Srpska opoziociona politička i intelektualna elita se organski međusobno ne podnosi. Da li srpska opozicija Aleksandra Vučića kandiduje za doživotnu vladavinu?
Neprekinut proces udruživanja koje se završava razdruživanjem, nastavak jednoćelijske deobe Demokratske stranke, sve je to sada potvrđeno vešću iz Udružene opozicije Srbije: Opozicija nije u stanju da dogovori zajedničke izborne uslove koje će tražiti u susretu sa predstavnicima Evropskog parlamenta početkom sledeće godine, kada se obnovi međustranački dijalog.
Potvrđuje se da pojam “udruženo“ u srpskoj politici označava neodređen broj udruženih delova koji zajedno ne konstituišu svrsishodnu celinu.
Narodna partija Vuka Jeremića i još nekoliko pokreta (pošto ih inače nema dovoljno) koji su mu se priključili, protivi se bilo kakvoj saradnji sa partijama koje nisu bojkotovale izbore. Demokratska stranka, Stranka slobode i pravde i Pokret za preokret drže se stava da pred Evropljane treba izaći sa zajedničkim zahtevima. Da li su pragmatičniji, ili su definisane neke naknadne međupartijske indulgencije, ne znam.
Sigmund Frojd je definisao pojam narcizma malih razlika, pokušavajući da objasni da minorne razlike, kod inače sličnih naroda, čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja. Ova teza, preneta sa polja etniciteta na polje ovdašnje opozicije, u preimenovanom obliku glasi: narcizam malih procenata. Količina sujete kod opozicionih lidera u okolnostima u kojima se nalazimo je psihološka, a ne politička kategorija.
Postoji izreka koja glasi da “za svaki složen problem postoji odgovor koji je jasan, jednostavan i – pogrešan”. Dodaću da za svaki jednostavan problem postoji i jednostavan odgovor, koji je ujedno i tačan.
Zbog čega je ova vlast toliko snažna i rezistentna? Taj jednostavan odgovor hoda po ulicama, čuje se u pričama ljudi, čuo se u kafićima pre kovida, samoposlugama, u apatičnim i ozlojeđenim razgovorima komšija koje čujete u mimohodu.
Opozicija ne postoji. Neka mi oproste vajni analitičari koji Vučićevu vladavinu posmatraju kroz prizmu “globalne stabilokratske tendencije”, rast nacionalizma i populizma, međunarodnu preraspodelu snaga kroz odnos Kine i Amerike, raslojavanja unutar EU. Biram ipak narodski “prost” i jednostavan odgovor, tako me vuče intuicija: opozicija ne postoji.
Kadrovska politika i odgovornost
Manir Vučićeve imperatorske kadrovske politike protkane listom poslušnicima, tek neznatno je drugačiji u izvedbi srpske opozicije. Postoji lider, prvi među jednakima, ali su svi drugi zajedno od njega nejednakiji. Partije u Srbiji su one man show.
Više od kuloarske priče je da jedni drugima zabrinuto sugerišu kako da se napiše statut pre formiranja stranke, da se i kroz pravne demokratske oblande i folije zapakuje autoritarnost i obezbedi večna vlast.
Gde su ti novi ljudi u politici, gde je odgovornost za lošu kadrovsku politiku, opoziciono delovanje? Teško je poverovati da je opozicionim liderima zaista cilj smena vlasti kada uporno, već skoro devet godina, isključivo sebe kandiduju kao alternativu. Da li vide da ih narod ne želi? Zašto odmah vođstvo ne prepuste toj obećanoj vlada stručnjaka? Zašto na sopstvenom primeru ne pokažu odgovornost?
Đilas je vrhunski menadžer netalentovan za politiku, po sopstvenim rečima. Neka ustupi mesto srčanoj Mariniki Tepić, i neka joj pruži logistiku. Vuk Jeremić, vrlo obrazovan, diplomata, intelektualac, ali političar salonac, ne lider. Ko je uz njega politički sazreo?
Novi ljudi u politici
Gde su alternative? Zbog čega se opoziciona ponuda svodi samo na kadar iz njihovih bivših kancelarija? Neka mi neko navede partiju u Srbiji koja ima pet smislenih intelektualaca, čije mišljenje biste poštovali, čak i ukoliko se sa njim ne slažete. Gde su novi ljudi osim dva, tri lica prvih ešalona koja se medijski eksponiraju? Ima li još koga?
Da li ste gospodo iz opozicije, partija, pokreta, inicijativa masonska loža? Ukoliko je za angažman neophodan IQ oko 180, objavite to makar u nekoj kadrovskoj specifikaciji. OK, oformili ste neka jezgra za opoziciono delovanje, ali da li ste pozvali da vam se priključi neki lumen iz sveta ekonomije, kulture, nauke, ili ste u međuvremenu sve doktorirali?
Njihov glas ne može da se čuje od 20-ak ljudi koji se laktaju na protestima, društvenim mrežama, televizijama, Jutjub kanalima. Da na crtu Vučiću i naprednjacima izađe 30 novih, entuzijastičnih ljudi, i da svoje ideje čak i na ulici iskazuju godinu dana, zbrisali bi ga, to garantujem. Kada budu pitali “a ko su oni?”, odgovorite: “Šta vas briga. Za početak, nemaju ni jedan rep iza sebe, a dovoljno su bili svoji da nisu bili ičiji”!
