Prkos, poroci, dendizam, sloboda. Pesnik koji je prodrmao temelje tradicionalne Francuske.
Početak Bodlerovog života podseća na početak nekon Dikensovog romana. Naime, kada se Šarl-Pjer Bodler rodio, 9. aprila 1821, njegovom ocu, uglednom državnom činovniku Fransoa Bodleru, bilo je 62 godine, a majci Karolini samo 28. Šarlu je bilo šest godina kada mu je otac umro, a sedam kada se majka preudala. Velika razlika u godinama u godinama između roditelja, rani gubitak oca, i najzad pojava očuha, učinili su da Bodler bude izuzetno privržen majci.
Školuje se u Lionu, a nakon toga u Parizu, prateći službovanje svog očuha. U internatu Luj Veliki stvara i izgrađuje svoju ličnu disciplinu prezira, prkosa i pobune prema tradicionalnom, tvrdokornom i institucionalizovanom. Tu dobija i školsku, za života jedinu pesničku lovoriku na takmičenju u latinskom sastavu u stihu, a ujedno doživljava i prvo poniženje: isključuju ga zbog nediscipline, usled odbijanja da preda nastavniku ceduljicu koju mu je dodao drug iz razreda.
U to vreme očuh biva unapređen u čin brigadnog generala, stoga je mogućnost službe bila sasvim izvesna, a očuh ga je projektovao kao budućeg diplomatu; Bodler odbija sve ponude i posvećuje se književnosti. Možda bi njegov životni put u okviru Julske monarhije bio lakši, ali njegovo ime sasvim sigurno ne bi i dan danas bilo spominjano, niti bi se o njemu stvarali omaži poput našeg.
U Parizu, odlazi u Latinsku četvrt okrećući se svojim vršnjacima. Njegov dendizam, sklonost ka neobičnom, opsednutost smrću, idealizacija poroka, čitava njegova “estetika zla”, kako je efektno formulisao Borislav Radović, korenila se po bulevarima i kafanama. Prostitutka Sara, La Louchette, spominje se u vezi sa teškom veneričnom bolešću koja je ostavila trajan pečat na čitav njegov život.
Nakon rasprave sa očuhom, i šamara koji je od njega dobio biva poslat na “popravno proputovanje” 1841-42 godine tropskim podnebljem koje će kasnije dati poseban pečat njegovoj poeziji. Uspomena sa tog putovanja, pesma “Albatros” postaće jedan od stubova na kojima će počivati Cveće zla.
Punoletan, prima svoj deo očevine od 75.000 franaka, tada značajno bogatstvo, koje se za dve godine prepolovljava. Bodler pronalazi stare drugove, nastanjuje se na levoj obali Sene, oblači se po poslednjoj modi, uživa u alkoholu i opijumu, ulazi u književne krugove.
Upoznaje meleskinju Žanu Dival, koja ga svojom grubom lepotom, privlačnošću i spremnošću da udovolji svim njegovim strastima vezuje uz sebe. Žena bez duha, savesti i časti ovaploćivala je u sebi njegovu tvrdnju da “jedinstvena i vrhovna slast ljubavi počiva u izvesnosti da se čini zlo.”
Zlo ka samom sebi, pokušao je da realizuje 1845 pokušajem samoubistva. Tri godine kasnije učestvuje u prevratničkoj godini u radničkoj bluzi, sa crvenom maramom na barikadama. Savršena prilika da još jednom ustane protiv poretka oličenog u očuhu.
Cveće zla
Nakon državnog udara prestaje da se bavi politikom, kreće se isključivo u svom pesničkom svetu, prevodi Edgar Alan Poa, i priprema se da objavi slavnu zbirku, koja izlazi u izdanju Ogista Pule-Malasija. Bodler biva osuđen na globu od 300 franaka zbog narušavanja javnog morala i dobrih običaja, dok 6 pesama bivaju zabranjene. Prokažen, zatvvara krug svoje sudbine, te sa ponosom, čak radošću prima novi šamar koji mu obezbeđuje krajnji raskid sa vremenom, sredinom i društvom. Tada prestaje njegova potreba da glumi otpadnika, on to zaista postaje.
