, jurenje profita.

Prašume (Rainforest) će nestati postojećem obliku kroz 100 godina, nećemo imati kiseonik. Potreban je zaokret od 180 stepeni.

Ljudi su okupirani sopstvenim problemima, mnogi nikada i nisu bili u plućima sveta – Amazonu, Indoneziji, Maleziji, Peruu. Problem deforestacije je kompleksan. Populacija raste, ljudi trajno uništavaju tlo obrađujući ga, tlo gubi minerale, postaje trajno neupotrebljivo.

Organizacije poput Rainforest Alliance edukuju ljude na koji način da sade (kafu na primer), a da ne unište prašume. Radi se o potpuno drugačijem sistemu agrikulture (Sustainable Agriculture Certification), sađenju pored drveća i slično. To zahteva ogroman novac.

Nepravde bilo koje vrste me duboko dotiču, a izražavavam se kroz umetnost. Ne određuje me pojedinačan poziv, ali mi sama umetnost omogućuje da blisko sarađujem sa različitim organizacijama, koje cenim.

 Novi projekat, Breathe, zaokružuje trilogiju?

Da, sa timom u Londonu uskoro počinjemo Breathe. U njemu ćemo gledaoce ubaciti u telo, preživelog u ratu, ljudsko biće, žensko telo devojčice od 6 godina. Pratićete njen put osnaživanja.

Moramo da dođemo u vezu sa sobom da bismo mogli da shvatimo naše dužnosti na planeti. Pokazaćemo kroz filmsku priču kako jedna individua može da se transformiše, jer tek dostizanjem sopstvenog punog  potencijala možemo da pomognemo I sebi, i prirodi.

Da li misliš da je odlazak u inostranstvo jedini izbor za ljude koji žele dalje da napreduju?

Ne mogu da govorim u ime drugih, da dajem savete da li da odu ili ostanu, jer svako ima svoj put. Vladimir Mastilović je osnovao kompaniju 3Lateral, koja je prva razvila tehnologju za kompletnu digitalizaciju ljudskog lica, najbolja svetska kompanija te vrste, za koju sam čula u Kaliforniji, gde u stavu mirno o njoj govore. Dakle, moguće je.

Morala da odem da bih ostvarila svoje zamisli, da bih nastavila sa svojom karijerom.

Radila sam u Njujorku 9 godina, danas živim u Los Anđelesu, koji smatram otvorenijim i od Njujorka. Živim u koferu, puno putujem, i tvrdim da je LA najotvorenij grad na planeti za nove ideje.

Nije lako realizovati zamisli i maštarije. Možda to ne bih realizovala ni u Francuskoj, Nemačkoj, ne samo u Srbiji. Bilo mi je bitno da pronađem sredinu koja je otvorena za nove ideje, sredinu koja vas u idejama instant podržava.

Sve navedeno je dosta progresivno za vreme u kojem živimo.

Mi smo u pionirskim momentima VR-a, sve što radimo će tek za 10 godina doći do šire populacije. Ljudi ne znaju da postoji VR, a mi smo već u vremenu “MR”. Kalifornija je taj trenutak sada, prava retkost na planeti sa svojom otvorenošću.

Tribeca Film Festival, Tree.

Neki od mojih najvećih inspiracija i životnih učitelja su iz Beograda. Postoje ljudi sa mentalanom snagom koji mogu da uspeju u sredini koja nije skroz otvorena za nove ideje, koje nekako uspevaju da iznesu. Verujem da je uspeh u Srbiji ostvariv. Uostalom, nema svako poriv za odlaskom.

Gejming industrija radi sa stranim kompanijama, čitav jedan mikro svet postoji u Srbiji. Nadam se promenama, da će taj talas sve pokrenuti. Eminentni svetski mediji su promovisali Beograd kao tehnološki hub, za nas se uveliko zna. Verujem da će ovaj zamajac postati deo naše realnosti.

Rad sa Marinom Abramović, šta najviše ceniš kod nje?

Sarađivala sam sa Marinom punih 9 godina. Umetnik je prisutan je ljudima najpoznatiji, pa me često vezuju samo za taj projekat, ali nasa saradnja je daleko obuhvatnija od toga.

Za vreme trajanja navedenog performansa, trajala je njena retrospektiva u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku, tamo sam vodila računa o prezentaciji njenih mnogobrojnih videa.

