Dana 12. 12. 2019. godine Narodno pozorište u Beogradu, odnosno njena Velika sala postala je poligon za rasute gambore po podu, skupe štikle, prosuti sampanjac, i po koji otrgnuti cirkon.
Sve pod kapom novokomponovane besposlene elite, pod imenom Buro. Portal 24/7 inicijalno je nastao u Rusiji, i osnovala ga je Miroslava Duma, koja je tajnu “kako biti bogat, a drugačiji”, kao franšizu prodala Hrvatskoj, a odmah zatim je plodno tle za svoj biznis pronašla i u, pogađate – Srbiji. Naša zemlja, poput Hrvatske, takođe ne oskudeva ženama fudbalera, sinovima i ćerkama pevačica, influenserima, blogerima, art direktorima, manekenkama starletama, nuveau riche elitom.
Pošto su osobine poput teatralnosti, snobizma, demonstracije sile, najčešće neophodne reference za navedeno društvo, i izbor lokacije za “venue” kojim se obeležava njihov rad u Srbiji, bio je sasvim logičan – institucija od nacionalnog značaja. Kad je bal nek je maskenbal! Da se razumemo, nije problem u onima koji su prostor rentirali, već u onima koji su im to dozvolili.
151 godina pre
Iz pijeteta prema našoj ustanovi, vratimo se 151 godinu unazad, kada je Narodno pozorište osnovano, tačnije useljeno u sadašnju zgradu, na mestu Stambol kapije, kroz koju je drum vodio u pravcu Istanbula. Zgradu, rađena po projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog, inspirisala je milanska La Scala. Zavodljivo je gledala ka trgu, ukrašena središnjim rizalitom glavne fasade, odnosno trougaonim timpanom u zoni krova.
Veliku salu pozorišta krasile su Kraljevske lože ukrašene draperijama, krunom i prestolom nabavljenim u bečkim umetničkim radionicama. Tavanice i parapeti loža obloženi su raskošnim gipsanim ukrasima sa pozlatom, nadovezujući se na svečanu atmosferu, na koju je svetlo bacao luster sa stotinu sveća. Prve enterijerske dekoracije bile su delo Dragutina Inkiostrija Medenjaka, prvog srpskog dekorativnog slikara koji je svojim umećem ukrasio brojne beogradske palate. Na njih se nadovezao ruski slikar Stepan Fjodorovič Kolesnikov u rekonstrukciji iz 1922, koji je našem pozorištu dao duh baroka, dodajući tavanici oslikane antičke teme – Taliju na kvadrigi i Bahanal.
Najveća rekonstrukcija pozorišne zgrade usledila je 1940, ali je zbog rušenja gledališta i pozornice u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine, obnovljena godinu dana kasnije. Gojko Todić, Dragan Gudović i Nikola Švarcer su preuredili krovni venac, hol, gledalište, i orkestarski prostor. Godine 1986. usledila je nova restauracija, koja se vratila tekovinama izgleda objekta iz vremena prve rekonstrukcije, a ovaj izgled zgrada je zadržala i do danas. U vestibilu je postavljena bista kneza Mihaila, rad Enrika Pacija iz 1872, dok je oslikana kompozicija Kolesnikova na tavanici restaurirana na osnovu sačuvanih originalnih nacrta.
Narodno pozorište je svih tih godina odolevalo burnim istorijskim događajima, ostavši bastion očuvanja srpske kulture i tradicije, zbog svojih kulturnih, istorijskih, urbanističkih, umetničkih i estetskih vrednosti.
Na beogradsku lepoticu bombe više nisu padale, ali je njena monumentalnost ipak ugrožena kada je nikao hotel Meriot u neposrednoj blizini, koji se u okolinu estetski uklopio kao zarđali luna park iz Donjecka smešten uz Luvr. Šićardžijsko politikanstvo, i političke zloupotrebe su se kao patina hvatale na kolevku beogradske drame koje traje od 1868. godine. Delovalo je da je ipak nisu uništile.
Ponor
Do 12. decembra najveći ponor pozorišta bio je slučaj iz 2018, kada je na poziv upravnika Dejana Savića, u sezoni kada je nacionalni teatar proslavljao 150 godina od osnivanja, pozvana nekadašnja lepotica Hrvatske i muza Hju Hefnera da promoviše rad pozorišta u svom časopisu.
