Rej Čarls u “Pioniru”: Pevaću dok bude nesrećnih!

O koncertu u beogradskom “Pioniru” čuvenog američkog umetnika o kojem se u javnosti skoro ništa ne zna, proročkom intervjuu Ilustrovanoj politici, strastima i intuiciji.

Američki džez u Jugoslaviju dolazi šezdesetih godina, kao sloboda, bunt, karta za autentičnost. Popularnost “improvizovanja bez ustručavanja uz poštovanje pravila” dostigla je razmere opštih najviše entuzijazmom domaćih džez muzičara, od kojih najveće zasluge ima doajen našeg džeza dirigent Vojislav Bubiša Simić, čiji je orkestar među prvima emitovan na Glasu Amerike u kultnoj emisija Vilija Kanovera, čija je popularnost tih godina u Evropi bila faktički sinonim američke meke moći.

Godine 1960. Kanover je u sklopu turneje po Istočnoj Evropi posetio i Jugoslaviju, i tada je postavio jedno jednostavno pitanje našim umetnicima. Zašto volite džez? Kažu da ljudi najviše greše iz straha da ne pogreše, a naši umetnici taj strah očigledno nisu imali.

Nagrada koju je Bubiša osvojio sa orkestrom RTB na prvom festivalu evropskog džeza u francuskom gradu Žuan le Penu, region je učinio ne samo prostorom za suptilnu promociju politike kroz umetnost, već i prostorom na koji su strani umetnici počeli da gledaju sa poštovanjem, želeći da ga okuse i dožive. Nisu slučajno u časopisu “Downbeat” Kvinsi Džouns i Kaunt Bejzi bili puni hvale za naše virtuoze.

Ređali su se dolasci velikana, od sastava Juta Hip, Two Beat Stompers, Džordž Gudmena, Čarls Mingusa, Kol Portera, orkestara Dizi Gilespija, Glena Milera, Kaunt Bejzija.

Beograd su posetili i Luj Armstrong, prva dama džeza Ela Ficdžerald (koja je svoj prvi koncert po svedočenju Minje Subote održala u polupraznom Dom Omladine, da bi nakon svog drugog dolaska, tada već kao planetarna zvezda, bojažljivo, kao početnica u povoju, a ne diva, na aerodromu upitala “hoće li biti ljudi?”). Lista se tu ne završava, na nju se nadovezuju Džozefina Bejker, Majls Dejvis, ali i junak našeg teksta Rej Čarls – “Brat Rej”, “Genije”.

Rej

Dečak iz Albanija u Džordžiji, koji je u sedmoj godini potpuno oslepeo promenio je tokove i nazore svetske muzike. Poput Džeksona Poloka koji je na svoja platna bacao ono što mu je bilo na duši, a ne ono što se uklapalo u postojeće forme, tako je i Rej spojio u jedno gospel, soul, r’n’b, na kraju i kantri. Inspirisan Nejt King Kolom, Luisom Džordanom i Čarlsom Braunom stvarao je klasike koji su njegove muzičke vitrine, svedočanstva jedne nove epohe, napunile sa 17 Gremi nagrada.

Na koji način su životne tragedije Reju budile genijalnost antropološko je pitanje koje nam daje za pravo da slavimo život. “Sine, ja te sažaljevati neću, uskoro ćeš biti potpuno slep”, govorila mu je majka Areta. Brat Džordž je tragično preminuo već u svojoj četvrtoj godini, a majka ga zauvek napušta kada je imao 14 godina. Nakon njene smrti, odlazi u Džeksonvil, pa u Tampu.

Njegova zvezda počela je da sija najsjajnijim tonovima kroz angažman u izdavačkoj kući Atlantic Records. Nakon prvog stidljivog hita “Mess Around”, ređaju se klasici “I’ve Got a Woman”, “What’d I Say”, “A Fool for You”. Sa kojim god žanrom da je koketirao, bluzom (album The Genius Sings the Blues, 1961), džezom (The Genius After Hours, 1961) ili big bend formatom (The Genius of Ray Charles, 1959) ishod je bio isti – perfekcija.

Stuart Gorel i Hoagi Karmikael napisali su numeru “Georgia on My Mind”, na koju se nadovezao još jedan klasik “Hit The Road Jack”.

