Pablo Pikaso

Traženja, njegove (herojske) epohe, život, unikatnost. Pariski dani kroz prizmu Gertrude Stajn, špansko kubističko obećanje, književna prijateljstva i sagledavanje sveta iz sopstvene perspektive.

Slikarstvo je u 19 veku nastajalo samo u Francuskoj i stvarali su ga Francuzi, nezavisno od toga ono nije postojalo. I u 20 veku je slikarstvo nastajalo u Francuskoj, ali su ga stvarali Španci. U 19. veku su slikari otkrili neophodnost da uvek imaju pred sobom model, a u 20. veku otkrili su da u njega ne smeju gledati nikako. U periodu izmedju 1904 – 1908 ljudi su primoravani da gledaju u Pikasove crteže, i svu su morali da konstatuju da su oni urađeni toliko čudesno kao da je imao model, a nije.

Pikaso se rodio u Malagi 25. oktobra 1881. godine. Školovao se u Barseloni, gde mu je otac do kraja života bio profesor slikarstva na Akademiji lepih umetnosti. On je uticao na njega da piše slike, kao što su druga deca pisala azbuku. Od rođenja je pravio crteže, i to ne crteže deteta već crteže slikara. Crtanje je za njega bio jedini način razgovora, a on je govorio mnogo. Prezime Pikasovog oca bilo je Ruis, prezime majke Pikaso, Pablo Pikaso Ruis je bilo predugačko za platno, da bi bilo potpis, pa je on momentalno počeo da se potpisuje kao Pablo Pikaso.

U Pariz dolazi sa 19 godina, 1900. Okružuje se piscima. Zašto imati oko sebe slikare, kada umeš već da slikaš kako je umeo on?

Embed from Getty Images

Tako je upoznao Maksa Žakoba, Gijoma Apolinera, Andrea Salmona, Žana Koktoa i Gertrudu Stajn. Jedini intimni prijatelji među slikarima bili su mu Brak i Deren. I ovde je “x faktor” prijateljstva bila urođena književna crta. Iz istog razloga divio se Tuluz Lotreku. Francuska ga je zavodila, na način na koji ona to uvek čini, i čini to neprestno.

Egoizam slikara odudara od egoizma pisca. Gertruda Stajn, njegova najbolja prijateljica jednom prilikom je ovu mistifikaciju glatko razjasnila.

Gertruda, samosvojna američka književnica se iste godine kada i Pikaso preselila u Pariz, u vreme vrhunca umetničkog okupljanja na Monparnasu. Autorka je prve priče o “kaming autu”, koju je napisala još 1903, koje je objavljena tek 1950. pod naslovom Stvari kakve upravo jesu. Ona i njen brat imali su jednu od prvih kolekcija kubističkog i modernog slikarstva.

Tokom 20-ih u salonu, koji je držala u Ulici cveća, sa zidovima prekrivenim avangardnim slikama, okupljali su se poznati umetnici i pisci tog doba. Hemingvej, Ezra Paund, Anri Matis, Gijom Apoliner, za koje je ona skovala termin “izgubljena generacija”, prevashodno misleći na američke pisce koji su živeli i radili van Amerike, u prvom redu Ernesta Hemingveja i Skota Ficdžeralda. Ova kovanica, plod njene elokvencije postala je lajtmotiv njegovog klasika Sunce se ponovo rađa. Hemingvej je Pikasa učio kako da uživa u korzikanskim vinima, a Pikaso njega kako da suptilno izbegava pozive u kućne posete, kojim su ga obasipali bogataši. Da se vratim na njeno poentiranje:

“Slikar ne poima sebe kao nešto postojeće u njemu, on sebe shvata kao odblesak predmeta koje je uneo u svoju sliku, i on u tim odblescima živi. Pisac, poima sebe kao postojećeg pomoću sebe, i unutar sebe, i on ni u kom slučaju ne živi u odblescima svojih knjiga, jer da bi pisao mora prvo da postoji u sebi”. 

Pikaso je svoj život živeo prazneći se u potpunosti, ponovo stvarajući sebe iz sopstvenih praznina. Nakon ovog francuskog uticaja, ponovo je postao čist Španac 1902, kada se u Španiju vratio. Temperament mu je proradio, a biće su mu uzdrmale jednoličnost i tuga španskih boja – bela, crna, srebrna i zlatna, bile su više Orijent, nego jug. Ova faza njegovog slikarstva poznata je kao njegov plavi period.

Dve godine kasnije ponovo se vraća u Pariz, u ulicu Ravinjan, na Monmartru. Stare zgrade sa ateljeima, šarm koji se najbolje oseti ujutru, u vinarijama nad kojima bdi velelepna crkva Sacré-Cœur. Ta ulica jedna je od onih kojoj bi bilo kakvo menjanje učinilo veliku nepravdu i patnju.

