Orhan Pamuk u Beogradu – Velika škola pisanja, I deo

Predavanje “Ispisivanje mog sveta” u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Pre dve godine je dobitnik Nobelove nagrade za književnost Orhan Pamuk posetio Beograd, tiho i bez pompe, ali je ipak svečana sala Srpske akademije nauka i umetnosti bila dupke puna. U odnosu na dolazak Vargasa Ljose godinu dana pre, ovaj događaj stvorio je utisak da se Beograd nakratko ohladio od književnosti, što i u nefigurativnom kontekstu ima smisla, s obzirom na hladnoću tog decembarskog jutra 2016. godine.

Vitraž vam u celosti prenosi obraćanje vrhunskog intelektualca, kosmopolite, čoveka sa umilnom skromnošću i zaraznom harizmatičnošću. Njegov govor je mala, a u stvari velika škola pisanja – motiv, žudnja, slatka dobronamerna ljutnja. Jer kako je i sam rekao “intelektualci čine taj procenat od 3%, oni uvek moraju da budu ljuti, da vlast kritikuju i preispituju”. Uživajte u Pamukovim zapažanjima o slobodi, mašti, putevima koji stvaraju knjigu.

Tradicija

Srbija i Turska. Ne delimo samo hranu, jezik, literaturu, arhitekturu, već i bremenitu prošlost, koja predstavlja obavezu, i moju ličnu, na koju moramo da obratimo pažnju. Delimo i slobodu, koja je naša jedinstvena mašta i želja da napredujemo i van okvira istorije i tradicija.  Ona je naša snaga i moć u potiskivanju tereta prošlosti, koja nam često sugeriše identitete, zarobljava u našim istorijama, jezicima, rečnicima, nekada zarobljava, a nekada povezuje.

Zbog toga što smo ljudska bića, delimo jedni sa drugima ljubomoru, bes, depresiju, frustraciju, maštu, očekivanja – kategorije koje su iznad tradicija. Reči i tradicije nam pomažu da konstituišemo ove sentimente, koji su ipak od njih važniji.

Sloboda stvara svet bez granica, stoga ne obraćam pomno pažnju na tradiciju u svojim knjigama, recimo o Otomanskog kulturi, već na individualnost ljudskih bića, maštu, želju da idemo koračamo napred.

Put do pisca?

Pisac je neko kome godine prolaze u strpljivom traženju drugog bića u sebi, i sveta koji ga čini onim što jeste. Kada pričam o pisanju, prvo što mi pada na pamet nije roman, poema, već osoba koja se zaključava u sobu, seda za sto, okreće se svojim senkama, stvarajući rečima novi svet.

Ovaj čovek ili žena, može koristiti pisaću mašinu, profitirati kroz lagodnost kompjutera, ili olovkom pisati na papiru, kao što j činim, evo već 40 godina.

Dok piše može piti čaj ili kafu, pušiti cigarete, povremeno pogledati kroz prozor gledajući decu kako se igraju na ulici, u prelepu baštu ukoliko ima sreće, ili u turobni crni zid. Mukotrpno sedenje za stolom dok ste okrenuti samom sebi, dok u sebe zurite, to je pisanje – pretvaranje tog unutrašnjeg zurenja u reči. Da biste to postigli potrebno vam je strpljenje, tvrdoglavost, sreća.

Dok sam pisao danima, mesecima, godinama za svojim stolom, polako sam dodavao nove reči na prazne strane, i imao sam utisak da gradim novi svet, kao što neko gradi kupolu, katedralu, most. Reči predstavljaju naše kamenje. Članovi ove uvažene akademije od njih stvaraju rečnike.  Dok ih držimo u našim rukama, merimo, pomeramo, gledamo iz blizine ili daleka, mazimo, dodirujući ih vrhovima prstima, mi stvaramo nove reči.

Pisanje i mukotrpni rad nisu dovoljni da biste se nazvali piscem. Prvo morate osetiti potrebu da se izolujete od običnog života, društva, da se zaključate u sobu sa knjigama i rečnicima. Taj čin vas dovodi u akciju, što je kontradiktorno. To je početna tačka istinske literature.

Prethodnik nezavisnog načinja pisanja, koji slušanjem sopstvenog sveta ulazi u konfrontacije sa drugim svetovima, i kreira sopstvene, u ranim fazama moderne literature bio je Mišel de Montenj. Moj otac mi ga je preporučivao i njemu se uvek vraćao.

Zbog čega pišem?

I pre 40 godina su mi postavljali ovo pitanje, koje nas pisce prilično uznemiri. Zbog čega pišemo? Shvatio sam doduše šta me uznemirava kod ovog pitanja, a to je neimanje jedinstvenog odgovora. Nemam jedinstven uverljiv odgovor, već kompilaciju:

Pišem, jer imam unutrašnju potrebu da pišem.
Pišem, jer ne mogu da radim uobičajene stvari poput drugih ljudi.
Pišem, jer želim da čitam knjige poput onih koje pišem.
Pišem, jer sam ljut na sve Vas.
Pišem, jer volim da sam po ceo dan u sobi, da bih pisao.
Pišem, jer mogu da učestvujem u realnom životu samo menjajući ga.
Pišem, jer želim da ceo svet zna kakav život živimo
u Istanbulu, Turskoj, u mom malom kutku sveta.
Pišem, jer volim miris papira, olovke i mastila.
Pišem, jer verujem u literaturu, u roman kao
umetnost, više od bilo čega drugog.
Pišem iz strasti i navike.
Pišem, jer ne želim da budem zaboravljen.
Pišem, jer volim slavu i interes koje pisanje donosi.
Pišem, jer želim da budem sam.
Pišem, jer želim da razumem
zbog čega sam ljut na sve Vas.
Pišem, jer želim da budem čitan.
Pišem, jer volim da završim započeto.
Pišem, jer svi očekuju da pišem i pitaju me
“šta to pišeš sada” - pitanje koje volim da čujem.
Pišem, jer je uzbudljuvo da sve
lepote i bogatstva sveta pretvorim u reči.
Pišem, ne da bih ispričao priču, već zbog zadovljstva
koje stvaranje priče donosi.
Pišem, jer tako putujem ka mestu za koje ne znam
gde je, i koje, kao u snu ne mogu da pronađem.
Pišem, jer nikada nisam znao šta je sreća.

Uskoro objavljujemo i drugi deo ovog veličanstvenog predavanja, koje vam donosi priče o šarmantno melanholičnim likovima aristokratske klase, ali i o istanbulskim prodavcima boze i jogurta Orhana Pamuka. Priče o Stendalu, Fokneru, Floberu, kreativnosti, univerzalnosti, romanu “Čudan osećaj u meni”…

Vitraž