Navela bih The House with the Ocean View, njen život u galeriji u Čelsiju (Njujork). Dvanaest dana, 24h – njen život u galeriji.

Artist is Present, Marina Abramović

Takođe performans The Lovers, kada je sa Ulajem bila prva strankinja koja je prepešačila Kineski zid.

Prvobitno su zamislili momenat susreta kao početak braka, ali nakon godina peripetija u pokušajima dobijanja dozvole, na kraju se ispostavilo da je njihov susret obeležio kraj njihove veze, ali i novo Marinino životno poglavlje.

Vodeće svetske galerije imaju njene retrospektive, tako da sam često imala posla.

Radeći sa Marinom dugi niz godina razumela sam njen zivot, šta znači biti takav umetnik, nositi taj pritisak, ali i oslobođenje, koliko je sve to teško. Njen primer u umetnosti je jedan od najtežih, puno kritike, podrške, postoji taj polaritet. Fascinantna mi je njena mentalna snaga, posvećenost, koju bih uporedila sa Đokovićevom, koji takođe nije miljenik većine. Ona zna svoj zadatak, i ništa ne može u tome da je zaustavi.

A to je?

Probijanje granica. Šta sve možeš da uradiš, i da postaneš.

Neka nova saradnja?

“VR” me je potpuno odovojila od moje stvarnosti. “Napraviću “VR” iskustvo sna, da bih pošteno odspavala” izgovara kroz osmeh.

Na festivalu u Veneciji smo se mimoišle u par sati. Bliske smo, ništa nije isključeno.

Reditelji kao inspiracija?

U Veneciji sam se bukvalno sudarila sa Dejvidom Kronenbergom. Dok sam guglovala da potvrdim sebi da je to on, već je nestao iza ugla. Cenim njegove filmove. Alfonso Kuaron, čiji film Roma je osvajač nagrade Zlatni lav ove godine u Veneciji. Dodala bih i tajvanskog reditelja Tsai Ming-lianga.

Muzika?

Filmska muzika. Imala sam čast da pokažem Drvo Trent Raznoru i Atikus Rosu, dvojici eminentnih filmskih kompozitora. Došli su u Technicolor Experience Center, stavila sam mu slušalice na uši i usledio je Raznorov kompliment, nakon kojeg sam zanemela – “Ovo mi je najbolje VR iskustvo ikada”. Volela bih sa njima da sarađujem u budućnosti.

Knjiga?

Pročitala sam knjigu The Fourth Industrial Revolution Klaus Švaba, nemačkog inženjera i ekonomiste koji je osnovao World Economic Forum. Neka bude ta.

Planovi?

Pacific Science Center, muzej nauke u Sijetlu, ugostio je Drvo na tri meseca. Odjek je bio fantastičan, broj članarina tripliran.

Muzej koji posećuje 8000 ljudi dnevno, zatražio je produžetak izlaganja za još 5 meseci.

Tek sada započinjemo proces traženja privremenih domova za Drvo, u pregovorima smo sa prestižnim muzejima. Time će se baviti i moja kompanija New Reality. Drvo se prikazuje u IMAX bioskopima u Los Anđelesu, Njujorku, Torontu.

Omiljeni kutak u Beogradu, kome se uvek vraćaš?

Milica Zec

Odrasla sam u Zemunu blizu keja, često sa ocem vozim bicikl, dopada mi se preuređena bicikilistička staza od hotela Jugoslavija. Život uz prirodu, reku, to je moj mir.

Nadamo se, da ne kažemo uvereni smo da će Drvo imati svoj termin u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Da će iščeznuti praksa da zaboravljamo najbolje među nama.

“Drvo” kao inspiracija za ljude koji sanjaju, teže uspehu i ostvarivanju, “Drvo” kao crvena lampica za svet danas, kao umetnost, dokaz da možemo da probijamo granice.

Marina Abramović će se nakon trideset i više godina ponovo vratiti u Beograd, nadamo se da sličan luksuz, bolje rečeno gaf, Beograd sebi neće iznova dozvoliti, i da će Milica sa nama biti često, kako fizički, uživajući na reci, tako i kroz svoja dela, koja će biti ušuškana u našem muzeju.

Intervju | Pavle Jakšić | Vitraž

Linkovi: https://www.treeofficial.com | https://www.newinc.org/

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/