Vratio se kao Španac, ali je sebe ponovo morao da stvori iz pepela – iz kojeg nastaje njegov ružičasti period ili period arlekina. Prva takva slika bila je Mlada devojka sa korpom cveća, puna nežnosti i delikatnosti. Inspiraciju za ovaj period pronašao je u cirkusu Medrano, u kojem su se slikari osećali blaženo, družeći se sa klovnovima, konjima, žonglerima i jahačima.

Ova sliku od njega je uprvo otkupila čuvena Gertruda, a tih godina nastao je i njen portret koji joj je Pikaso poklonio, koji je za nju bio “jedina reprodukcija nje koja je zaista ona”.

Godine 1909. Pikaso se ponovo vraća u Španiju, i to je začetak kubizma, koji je tamo bio deo svakodnevnog života. U arhitekturi, koja preseca linije pejzaža. Španci znaju da slaganja nema, ni pejzaža sa kućama, ni obloga sa kubom, ni malog sa velikim brojem.

Oskar Vajld je rekao da “priroda i ne radi ništa osim što kopira umetnost”. Tako su i španska sela bila u istoj meri kubistička kao i te slike. Tu nastaje herojska epoha kubizma.

“Postoje heroji u svim epohama koji stvari rade zato što ne mogu da rade drugačije, a ni oni ni ostali ne razumeju kako i zašto se te stvari događaju. Pikaso je u slikarstvu bio jedini koji je video dvadeseti vek svojim očima, njegovu stvarnost”.

Gertruda Stajn

U tom periodu Pikaso nije izlagao. Govorio je da “kada čovek ode na izložbu i pogleda slike drugih slikara, on zna da su loše, ali za sopstvene slike, čovek zna razloge zašto su loše, tako da one nisu beznadežno loše”.

Put za kubizam se nazirao, ali on nije bio lak. Gertruda Stajn je identifikovala tri razloga za nastanak kubizma. Prvi je – promena kompozicije svakodnevnog života. U svojim memoarima Stajnova je simbolično ovaj proces opisala kroz epizodu na bulevaru Raspaj, kroz koji je, na početku rata, prošao prvi kamuflažni kamion. Neki su tada čuli za kamuflažu, ali je do tada nikada nisu videli. Pikaso je zadivljen u kamion gledao, rekavši “mi smo to napravili, to je kubizam!”.

Drugo, počelo je da slabi verovanje u ono što su oči videle, u nauku. Treće, ram života, potreba da slika postoji u svom ramu, više nije postojala. Napuštanjem tih ramova nastale su slike kubizma.

Godine 1910. napušta Monmartr, a od njega se oprašta slikom Ma Jolie, perjanicom vesele epohe kubizma, kada su se kubisti zabavljali, sakupljali afričke skulpture, muzičke instrumente, lule, stolove odrubljene resama, čaše, nokte. Pikaso nakon tog perioda više nikada nije bio tako veseo. Kao ni Kemal, diskretni ljubavni heroj Nišantaša (u knjizi Muzej nevinosti, Orhana Pamuka) koji nakon poljubaca sa saputnicom Fusun nije bio svestan da njegov najlepši životni trenutak upravo dobija svoj večni ram, tako ni Pablo, nije znao da će sreću, od tada, u tom intenzitetu moći da nađe samo u svojim sećanjima, ne i u budućnosti koja je pred njim.

Kubizam je započeo sa pejzažima, ali je vrlo brzo pronašao svoju konačnu i jedinu svrhu, ljude. Glava, lice, ljudsko telo, to je sve što postoji za Pikasa. Tada je Pikaso počeo da se bori za predstavljanje ovih oblika u svojoj autentičnoj verziji.

Većina ljudi je opredeljena za ono što su ljudski oblici, a ne za cveće, mrtvu prirodu. Ne svi. Portreti ljudi su zanimljivi, jer mi ne znamo kako ljudi izgledaju, dok svi vrlo dobro znamo kako izgleda cveće. Slika može da nam deluje izuzetno strano, ali posle izvesnog vremena ne samo da ne deluje strano, nego nije moguće otkriti šta je u njoj bilo toliko strano.

Dete vidi lice svoje majke, ali iz neke svoje blizine, odnosno vidi samo deo tog lica, poznaje jednu crtu, drugu ne, samo jednu stranu. Na taj način je i Pikaso gledao. On nikada nije pokušavao da predstavi stvari viđene ne onakve kakve ih čovek poznaje, nego onakve kakvim ih vidi bez trunke sećanja da ih je ikada gledao. Pikaso ukoliko je video jedno oko, drugo za njega nije postojalo. On se prosto zaljubljivao, i isključivao iz sveta onda kada je to njemu odgovaralo. 

