Priča o Raju Kamingu, genijalnom australijskom muzičaru. Priča o ljubavi, melanholiji, svitanju, čežnji, miru.
Kako da čvrsto sa nogama na zemlji odolevate velegradima poput Los Anđelesa, odrasli u Engauriju, Australiji, mestašcu od nekoliko stotina ljudi. Kako odoleti, ostati logoritamski kompleksan, a opet biti jednostavan? Kako da kreativnost, snagu, harizmu odašiljate nehajno i umirujuće, bez pompe, zvona i praporaca? Ovo je priča o Raju Kamingu (Ry Cuming), priča o ljubavi, melanholiji, svitanju, čežnji, miru.
Jutra sa okeanom. Buđenja u šortsu za surfing. Obilje prostora i vremena za kreativnost i kontemplaciju. Zabava vam nije servirana, sami je stvarate. Osnovna škola sa jedanaest učenika. Manje je oduvek bilo više. U metropolama, ljudi su vam na dohvat ruke, a ipak tako daleko kao potencijalni prijatelji i partneri. Raj i njegovi drugari iz detinjstva uvek su bili bliski. Vožnje od po 9km u jednom pravcu starim bmx-om kako bi se družio i stvarao uspomene, spavajući kod prijatelja. Vreme u kojem nije bilo skajpa, društvenih mreža.
Deca se ne rađaju sa spoznajom pravih odnosa i vrednosti. Tu na scenu stupaju roditelji. Hipi mama i tata, joga učitelj i poeta. Pažnja, usmeravanje na prirodu, obroci uz voće i povrće iz sopstvene bašte. Očevi vinili koje je posmatrao kao tehnološko čudo, misleći da su tekovina novijih vremena. Na naslovnicama Džoni Mičel, Frenk Zapa, The War, Al Green, Marvin Gaye, Motown. Razumevanje muzike kroz istraživanje, perspektiva koja se nije promenila ni dan danas.
Tinejdž dob donosi grundge, Nirvanu, osvaja ga je ta divlja snaga, sloboda, ne kao agresija, već kao moć. Tu energiju ponovo je osetio godinama kasnije, ali na jedan sasvim drugačiji način, čist i nežan. Dobio je na poklon od devojke album Džefa Baklija, i od tada za njega postoji samo jedna misija – uklapanje sirovog i nežnog, umilnog vokala i distorzija gitare.
Muziku je svirao sam, tada su istina i intima jedini slušaoci. On je greška u muzičkoj industriji, ne pravilo. Tokom krstarenja Centralnom Amerikom sa 17 godina, pevao je po ulicama Kosta Rike. Skaut izdavačke kuće Jive vodi ga u Los Anđeles. Kada je došao nije znao da treba da nosi cipele za šetnju gradom, a kamoli šta je muzička industrija.
Turneje, uputstva, alkohol, droga, marketing, devojke koje odmah namiguju na prve naznake eventualne slave, ništa nalik jednostavnosti Bajron Beja. Nije mu trebalo dugo da shvati da se nalazi na pogrešnom putu, a samosvesnima nije teško da se vrate onom pravom.
Umesto organizovanog haosa i očekivanja izdavačke kuće, menadžera, on odlazi u neorganizovani spontani spokoj (na Bali) sopstvenog percipiranja muzike – komuniciranja sa publikom bez posrednika. Tada nastaju obrisi onoga što tek dolazi, Howling, Acid, čiste forme njegove anonimnosti.
Howling, The Acid
Frenka Videmana (Innervisions osnivača, i druge polovinu dua Âme sa Kristijanom Bejerom) upoznaje putem Skajpa, preko zajedničkog prijatelja. Nakon izvesnog vremena, nalaze se i dele picu na Venis Biču. Šalju muziku jedan drugome, a kulminacija ove razmene biva demo pesma “Howling”, lajv sa gitarom i vokalom.
Do tada Raj, nikada nije radio sa nekim ko mu je ulazio u niti sopstvene muzike na način da mu se svideo, sve do Videmana. Frenk je pesmi “uradio i sve i ništa”, što ga je oduševilo. Demo je bez njegovog znanja pustio u jednog diskoteci u Berlinu, i publika se sa njom instant povezala, a nedugo zatim je i zvanično izdata.
Nastala je u kući na planini na severu Los Anđelesa. On sam poput vuka, jedne večeri spazio je u šumi dva prodorna oka. Naziv dua i singla došao je i bukvalno i figurativno – prirodno, krik usamljenog vuka.
Motiv za pesmu, ličan i emotivan, poput svega ostalog što vezujete za osobe koje srce habaju na sopstvenim rukavima. Radi se o jednoj specifičnoj noći i kraju veze, tadašnja devojka je išla na rehabilitaciju, emocionalno vrlo delikatan trenutak. Pesma je potpuno bez filtera, na isti način i prijanja.