Uz sve navedeno, on je priznat pesnik, uz mnoštvo objavljenih članaka, prevode, oglede o umetnosti. Po objavljivanju drugog izdanja Cveća zla, u koje unosi 35 novih pesama, i dalje se nada prijemu u Francusku akademiju. Prve dobijene pohvale, prosleđuje u pismima svojoj majci, baš u vreme kada usled teskobe, razdražljivosti i sve većih dugovanja odlazi u Brisel, gde drži predavanja o umetnosti koja su bila slabo posećena.
Ispunjen mržnjom prema Francuskoj, prezirom prema Belgiji u pismima majci krije pravo stanje stvari. U martu 1866, zdravlje ga sasvim napušta, te u Namiru, sa prijateljem slikarom Felisijenom Ropsom dobija moždani udar, a nedugo zatim i umire.
Bodler je pisao suviše malo da bi sebi smeo da dozvoli da napiše nešto ispod svojih mogućnosti, a takođe je pisao i suviše dobro da bi mu se smelo prebaciti što nije napisao više. Poznat široj književnoj publici po pesničkoj zbirci Cveće zla, napisao je i Splin Pariza, koja predstavlja blistav početak jedne nove vrste koja će obogatiti pozniju svetsku, a posebno francusku poeziju.
“Dao si mi svoj kal i stvorih iz njega zlato” – smeo je , s punim pravom u poslednjem stihu epiloga drugom izdanju Cveća zla (kako je Ipolit Babu, jedan od drugova za kafanskim stolom, predložio Bodleru da nazove svoju zbirku) da uzvikne Bodler, kao što se svodi račun nad čitavim životom. Pored toga što je izmenilo sazvučje francuskog romantičarskog stiha, ova zbirka obeležava i novu vrednost u razvoju celokupne svetske poezije.
To je “gradska umetnost koja se više ne tuđi od vreve i zalazi u najmračnije kutke građanskog društva”. Bodlerova strast oličena je u krajnostima, dvosmislenosti, u razdiranju između fizičkog i duhovnog. Cveće zla je protest protiv društva oličenog u ljudskoj bedi i nepravdi u kome se izopačuju vrednosti. Prošle godine bilo je 150 godina od objavljivanje ove zbirke u kojoj je zloslutno anticipirao pravac u kojem se će se svet kretati.
“Nerazumevanje svoje sredine i odbijanje svog doba čoveka svodi na najbolje i najtamnije u sebi, uobličeno u duhu”
Bonfoa
Bodlerova reč je malo gde u svetu tako neposredno odjeknula, kao što je slučaj na njoj u mnogo čemu stranom srpskohrvatskom jeziku. Godine 1886. Hrvatska je donela prve prevode Bodlerovih pesama u prozi. Do danas smo dobili samo dva integralna prevoda Cveća zla, i to u izdanju Prosvete i Matice Hrvatske.
Ukoliko bi se Bodlerov dvanaesterac prevodio našim četrnaestercem i ako bi se takva razmera sprovela i u ostalim dužinama stiha kojim je Cveće zla pisano, možda bi vernost ritmu i doslovnost teksta bila više očuvana smatrao je Borislav Radović. Ostaje da o tome odlučuju oni koji budu istrajali na ovom poslu, ako ih ikada bude.
Prodana muza Muzo srca moga, ljubimice moćnih, da li ćeš imati kad severac dune, za snežnih večeri i dosada noćnih, jednu iskru makar ognjištem da sune? Mramorna ti pleća da l' ćeš ogrejati na plamenu živom što lako treperi? Sa azurnog svoda da l' ćeš zlato brati, kad se zima sobom, pustoš džepom ceri? Moraćeš da hleb svoj nasušni zaradiš, ko dete u hramu, izmirnu da pališ, da pevaš molitve koje su ti strane, il', ko pajac gladan, da izlažeš čari i svoj smeh što suzu nevidljivu zari, da ti smeh prostaka tvrdo srce gane. Šarl Bodler
Vitraž
Pratite nas:
