Sara Von – nezaboravno beogradsko veče

Najviše zahvaljujući Sari Von “Njuport džez” u Beogradu 1973. je najbolji ikada održan džez festival u ovom delu sveta.

Beograd je 1973. bio svetska prestonica džeza. Newport-Beograd Jazz Festival postao je svojevrsna džez institucija u Jugoslaviji, tada raspolućenoj između znatiželje i slobode, sa jedne, i stroge kontrole sa druge strane. Malo je gradova koji su u Evropi u to vreme imali čast da ugoste džez velikane tog ranga kao što je imao Beograd.

U okviru „Američke džez nedelje u Istočnoj Evropi“, dolazili su i odlazili, pod pokroviteljstvom Stejt dipartmenta i Njuporta, od 1971 do 1975, giganti “improvizovanja bez ustručavanja, uz poštovanje pravila” , odnosno džeza.

Ela Ficdžerald, Luis Armstrong, Djuk Elington (otvorio prvi “Newport” u Beogradu), Rej Čarls, Vudi Herman. Beograd je imao prilike da pozdravi tada anonimnog mladića duge kovrdžave kose, Kita Džereta, koji je, kako tvrde svedoci – zakasnio pola sata na koncert septeta Majlsa Dejvisa. Danas ništa manje nadrealno ne zvuči podatak da su se u istom trenutku na sceni našli Dizi Gilespi, Soni Stit, Kaj Vinding, Telonijus Monk, Al Mekibon i Art Blejki, u sastavu savršeno nazvanom “The Giants of Jazz”.

Ali niko nije doživeo ovacije i frenetične aplauze kao učesnici “Njuporta” 1973. godine. Oskar Piterson, B.B. King i Sara Von. Oni su ispolirali platinom već utemeljeni pijedestal džeza, koji je u Srbiji postao potkultura.

Ovo je priča o jednoj od legendi gore navedenog trija, džez umetnici Sari Von i njenom nezaboravnom beogradskom nastupu. Doduše, da bi u potpunosti ispoštovali njene želje, ona nije bila samo “džezerka”, iako je uz njega odrasla. U njoj je bilo i puno, puno bluza. Možda ga izvorno nije pevala, ali ga je kao začin dodavala kroz svoj celokupni muzički opus.

Sara Von

“Nisam posebna. Obična sam osoba koja radi posebne stvari”. Davno je Sara ovo izjavila, ali se javnost sa njom nikada nije složila, ni tada, kao ni sada.Dobila je nadimak “božanstvena” od čikaškog disk džokeja Dejva Geroveja. A kako je uopšte mogla da ga ne dobije?

Njen glas je išao daleko čak do soprana Leontine Prajs, prve afroamerikanke koja je postala vodeći izođač Metropolitan opere, postavši tako jedna od najpopularnijih klasičnih pevačica svoje generacije. Ali za razliku od Leontine, njen glas je mogao da luta i nekim drugim muzičkim univerzumima, poznatim kao vokalni rasponi. Od soprana do ženskog baritona, spaljenog kontralta, pohotnog vibrata, imala je sve. Njen vokalni izraz bio je raskošan – telo, volumem, tekstura, kontrola. 

Na krilima duha Džudi Garland

Čuveni džez kritičar i istoričar Skot Janu, koji je pisao kolumne za kultne časopise Down Beat, CadenceCoda, rekao je da je “imala jedan od najčudesnijih glasova 20. veka”.

Muzika joj je prišla i genetski i intuitivno. Majka Ada, pevala je u crkvenom horu, otac Džejk, stolar, svaki slobodan trenutak posvećivao je gitari i klaviru. A za to vreme preko radio stanica je zavodila Džudi Garland, od koje je upijala duhovnost i čistotu.

Možda je za začetak njene karijere najzaslužniji bar Skating Rink u ulici Montgomeri (Njuvark), u koji su dolazili bendovi iz cele Amerike. Muzika kao i voda, uvek nađe put, a našla ga je i Sara, te je ilegalno, bez znanja majke i oca počela da zarađuje kao pijanistkinja u klubu Picadilly, ali i na njuvarškom aerodromu.

Zvanični počeci identični su onim Ele Ficdžerald – amatersko takmičenje u Apolo pozorištu u Harlemu na Menhetnu (1942). Sa prijateljem Dorisom Robinsonom osvaja drugu nagradu pevajući “Body and Soul”, za koju dobija čitavih 10$, uz stalnu “gažu” u Apolu. Sudbina je htela da njen povratak u ovaj klub, ujedno bude i muzički uvod velikoj “Queen of Jazz”, odnosno “Lejdi Eli”, kako su je zvali.

Solo karijeru započinje 1945. u 52-oj ulici u Njujorku u klubovima Three Deuces, the Famous Door, Downbeat, Onyx, a u to vreme objavljuje i svoju prvu pesmu “Lover Man”. U naredne tri godine niže uspehe, “Tenderly”, postaje hit, kao i “It’s Magic” i “Nature Boy”.

U Filadelfiji je imala i svoj prvi javni nastup sa simfonijskim orkestrom “Philadelphia Orchestra”, koji se zvao “100 Man and a Girl”. I simbolično bila je – jedna jedina.

Izdavačke kuće koje su stajale iza nje do početka 60-ih (KolumbijaMerkjuri) slavodobitno su objavljivale hit za hitom. Od “I’m Crazy to Love You” i “I Cried for You” do “Make Yourself Comfortable” (1954), i “How Important Can It Be” (sa Kaunt Bejzijem). Sebi za dušu, uz pomoć Kvinsi Džounsa snimila je u Danskoj ploču Sassy Swings the Tivoli, album sastavljen od performansa uživo sa njenim triom.

Nezaboravni nastupi kulminirali su u Karnegi Holu 1954, zajedno sa Bili Holidej, Čarli Parkerom, Lester Jangom. Pre prvog dolaska u Beograd, već je ubeležila svoj prvi nastup u Beloj Kući, gde joj je domaćin bio Lindon Džonson.

Beograd u ritmu džeza

U Beogradu je prvi put nastupila 1969. godine. Nastup je prošao neslavno, ili da iskoristimo eufemizam – “nije sve išlo kako treba”. Ozvučenje je potpuno podbacilo. Nije želela da ga se priseti ni kada je došla ponovo. Kratko je odgovorila “taj koncert ne bih želela da pamtim”. Ali kao i u slučaju Ele Ficdžerald (koja je prvi beogradski koncert održala u praznom Domu sindikata), drugi beogradski nastup u okviru Njuport festivala, bio je pun pogodak.

Jednom prilikom Minja Subota mi je ispričao da je Ela (uveliko svetska zvezda) po ponovnom dolasku u Beograd, nakon inicijalnog fijaska, bojažljivo upitala organizatore – “hoće li biti ljudi ovaj put”? Bila je srećna kao malo dete kada je videla dupke punu dvoranu. Mali dokaz da su i ljudi ovenčani slavom, na kraju dana – obični ljudi, sa zebnjama, nesigurnostima, iščekivanjem.

Na sličan način olakšanje je doživela i Sara. Beograđani su je dočekali sa takvim oduševljenjem, da su joj oči bile pune suza, iako je do tada svet prošpartala uzduž i popreko, i ovladala najeminentnijim koncertnim podijumima.

Tih dana Beograd je živeo džez. Hotel Jugoslavija bio je hodočašče za brojne obožavaoce. Na stranicama kataloga festivala pisalo je da “učesnici festivala borave u hotelu ‘Jugoslavija’ o kome imaju najlepše mišljenje”.

Sara je, zajedno sa ostalim učesnicima, nastupala i u matine programu koji je, kako je pisala Borba, bio namenjen “radničkoj, srednjoškolskoj i studentskoj omladini”. Cena ulaznica za ove događaje bila je 10 i 20 dinara, što je bilo nekoliko puta manje nego za večernji termin (80 i 100 dinara). Rasprodate su nedeljama pred festival. Za nastup Sare Von i B.B. Kinga tražila se karta više – kod tapkaroša je prodavana i po desetostruko većoj ceni! Beograd je tada tačno znao koga iščekuje.