Beogradska publika je dakle, tih sedamdesetih znala koga dočekuje, i iako je retroaktivno taj period u Rejovom stvaralaštvu definisan kao njegov lagani pad, na prva tri beogradska koncerta 1972. i 1973.  (Hala Pionir, Dom Omladine, Dom Sindikata) došao je div. Ali je tadat o bio i naš glavni grad, u svom zlatnom kulturnom dobu, koji su obeležili Newport festivali, Fest, radoznalost i entuzijazam.

Ova turneja je za Reja označila i konačni trijumf u bici sa heroinom sa kojim se borio od 1966. godine. Ta borba izrodila je i tri hita, njegov večni podsetnik na tu agoniju. “I Don’t Need No Doctor”, “Crying Time”, “Let’s Go Get Stoned”. Deo terapije u ovoj borbi bio je i šah, koji je učio sa svojim psihijatrom Fridrihom Hekerom, na specijalno modifikovanoj šahovskoj tabli, a koji će godinama nakon ovog tmurnog perioda zaigrati i u svlačionicama Hale Pionir.

Koncert u Hali Pionir izvučen iz zaborava

Njegov koncert u Hali Pionir, potpuno je na marginama naših sećanja. O njemu se vrlo malo pisalo i vrlo malo zna, a zaposleni u toj hali uopšte taj događaj nisu pronašlu u postojećim datotekama. Ipak ta svetkovina se zaista dogodila, a Rej je menadžerom Stevanom Vagnerom započeo partiju šaha, koju nikada doduše nisu stigli da završe, ali ih on jeste odigrao u potpunosti sa Stevanovim drugovima, sa kojima je ostao i u kontaktu, pišući im čestitke za Novu Godinu.

Zar ljude išta više može da zbliži od deljenja zajedničkih strasti, pogotovo kada su ona stidljive, i nekako na marginama? Svima je ostao upamćen kao vrstan šahista, a sećanja kažu da je sa gotovo dečijim žarom analizirao tadašnje mečeve Fišera i Spaskog.

U Hali Pionir sa njim je bio vokalni ženski bend “Raelettes”, koji ga je pratio preko 20 godina. Članice su se menjale tokom godina, ali su njihova energija i vokalne sposobnosti uvek bile besprekorne. Beograd je imao prilike da vidi možda i jednu od najboljih postava erupcije ženske ljupkosti svih vremena – Susi Grin, Vernitu Mos, Doroti Beri, Majbl Džon, i Estelu. 

Reja je na basu pratio Edgar Vilis i Ralf Bird na gitari. Sve ovo bi otišlo u zaborav, da Vagner nije snimio dvominuti video kamerom iz svoje ruke. Betonski svodovi Pionira upareni sa džordžijskim slavujem. Iz ove perspektive deluje pomalo nadrealno.

Vagner se prisetio da Rej prilikom prvog dolaska u Beograd nije znao tačno gde dolazi, osim šire geografske identifikacije koja se zvala Evropa. Neprestano je pušio cigarete i pio kafe. Ceo njegov život je uostalom prošao u latentnoj nervozi, pa brzopotezni šah verovatno nije slučajno postao medijum za kanalisanje te energije.

Šah i kafa

Krajem 1972, u oktobru, dao je opširan intervju Ilustrovanoj politici, nasmejan, u lakom frotirskom kombinezonu za odmor, plenio je svojom pojavom dok je publika posle prvog popodnevnog koncerta u Domu sindikata još frenetično aplaudirala. Dom omladine je tek čekao da bude obojen džez patinom za sva vremena. 

Svojim čulom se usresredio na to da “vidi” sa kime razgovara. Da, “vidi”, dobro ste pročitali, navodnici su samo zbog onih koji Čarlsovo nasleđe tek sada upoznaju. Ljudi iz njegove bliže okoline često su slušali, to “vidim”, znajući da to nije neistina, iako je na njegove oči u ranom detinjstvu pala večna tama.