Reference su joj bile dugo iskustvo u medijima, vođenje modne agencije, dok je u slobodno vreme osim poziranja u Plejboju, volela da baci oko i na Šekspira. Deluje mi kao prototip zvanice od pre par dana. Naravno ona nije poput odbora Ljubitelja narodne prosvete iz 1852, koji su organizovali prikupljanje dobrotvornih priloga radila besplatno. Dok su kapetan Miša Anastasijević i knez Aleksandar priložili 1500 dukata, ona je te iste dukate, ovoga puta u papirnoj formi stavila sebi na račun.
I priča nas ponovo vraća na početak, nakon kratke reminiscencije, pomalo sanjarske. Sadašnjost nikada nije bila okrutnija. Finalne geneze naše nesvesti i trajne kulturne demencije, desila se tog 12. decembra. Spolja, sve je delovalo normalno. Mir Velike scene monumentalnog zdanje tog dana je trebao da se odmara od koraka, buke, plača, teatralnosti, šminke, kostima, glasova, ipak je nešto narušilo.
Pozorište tog dana nije radilo za običan plebs kome je namenjeno. Svoje odaje, tavanice, draperije, svoju patinu, istoriju, tradiciju, Veliku scenu, uprava pozorišta prodala je zarad promocije internacionalnog modnog časopisa Buro. Sponzor večeri bila je Direktna banka, kod koje je prema podacima Narodne banke Srbije, firma Asomakum (afera ukradene lične karte Andreja Vučića) 2. jula 2017. otvorila dinarski račun.
Selfiji i štikle
Umesto Vivaldija, ovoga puta je operska pevačica pevala na uvce. Nije se pila voda, kojom se umorni glumci okrepljuju u pauzama između činova, već se točio šampanjac. Cipela na klaviru, umetnička je modna fotografija koju je u smislu promocije događaja smislio njihov fotograf. Simboliku đona kojim je kultura zakucana na pod teško je zaobići. Milan Đačić i Petar Janjatović, organizatori ovog velelepnog događaja su “ponosni kako je sve ogranizovano i šokirani su malograđanštinom” nas koji ne razumemo ovaj harakiri performans kulturnog nasleđa. Ivana Vujić, upravnicu Narodnog pozorišta to je takođe bilo “gala veče”. Ne sumnjamo da jeste.
Ruskinji Miroslavi Dumi naravno nije palo na pomet da sličan događaj upriliči u Boljšoj teatru u Moskvi, niti u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. To su ipak ozbiljne države. Zadovoljstvo da meze i plešu u nacionalnom teatru, i njima, i njihovim srpskim domaćinima omogućeno im je u državi, u kojoj za novac možete da dobijete sve.
Ovo nam se naravno nije dogodilo slučajno, naša obamrlost traje dugo vremena. Dozvolili smo da direktorka Etnografskog muzeja Mirjana Menković omogući svom sinu da pravi svadbu u tom zdanju 2016, kao i da priučena organizatorka Bitefa Ivona Jevtić, za koju postoje dva kosovska boja postane direktorka Muzeja Nikole Tesle. Šta sve nismo dozvolili…Kulminaciju očekujem u Narodnom muzeju, jedan lagani koktel uz burlesku, gde će Zvezdan Terzić da najavi izgradnju novog Zvezdinog stadiona. Živi bili pa videli.
Na kraju završiću sa citatom dame i kompozitorke Ivane Stefanović: “Svaki organizam ima srce. To srce u slučaju Narodnog pozorišta je scena. Dakle, to je jedan prostor u koji se ne puštaju ni virusi, ni gosti, zato što onda taj organizam mre. Na sceni se dešavaju jako važne stvari i one spadaju čak i u one koje nisu samo stvar dobrog izvođenja ili lepog pevanja ili dobre glume ili odlične režije, nego zaista stvar duha. Kada dođe do ovakvih upada, on se remeti. Dakle, ja se bojim da su ovakve stvari fatalne za institucije kulture jer su institucije kulture užasno osetljiva bića. Nisu to samo zidovi, nisu čak ni samo ljudi, nego njihov proizvod, proizvod njihovog duha i to je ono što je ugroženo.”
Pa, srećna nam smrt.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
