Tenis se ponovo zove Novak Đoković. Nedostajao si nam.
Nedostajao si tenisu. Onima koji te vole nedostajao si još više. Oni koji te nisu podnosili, podnosiće te još teže. Nemoguće, čekajte, zar postoje i oni koji ga ne podnose?
Zar u našoj maloj, večito tranzicionoj zemlji (ekonomski i mentalno), u kojoj su uspesi statistička greška? Iz koje je većina onih koji sada žive pristojno – pobegla, u kojoj dobro stoje uglavnom oni povezani sa politikom i kriminalom, dok većina radi akrobacije na egzistencijalnoj žici, ogorčeno preživljavajući.
Da, moguće je. Nažalost, mnogima je i pomisao na podršku drugome, vezana isključivo za lični interes.
Mi smo nacija koja medijski više slavi tri zgrade za novokomponovane bogataše pored reke, nego volšebne uspehe naših sunarodnika u svim životnim sferama, uspehe u kojima država skoro nikada nije imala nikakvog udela.
Da li je moguće je da ljudi znaju bolje od Novaka sa kime treba da se druži, šta da jede, kakve amajlije da nosi, koga da voli, a koga da mrzi?
Njega sa 13 Grand Slam titula, nebrojanim mastersima, titulom u Dejvis kupu, pozitivnim međusobnim saldom sa dve legende ovog sporta, Rafaelom Nadalom i Rodžerom Federerom. Kikiriki.
Da li je moguće je da je u jeku njegovih posrtanja broj pohvalnih komentara upućenih Rodžeru Federeru na našim portalima meni stvorio utisak da sam na forumu bazelskih mladih izviđača?
Preispitivan je njegov brak, religioznost, patriotizam, peristaltika. Secirano je njegovo zdravstveno, mentalno stanje, svi su bili hirurzi, nutricionisti, psiholozi.
Da li je moguće je da ga likovi poput Vučićevića, Amidžića, naprednjaka Đukanovića pljuju, koji ne bi prošli ni na kastingu za orke, Tolkinovih Gospodara prstenova. Da Nikola Jokić nije podržao SNS, siguran sam da bi Đukanović i njemu slični potegli staru dobru patriotsku priču o “izdaji”, usled neigranja za reprezentaciju prošlog leta.
Nije džabe Oskar Vajld rekao: “Patriotizam je vrlina zlih”.
Kada su kritičari pljuvali po piscu Stendalu, koji je tek počinjao da piše (a već je bio mator i još vojnik) pismo mu je poslao Balzak (tad već slavan) i rekao mu da će “njih dvojica kao veličine trajati kao oblaci, a da će ovi mali kritičari da nestanu kao izmaglica ispod njih”.
U Srbiji ne postoji uspeh ili kredibilitet koji ne može biti osporen. Ne postoji trenutak, nakon kojeg prosto nekompetentno umukneš.
Zašto je određenom delu naših sugrađana teško da svare Novaka, da se sa njime poistovete?
Zašto je poistovećivanje sa Novakom za Srbe takvo otuđenje od sebe samih?
Niko od nas nije idealan, stoga i idelizaciju ne priželjkujem. Novak je nekada naporan, nekada je samo bio klinac, kao i svi ostali klinci, nekada se gubio u pokušajima da se svima dopadne.
U moru zla i pokvarenosti danas, da li je to za žigosanje?
Nadal je introvertan tip, sjajan sportista, iskonska veličina u pobedi i porazu, ali osim u dimenzijama teniskih terena, sebe nije projektovao nigde drugde. U jednoj je kutiji, a većina ovde tako i voli da bude. Lupaj tu loptu, i ne filozofiraj.
Rodžer je, meni lično, još manje harizmatičan. Arogantan, u svojoj epskoj veličini često majušan i zlurad. Najveći ikada, koji poraz nikada nije uspevao da svari kao najveći. Ako su jedino merilo titule, neka bude tako, meni nisu. Možda će ih Durent imati više od Džordana.
Pa opet, da li ste čuli da ih u Španiji i Švajcarskoj iko osporava, pljuje?
A Španija je itekako imala i ima druge šampione, nacionalni fudbalski i košarkaški tim, Alonsa, Real Madrid, Barselonu.
Teško je svarljiv, jer budimo iskreni, Novak nije tipičan Srbin. Nisam rekao ni lošiji ni bolji. Surovo je vredan, vaspitan, obrazovan, previše “štreber” da bi ga Srbi zavoleli kao mangupa. Mi volimo da to bude komplikovanije, volimo srećne luzere.
Većina bi menjala Tipsarevića za Novaka, da on bude taj šampion. Koji je tu i tamo ofarbao kosu, išarao se po ruci, ponekad batalio tenis, dajući prednost plajstejšnu, ispijajući pivo u blokovima. Realizacija uspeha iz ove perspektive bi se ličnije doživljavala, činila bi se ostvarljivijom.
Teškom mukom, mnogi su se pomirili sa tim da refleksiju uspeha nikada neće doživeti sa tetoviranim srpskim fudbalerima koji nose Gabbana majice sa Diznijevim junacima i pevuše folk, već sa “odnarodovanim” Novakom. Otuda su nam i draži kolektivni sportovi, jer kada je disperzija uspeha veća – zavist je manja.
Karma je ku***. Ali je i sam Tipsa morao da postane Novak u fazi svojih najvećih teniskih uspeha.
Podržao je Hrvatsku, pa šta? Svaka mu čast. I Rakitić je Srbiju, ali se za razliku od njega Novak nije slikao sa kokardama i pevao pesme B. M. Knindže, što ga opet čini većim, šmekerom, njegova svest je miljama daleko od svesti fudbalera kojima je splav životno utemeljenje, a najveća faca ustaša Tompson.
Kada otputujemo u inostranstvo prva stvar koju čujemo od stranaca nisu Tito ili Sloba, već Novak, i to sa osmehom.
Ovih dana je kružio snimak sa svetskog prvenstva u Rusiji, gde Mik Džeger ćaska sa Ronaldom (Nazariom de Limom) o finalu Vimbldona, diveći se Novaku. Frontmen najvećeg muzičkog benda ikada, i po mišljenju mnogih jedan od najvećih fudbalera ikada, pričaju o njemu, u stavu mirno.
Ne želim da u Wall Street Journal-u čitam tekst sa više topline upućene Novaku nego što mogu da pronađem u našim medijima. Zbog toga ovaj tekst. Da bez “ali”, kažem u svoje, i u ime svih nas koji ga volimo, jedno veliko HVALA.
Za sve trenutke radosti, snova, nervoze, besa, za sve osećaje čistog života, ponosa, prkosa. Bez ali, jer na to “ali” nemamo nikakvo pravo.
Novakov put i dalje traje, još niko nije stavio rampu na mogućnost da i u titulama bude najveći ikada. Istorija se i dalje piše, a već sada je ona najzlatnija u istoriji našeg sporta.
Koliko god loš glas putovao brže od dobrog, na kraju će lupiti o stenu, i pamtićemo samo ono dobro, Novaka Đokovića među prvima.
HVALA.
Pavle Jakšić
https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
https://www.facebook.com/vitraz.net/