On je čulima koje je intuitivno razvio u sebi zaista video na neki način, osećajući oko sebe stvari, boje, događaje. Zna se, na primer da je sam vozio motocikl, ako je ispred sebe kao putokaz imao automobil, čak je i pilotirao avionom. Te godine je sa oduševljenjem pratio čuvene mečeve Kasijusa Kleja i njegovu “čekić pesnicu”, i sa nestrpljenjem je čekao duel sa Frajzerom. “Mislim da će Klej, pre nego što definitivno napusti boks ponovo postati šampion”. Neka ovo bude samo šlagvort za punoću njegove intuicije koja će do punog sjaja doći u nastavku teksta.

Predstavio se skromno – Rej Čarls, izvinjavajući se što sagovornika nema sa čime da ponudi.  “Vidite, ljudi mogu da budu bliski jedni drugima, iako se lično ne poznaju”.

Iz 1973. ćemo na trenutak da odletimo u daleku budućnost, našu sadašnjost. Postkoronični svet pun turbulencija, rasni problemi u Americi, nikad razjedinjenija Evropa, populizam, koketiranje sa fašizmom. Ekonomska kriza. Otuđenje, sebičnost, nesolidarnost.

Nesreću čovečanstva Rej je i tada video. Njegova muzika je pratila njegova čula, bila je tužna. Uveren je bio da se svet neće izmeniti, da će uvek biti nesrećnih, siromašnih, tužnih, razočaranih i bednih, koji su obeležili sve knjige iz davnih vremena, počevši od Biblije.

Nesreća i nešto sreće su za njega bili naši verni pratioci. “Tri četvrtine sveta je siromašno, milioni plaču, a malo je verovatno da će se naći neko ko bi to sve popravio. Pošto je tako, teško da će i moja pesma postati veselija”, govorio je dok je paket Drine stajao na stolu.

I nisu, njegove pesme ostale su upečatljive i duboke, ogoljene, a opet toliko slojevite. Voleli smo ih i volimo ih i dan danas, toliko da smo se potajno nadali da će Rej biti večan. Osim fasinacije njegovom muzikom, u toj želji ima i neke nasušne potrebe, koju nam je i on davno obećao. “Pevaću dok bude nesrećnih”. 

Beogradski intervju bio je gotovo proročki, naročito poruka upućena političarima, liderima Amerike, svojevrsni apel opštoj ljudskoj sreći, koja doseže do svakog običnog čoveka. Često su ga pitali da li džez dobro zvuči samo na engleskom, a on je uvek govorio da na to pitanje ne može da da odgovor jer druge jezike ne govori, pokušao je sa francuskim neuspešno.

S tim u vezi je i jedna beogradska anegdota.

U hotelu Moskva naručio je doručak. Ljupki ženski glas je odgovorio “Jes mister Čarls, izvolite”. Zamolio je da mu se donesu u sobu tri jaja sa šunkom. “Okej”, rekao je slatki glasić. Zatim je poručio dve čaše mleka, pa voćnu salatu. “Okej, biće sve u redu”.

I posle pet minuta u njegovu sobu ušla je ljupka kelnerica sa tri tanjira u ruci, a u svakom tanjiru po jedno jaje sa šunkom, Reju, tada jedinom gostu apartmana. Tada je sebi rekao da će gore na gore navedeno pitanje uvek dobro promisliti, pošto je moguće ni da tim jedinim jezikom kojim barata, očigledno ne vlada perfektno. Mali broj ljudi zna da je u Beogradu proslavio svoj četrdeseti rođendan.

Lekcija o sreći

U njegovom životu postojale su mnoge odlučujuće stvari. Za punu sreću uvek nešto nedostaje, nekada nešto veliko, nekada malo. Kao kada imate odličan automobil, modernog tipa, a nemate benzin. Tako je i njegovom životu uvek nedostajao jedan vitalni deo. Njegov život pokrenula je važna stvar, a to je uspeh. Pravi korak u pravo vreme, jedan je od puta ka njemu. 

U Beograd se poslednji, četvrti put vratio 1996. godine, gde je održao koncert u Sava Centru. Dostojanstvena, bliska, ali i oproštajna svetkovina. Kada se bliži kraj svi postaju za nijansu iskreniji i ranjiviji. Takva je bila i beogradska publika. I on naravno, ali je takav bio čitavog života. Genije.

Pavle Jakšić

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']