Nakon jednog njenog koncerta Frenk Sinatra je izjavio: “ona tako dobro peva, da poželim da presečem svoje vene i pustim da me njeno pevanje odvede u smrt.” Njen muzički mozaik je u opisu najčešče sublimirao vrline nekoliko džez legendi. Spontanost Ele Ficdžerald, dušu Arete Frenklin, toplinu Pegi Li i frazu Karmen Mek Ri.

Veština improvizavanja je ipak, samo njena. Kritičar Geri Gidins izjavio je da je “ona bezvremenski glas modernog džeza, vrtoglava poratna virtuoznost, duhovitost i neustrašivi kapric”.

Sarin omaž Beogradu

Beogradski nastup izazvao je ogromno interesovanje. Dolazili su ljudi iz Mađarske, Rumunije, Bugarske. Stariji Beograđani su sa nama podelili svoja sećanja, a najupečatljivije je bilo ono koje se ticalo način ana koji je držala mikrofon, koji je bio sastavni deo performansa. Položaj mikrofona bio je komplementaran jačini glasa i vokalnoj teksturi, te je uglavnom bio udaljen dužinom ruke, a pomerala ga je, igrajući se volumenom sopstvenog glasa. 

Koliko joj je bilo lepo najbolje je govorio podatak da je svoj koncert produžila sve dok sa zakašnjenjem nije stigao B.B. King sa svojim ansamblom. Organizatori su bili na mukama, neznajući kako će publika da reaguje.

Kada su Sari Von, koja je primetila nervozu organizatora ovo predočili, ona je potpuno mirno odgovorila – “ne vidim kakva je to nevolja, ja ću pevati dok ne stignu moji prijatelji, jer zaista bi bila šteta da ovakva publika čeka. A B.B. King će stići, i videćete nadoknadiće ovo zakašnjenje za koje nije kriv”. Taksi koji je jurio od aerodroma beogradskim ulicama ka Domu omladine, ubrzo je i ispunio ovo Sarino obećanje. 

Embed from Getty Images

Nakon koncerta je za Ilustrovanu Politiku, isprekidanim glasom, protkanim umorom i srećom izjavila: “Muzika je moj život. Volim džez, a kada vidim da neko ceni moj trud, presrećna sam. Beogradska publika je jedna od najdivnijih pred kojom sam pevala. Ovog puta sve je bilo drugačije. Pored ostalog, sada je bilo mnogo više mladih ljudi, a to je divno. Ovo je pravi festival džez, i na ovakvu priredbu bih se uvek vratila”.

I sasvim sigurno bi, jer je planirana evropska turneja trebalo da se održi 1989, otkazana usled njenog narušenog zdravlja, koje je nedugo zatim odvelo u smrt.

Nije samo Beograd dobio večne lente hvalospeva od Sare Von. Dobila ih je i Bisera Veletanlić, koja se sa njom našla na sceni, a kada je čula njen glas, fasinirana je izgovorila: “Pa šta ćeš ti ovde, hajde sa mnom u Ameriku.” Bisera joj se zahvalila sam se na komplimentu i uzvratila pitanjem: “Zašto, kada tamo ima na hiljade pevača koji su bolji od mene?” Sara se nasmejala i glasno uzviknula: “Pobogu, nijedan beli. Beli ljudi ne umeju da pevaju kao ti, zapamti to.”

Ali niko nije pevao kao Sara. Anita Bejker i Šade Adu, teško da bi dosegle svoje visine da nisu imale nju kao inspiraciju, jer svakoj genijalnosti je ona neophodna.  Najviše zahvaljujući njoj “Njuport džez” u Beogradu 1973. je najbolji ikada održan festival u ovom delu sveta. A može se reći da je verovatno jedan od najboljih džez festivala koji su do tada održani u svetu. I više nego dovoljno za jedan beogradski omaž velikanki “Sassy”, zar ne?

C’est la vie, c’est la vie, ali nikada bez Sare Von. 

Vitraž | Pavle Jakšić 

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']