Kadrovi
Savršen šlagvort za “kadrove”. Vlast je, između ostalih trebao da nasledi drugi čovek Narodne stranke, Nikola Jovanović. Meni simpatičan tip, koji se samouništio, i koji organski nije podnosio etimologiju prezimena lidera svoje stranke i njegovog namesnika za unutrašnju Srbiju.
Đilas je branio “svog” Bastaća kada je nekoj svojoj “tetki” (možda baš Vulinovoj) prenosio novac mimo znanja carine, iako su mu svi govorili da nije kadar za stranku koja želi da se profiliše kao nova u ponudi. Ali on zna najbolje. Onda ga je pustio niz vodu. To je ta kohezija srpske opozicije.
Uz svo poštovanje gospodinu Dejanu Bulatoviću iz Šida i Janku Veselinoviću, ipak preferiram original – Velju Ilića, skeča radi. Sanda Rašković, Konastantin Samofalov, Dijana Vukomanović, Borko Stefanović, Zoran Lutovac, Jakovljević iz Dveri koji se predstavio kao malinar, a do juče je klicao ministarki Zorani Mihajlović.
Jer to ta sveža krv? Oprostite, ali da li ste vi pri sebi? Ove ljude je narod smenio 2012, a da su praktikovali introspekciju, ne bi im palo na pamet da se guraju u prve redove.
Ideje
Čekajući da se režim sam od sebe razruši, opozicija nije ponudila nikakvu ideju, već samo želju da oruk sistemom dođe na vlast. I dalje ne znam ko je za EU, ko za Rusiju. Ko bi da pregovorima reši Kosovo, a ko bi da ga oružjem brani i kadi tamjanom. Ko bi da tuče homoseksualce na ulicama, a ko da dodeli ulicu Hani Arendt. I dalje je taktika idemo do Slavije, a odatle ćemo već lako.
Zarad opšteg dobra, svako je progutao sopstvene ideje ukoliko ih je uopšte imao. Đilas i Jeremić, do juče proliberalne demokrate, su na temi Kosova postali čvrsti kao nekada generali Pavković i Lazarević. U odnosu na Mlađana Đorđevića, čak i Vladimir Đukanović deluje kao Vesna Pusić. Boško Obradović se obuzdao da na nekoj porodičnoj litiji ne počupa kosu nekoj predstavnici LGBT populacije.
Uz to su i razmaženi. Kada gostuju u emisijama televizija koje nisu režimske dobiju spazam i napad indignacije kada čuju jedno disonantno pitanje. Mučno je bilo pratiti dijalog između Nevene Madžarević i Đilasa pre nekoliko meseci na Novi S ili ozlojeđenog Jeremića u razgovoru sa Natašom Miljković na N1.
Na bilo kakvu kritiku potežu se dva keca iz rukava: ili ste za Vučića, ili vas pozivaju da bogobojažljivo ponavljate mantru “ne udarajte ekser nama u kovčeg, gledajte širu sliku“. Pre će biti da se upravo nekritikovanjem udara taj ekser. A šira slika? Nema slike, sve je crno.
Epilog
Iako sam protiv ove vlasti od 2012, mogu da garantujem da ću kada se jednog dana vlast promeni, veće isijavanje mržnje i revolta doživeti upravo od ljudi koje kritikujem sada, nego od naprednjaka, sa njima tačno znam na čemu sam. Sa ovom tezom bih se vratio na naslov ovog teksta, i poentirao. Tačnije, pre bih se uhvatio za glavu.
Srpska opoziociona politička i intelektualna elita se organski međusobno ne podnosi. Nema tu nikakvog zajedništva ili solidarnosti. To su uglavnom situirani, ostvareni ljudi, kojima ne gori pod nogama, koji zbog toga taj jed i sitničavost sebi i mogu da dopuste. Ima i oni koji prosto uživaju u samopromociji i svetlostima reflektora.
Ostatak Srbije je na listi čekanja. Uzmimo život u svoje ruke. Ujedinjujmo se kroz kroz ljudskost, solidarnost. Nas dvadeset je moglo da spreči one mučenike od izvršitelja koji izbacuju bespomoćne penzionere iz svojih stanova. Ne veći broj od tog brani Košutnjak, ili je odbranio parkić na Banovom brdu, Kalemegdan. Hrabri ljudi brane naše šume i reke.
Kada istupe kredibilni ljudi, bez putera na glavi, više niko neće imati izgovor da im se ne priključi. Žrtvujte deo sopstvenog konfora, svi vi kojima je mučno sve ovo što nam se dešava. Promene ne donosi većina, ne demorališite se. Nobelovac Orhan Pamuk rekao je da je par procenata hrabrih oduvek menjalo svet. Galileju nisu dozvolili da ima nadgrobni spomenik nakon smrti, ali Zemlja danas nije ravna ploča.
Više od pola Srbije je nezadovoljno i siromašno, ima li tri procenta hrabrih među njima? Ima, samo još treba da istupe. I pobede.
Pavle Jakšić
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
