Park Prijateljstva na Ušću i Berlinski zid – priča istrgnuta iz zaborava

Šta povezuje Berlinski zid i Park Prijateljstva na Ušću?

Originalna verzija ovog teksta, inspirisana jednim jubilejom koji će verovatno proći nezapaženo, trebalo je da nas podseti šta smo sve to zaboravili i da se pozabavi nekim štreberskim zanimljivim činjenicama. Međutim, u svetlu skorašnjih događaja – bahatog uništavanja beogradskih drvoreda, ikoničnog drveta na Kalemegdanu koje pamte generacije Beograđana – priča o parku poprimila je drugačiju  dimenziju.

Kulturocid u ime neznanja, nesposobnosti prinudio me je da dodatno skrenem pažnju na neke nevidljive znamenitosti Beograda koje su danas u nemilosti gradskih vlasti ili ovise o diskrecionom pravu nazovi stručnjaka. 

Ove godine, preciznije 9. novembra,  navršava se 30 godina od pada Berlinskog zida, koji je označio kraj hladnoratovske ere. Nekoliko nedelja pre nego što će početi rušenje zida, u Beogradu je  održan Deveti samit Pokreta nesvrstanih zemalja. 

U urbanom pejzažu Beograda možemo naći brojne tragove tog samita – murali, čiji su autori bili prvaci jugoslovenskog slikarstva. Vladimir Veličković oslikao je deo fasade Filozofskog fakulteta; na Terazijama, u blizini bioskopa Zvezda, jedan naspram drugog stoje murali Ibrahima Ljubovića i Miodraga B. Protića.

U Knez Mihajlovoj odmah iznad nekadašnje robne kuće Beko, čuvenog skrivenog dragulja beogradske arhitekture, nalazi se mural Ivana Rabuzina. Oni su danas nevidljivi. To su mesta pored kojih mnogi prolaze gotovo svakodnevno i ne znajući koju priču kriju. Poput fontane u parku na Topličinom vencu, koju su banatske opštine poklonile Beogradu povodom Devetog samita.

Bio je ovo drugi put da je Beograd ugostio Nesvrstane – 1961. godine u Beogradu je održana Prva konferencija, i gle slučajnosti, svega nekoliko nedelja nakon što je u Berlinu počela izgradnja zida. 

Ubistvo Patrisa Lumumbe, prvog premijera nezavisnog Konga, koji je nekima danas poznat samo kao ulica ili studentski dom na Karaburmi, a koji je jedan od simbola beskompromisne antikolonijalne borbe. Neuspešna invazija u Zalivu svinja, trka u naoružanju između Vašingtona i Moskve, let u svemir Jurija Gagarina signalizirali su podgrevanje Hladnog rata.

Povodom konferencije u Beogradu, na inicijativu Mladih gorana je osnovan Park prijateljstva, a jezgro ovog parka čini Aleja mira u kojoj je svako od 25 šefova delegacija zasadio mladicu platana. 

Ovo drvo simbolički je izabrano zbog svoje dugovečnosti sa ciljem da naglasi ideju uspostavljanja trajnog mira i prijateljstva u svetu. Ispod svakog drveta postavljena je kamena ploča sa imenom znamenitog “baštovana” i države iz koje dolazi.

Praksa sađenja nastavljena je tokom postojanja jugoslovenske države, te je u narednih tridesetak godina broj stabala porastao na skoro 120, a među ličnosti koje su zasadile mladicu bili su Indira Gandi, Vili Brant, Erik Honeker, Ričard Nikson, kraljica Elizabeta, Džimi Karter, Gorbačov, Gadafi, i mnogi drugi.

I park i zid niču 1961. godine, u razmaku od svega nekoliko nedelja, a Park prijateljstva postao je prema rečima Vladimira Kulića “simbolički antipod Berlinskog zida na mapi Hladnog rata”.

Dok je zid ne samo simbolički, već i fizički predstavljao hladnoratovsku podelu i sukob, Park na Ušću bio je mesto susreta, i to ne samo dva ideološki sukobljena Bloka, što se ogleda u činjenici da su mladice zasadili predstavnici obe Nemačke, kao i Vašingtona i Moskve, već mesto koje je osporavalo hijerarhijsku podelu sveta, jer su ravnopravno stajale sadnice supersila i malih zemalja, monarhija i republika,  afirmišući na taj način ideje Pokreta o miroljubivoj koegzistenciji,  te ravnopravnosti i saradnji između država sa različitm sistemima i stepenima razvoja. 

Slično možemo pratiti paralelu između dezintegracije zida i napuštanja političkog rituala sađenja drveta mira na Ušću – poslednji državnik hladnoratovske ere koji je zasadio mladicu bio je rumunski predsednik Jon Ilijesku 1991, a iste godine ujedinjena nemačka vojska je uklonila poslednje ostatke zida. 

Berlinski zid, uz izuzetak galerije je srušen. Park prijateljstva postoji, još uvek, ali samo kao projekcija jednog poduhvata globalnih razmera; jednog društva i sistema vrednosti čijem se stvaranju težilo. Postoji i Pokret nesvrstanih, a upravo je Deveti samit bio poslednji kojem je SFRJ prisustvovala.

Autentičnikomadi Berlinskog zida danas su neizostavni suvenir svakog tipičnog turiste koji poseti nemačku prestonicu. Gotovo da se može postaviti pitanje da li je zaista bilo toliko zida da je i dan danas dostupan u prodaji?

Sudeći po aktuelnom izgledu Parka prijateljstva, koji je tobože u rekonstrukciji, hvata me bojazan da bi kamene ploče sa imenima znamenitih “baštovana” mogla zadesiti slična prenamena, premda zasigurno ne toliko lukrativna, osim možda za džepove pojedinaca.

Nemačka je deo svoje bolne prošlosti uspela da komodifikuje i pretvori u turističku atrakciju, te vam tako mogu pečatirati pasoš DDR-a na čuvenom prelazu Checkpoint Charlie.

Današnja Srbija svoje nasleđe jednostavno briše, a nasleđe “sramne komunističke prošlosti” koristi po potrebi, odnoseći se prema istoriji kao prema prodavnici. “Prijateljski kamenčići” i Pokret nesvrstanih trenutno predstavljaju značajan politički kapital za lobiranje interesa srpske diplomatije.

Sa likovanjem izveštavaju svaki put kada još jedna država, koju većina zaposlenih u ministarstvu verovatno ni ne ume da pokaže na mapi, povuče priznanje Kosova.

Međutim ništa ne garantuje da i ovo neće biti gurnuto pod tepih zarad nekog drugog kapitala – jedinog koji pojedinici vremena u kojem živimo razumeju, prepoznaju i cene. Šta je uostalom parkamenih ploča i platana za sistem koji je u stanju da poruši zidine Beogradske tvrđave zbog izgradnje gondole?

Jovana Nedeljković, kustoskinja Muzeja Jugoslavije i autorka Vitraža


About the author
Jovana Nedeljković
Istoričar, kustoskinja Muzeja Jugoslavije. Iako sam istoričarka po obrazovanju pamćenje tačnih datuma mi nikada nije išlo od ruke. Kad bih rekla nekome šta studiram često pitanje je bilo pa kako zapamtiš sve te godine? Na šta sam ja jednostavno odgovarala nikako. Ipak, s vremena na vreme se sa predanošću knjiškog moljca posvetim pojedinostima vezanim za određene godine u uverenju da se od svih tih detalja sklopi neka dobra priča.