Te 2012. shvata da bi bilo prikladno da ga Frenk nauči šta je deep house, jedan od simbola berlinske muzičke zajednice, koja traje 40 godina. Tada postaju pioniri elektronske muzike kombinovane sa vokalima, mnogo pre Bob Mosesa. Inspirisani Bjork, Massive Attackom, Radioheadom, James Blake-om počeli su da muziku stvaraju uživo, koristeći kompjuter kao instrument, a ne kao taster play preko koga pevate, jer bi to za njih bila ogromna muzička opsena.
Tih godina osniva i The Acid, sa prijateljima Adamom Frilendom i profesorom muzičke tehnologije Stivom Nalepom. Taj album je izdat incognito na Soundcloudu, delio se organski, od uva do uva. Za taj album elektronsko video mapiranje kreirao im je prijatelj Đani iz Italije. Svaku muzičku promenu projektor je vizuelno prikazivao na platnu.
U Tapengi su pesme snimali na telefonu, pa kasnije dorađivali na kompjuteru. “Ukoliko zaista veruješ u ono što radiš, uključi ako treba i iphone, to će biti seme iz koga će ostatak da nikne. Sada su mi dostupne sve analogne mašine, ali iz limitacije dolazi sloboda. Ukoliko samo imate Ableton na raspolaganju, radite na njemu, pravi umetnik koristi ono što poseduje da stvori nešto prelepo”. Dodaćemo da ga je numera “Berlin” koštala čitavih 50$ – mikrofon, gitara i pojačalo.
“Ne postoji ništa bolje od saradnje sa prijateljima. Inuticija, bez preispitivanja je fluidan proces i jedinstvena ekspresija.”
Ry X
Ry X, Dawn
Berlin postaje njegova kulturna i kreativna kuća, a Los Anđeles utočište, već više od 10 godina. U Americi je muzika nastajala, u Berlinu se doživljavala. Tokom vožnje starim Kadilakom u zoru na putu ka kući 2016, album je dobio ime, njegovo treće čedo, alter ego koji ovoga puta nije delio ni sa kim – Ry X.
On u zenitu sopstvene kreacije, jutarnja magla koja se pomalja, posmatra jedan od najlepših izlazaka sunca. Možda se više identifikujemo za zalaskom, ali je zora početak, konsolidacija, sveto vreme. To je energija koju je želeo za sebe, za novi početak.
Melanholija, sreća, tuga, gubitak, mogućnost, žurnal iskustava, istraživanja ljubavi koje teško da može da bude ličnije, senzualnosti, strasti. Svetlost i tama, koju gasi surfovanjem, meditacijom, jogom i – muzikom,
Stvaranje pesme “Berlin” faktički je otpočelo u Bajron Beju, drveće manga tik uz plažu, svi polugoli, delfini u moru. Direktno odatle odlazi za Berlin da se vidi sa tadašnjom devojkom. U Berlinu -20. U sobi se zatiče sa ljubavlju koja se ispostavila da to nije. Kreće introspekcija.
Po sopstvenom priznanju pesma je ta energija, otuda i jedna jedina verzija iste, bez recenzija. Izdata je kao EP u Švedskoj, i to samo na vinilu. Svih 500 primeraka organski su se raspršili na police muzičkih zaljubljenika. Druga numera sa tog albuma “Lean” u sebi takođe nosi najživotnije obrise jedne veze. Turn off the lights and lean Turn off the lights and come back.
Unfurl
Album Unfurl izdaje 2019 godine. Ta reč za njega predstavlja dubok osećaj cvetanja. “Cvet koji se otvara, osoba koja nesvesno pokazuje drugima ono što je oduvek i bila. Mnogo je lepote u tom momentu kada spoznaješ nešto jedinstveno, i iako si svestan da je takvo oduvek i bilo, opet dobije dodatnu notu kada si joj svedok”.
Momenat u pesmi “YaYaYa”, kada izgovara “Somebody, hold my head up”, zvuči brutalno istinito i ranjivo. Imate jedinstven osećaj da kao običan slušalac možete jednim potezom ruke da promeniti nečiji život. Ukoliko je baš to i želeo, biću počastvovan što ovu poruku prosleđujem i vama.
Numera “Untold”, otpuštanje i predavanje, jedna od retkih meditacija koju možete da zamislite uz vibracije basa. “Bound”, “Water”, kompletan album mi je još u martu bio kandidat za najbolji album ove godine. Nakon što sam ga upoznao, i osetio tu nenametljivu, a prodornu energiju na predivnom festival Terminal u Somboru, još više stojim iza prethodne tvrdnje.
Poput Raja, i meni je melanholija i sreća i tuga. Spoznaja sreće dolazi kroz tamu, i ti ekstremi su zacrtani u ramu života koji živimo. Raj je iskren do srži, i sam kaže da je “biti iskren neverovatno oslobađajuće.”
Istina direktno vodi ka slobodi, privilegiji malobrojnih. Muzika je njegova verzija crkve, ceremonije. Ličnosti poput Raja su novi optimizam za jutra koja nas bude, da je ovaj svet ipak lep, a njegova muzika će biti večni testament lakoće, ali i težine, jedine suštinske poente života – ljubavi.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