U njegovom crno belom svetu, periodi sivog su bili brisani prostori koje nije udostojio emocija. Početak ove borbe bio je obeshrabrujuć, čak i za njegove velike prijatelje, poput Gijoma Apolinera.

U to vreme počinje interesovanje za Pikasovo slikarstvo, te je Rodžer Fraj, reprodukovao portret Gertrude Stajn u časopisu Burlington Magazine. Ova simbolika nije bila slučajna, jer upravo je tada Stajnova bila jedina koja ga je iskreno razumela, tek kasnije i Deren i Brak.

Jednom, kada su pitali Matisa, da li, kada jede paradajz, njega vidi onako kako ga je naslikao, on je odgovorio – “Ne, kada ga jedem vidim ga onakvog kakvog ga svi vide”, a tako su slikari videli i prirodu. Ne i Pikaso. Stvarnost za njega nije bila stvarna. Njegova borba bila je ne za predstavljanje onoga što je mogao da vidi, nego za nepredstavljanje stvari koje nije video.

Nakon perioda slikanja na Monparnasu, ulici Šelše i na Monružu dolazi uspeh, ne veliki, ali dovoljan. Po prvi put u slikama koristi ruska slova, mnogo pre dodira sa ruskim baletom. U tom periodu njegove slike u boji su bile veoma sjajne, pune muzičkih instrumenata i nota. Slikao je ne uz pomoć svojih predmeta, nego uz pomoć linija.

Embed from Getty Images

Godina 1914. donosi rat, u koji odlazi većina njegovih prijatelja, a on započinje poznanstvo sa Erik Satijem i Žan Koktoom, sa kojim 1917. odlazi u Rim, kako bi pripremili balet Paradu. za koju je radio scenografiju i kostime, dok je muziku komponovao Erik Sati. Iako ovo delo nije dobro prihvaćeno, ono je bilo zamajac za stvaranje žanra poznatog kao Francuski novi talas.

Kubizam je trebao da izađe na scenu, to je bio početak opšteg priznavanja njegovog rada. Delovalo je kao da je sam pobedio za sebe, i da je sam izborio tu bitku u ime sveta.

Bajkovito je što stvaraoci, u potpunosti savremeni, koji žive ispred svoje generacije, su u svakodnevnom životu živeli sa stvarima iz prošlosti. Mikelanđelo ne bi pihvatio renesansni nameštaj umesto grčke geme, niti je Pikaso želeo modernu kuću, po uzoru na svoje prijatelje.

Parada je u njemu pobudila inspiraciju za jedan novi, realistični period, koji je trajao do 1920. Jedine stvari koje mogu da zavedu jednog Španca su latinske stvari, francuske, italijanske, egzotične, zavodljive. Jedan takav, zavodljiv opis dala je i Gertruda za njegove slike iz ovog perioda: “one odišu mirnoćom lepote, ali po realizaciji nisu lepe. Lepota realizacije tokom svog stvaranja nije lepota, ona je samo tada lepota kada stvari koje je prate jesu stvorene unutar njenog lika”.

Posle Italije i Parade Pikaso se oženio i 1918. preselio u ulicu Boisi. Ostao je tu do 1937. i tokom tog perioda, od 1919. do 1937. puno toga se desilo u njegovom slikarstvu. Uticaji Italije, rata, radosti povodom rođenja sina stvorili su drugi ružičasti period koji je trajao do 1927.

Slikao je krupne žene, klasične teme, i dalje je u sebi imao Španiju, ali sada i Rusiju. To dvojstvo rezultiralo je prestankom slikanja na šest meseci, i prelaskom na skulpturu i statue. Tu je ponovo pronašao sebe, nekada nam za za taj poduhvat potrebno samovanje, neaktivnost, često i patnja.

Komplikovanje stvari na nov način je jednostavno, ali videti stvari na nov način je veoma teško, a to je odlika genija. On nije video drugu komplikaciju, već drugu stvar. Ukoliko vas ljudi ne razumeju, ne pokušavajte da uprostite sebe, već promenite ljude. On srećom nije imao potrebu za tim, od početka je odabrao one prave.

Tako je Pikaso prestao da radi, kao i Šekspir. Genije je genije, čak i kada ne radi. Dve godine je pisao pesme. Pisanje rečima za njega je bilo kao da uopšte ne piše, on je to svakako dobro znao. Pikaso je poznavao lica, glave i ljudska tela u dušu, iako ga duša nije interesovala. Zašto se interesovati za duše kada vam lice sve već kaže?

Ovo je kraj ove njegove priče, ne njegove priče, nego kraj ove priče o njegovoj priči.

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']