U životu nekada, i to ukoliko baš imate puno sreće, upoznate ljude koji su signifikantni. Koji vas dotaknu, promene, pokrenu, ostanu vam zauvek urezani u sećanje. Ovo je jedna takva priča.
U životu nekada, i to ukoliko baš imate puno sreće, upoznate ljude koji su signifikantni. Koji vas dotaknu, promene, pokrenu, ostanu vam zauvek urezani u sećanje. Ovo je jedna takva priča. Ovakve osobe mogu da vas osvoje i za nekoliko minuta. Njima nisu potrebne godine, dani, čak ni sati, iako je blagoslov da ih uz sebe imate što duže.
Život se i ne meri prostim udisajima, već trenucima koji nam oduzimaju dah, zar ne ? A šta su ti trenuci ukoliko ne ljudi? Ovakvi ljudi mogu da vam oboje epohu iz prošlosti koju vam slikaju, vrate nadu, oplemene vas za budućnost koja vas čeka.
Jedan takav trenutak bio je jedan letnji dan, koji je postao večan, kao recimo uspomena na nečiji pogled koji ste uhvatili na ulici, koji ste videli tada i nikada više, a on je nekako zauvek ostao sa vama.
Taj dan dogodio se sada vec davne 2010, u živopisnom Gdinju na Hvaru. Upoznao sam gospodju Sonju, baku mog druga Ivana. Osetio sam blizinu njene volje i harizmu. Sredovečna dama, bila je takva samo po godinama, jer je njenom dušom vladala živahna mlada devojka.
Ima tu i genetike. Sonja je pre 90 godina rođena u Čileu. Njeno porodično stablo davno je emigriralo u Latinsku Ameriku. Sonjini mama i tata su se zajedno sa njom, njenim bratom i sestrom vratili u Hrvatsku kada je ona bila mala. Po mentalitetu njena majka je bila Čileanka. Sonjina alhemija dodala je i začin Dalmacije.
Postoje neke vrste gracioznosti kojima bi opis nanosio uvredu. Ova koju opisujem bi jednim dodirom ruke teksturu svakog objekta pretvarala u kašmir, čak i prvo lišće koje je počelo da pada na tlo, izgubivši bitku sa neumoljivim hvarskim suncem.
Ona je pričala, mi smo slušali. Tri priče su postale večnost.
Tada nisam znao mnogo o slikaru Huanu Velaskezu, niti sam posetio muzej Prado, ali je Sonja načula da cu uskoro možda ići za Madrid. Rekla mi je da odvojim pet minuta da pogledam njegovu verziju Isusa. Već tada njene reči su za mene bile najsuptilniji dekret. Njen proživljeni doživljaj Velaskeza i definitvno je odredio Madrid kao moju sledeću destinaciju.
Kada sam ušao u Prado, već sam sebe mapirao pored te slike, traživši prvo i jedino nju. Ono što nisam znao je da ću uz sliku ostati daleko više od pet minuta, iako nisam religiozan. Klupa ispred slike bila je prazna, sve je bilo predoređeno. Uvek je zgodnije da se prepustimo nego uzdržimo. Postoje momenti kada su stare, kratke optičke uspomene, kontrasti svetla i senki – dovoljni da se srce, lišeno ljubavi, razgali. Ovo je upravo za mene bio takav momenat.
Spomenula je da svake godine čita svoju omiljenu knjigu, Idiota, Fjodora Dostojevskog, i kako ga iznova i iznova drugačije tumači. Nekada nju iznanadi Dostojevski, nekada ona njega. Ne zaboravite, to su uveliko bile godine, kada vas je razgalila i prosta činjenica da neko išta pročita. A ovde pričam dami koja živi sopstvenu književnu ezoteriju.
Na nekom nivou, želela je da poruči da možemo iznova i iznova da se zaljubljujemo i volimo, ukoliko smo dovoljno maštoviti. To doduše, nikada direktno nije izgovorila. Ukoliko je tako nešto moguće sa knjigom, zašto ne bi bilo moguće i sa osobom, koja za razliku od knjige, svoje stranice od korice do korice, može da ispisuje dnevno? Ali mnoge knjige nažalost imaju par strana, i onda ih čitate ponovo. Morate da odaberete pravu, ona sebi jeste.
Treća priča došla je nekako prirodno, nakon ove prethodne. Priča o ljubavi. Ova, u odnosu na mnoge druge, koje su surovošću vremena, koje neumitno prolazi otišle u zaborav, postala je večno svedočanstvo. Kako?
Kroz zbirku pisama Olje Ivanjicki i Leonida Šejke, ovekovečenoj u knjizi Ogledalo ljubavi, koju mi je otkrila Sonja.
Pisma su najrečitiji deo jezika. I onda kada su reči sasvim svakodnevne, negde čak nasumične, a ponekad nimalo izglačane, one vaspostavljaju suštinu pošiljaoca u odnosu na sebe samog, a preko primaoca koji kroz prepisku prerasta u potvrdu svega izrečenog, pa time i onoga koji je to rekao, koje je celog sebe u to pretočio, koji se tim kazivanjem ujedno i najpotpunije i sebi obraća.
Kada je počelo dopisivanje naših čuvenih slikara, ljubavni akteri su bili daleko od metafizičkih primisli. Bili su geografski razdvojeni, i pisali su prvenstveno kao i svi zaljubljeni kad su iz nekog razloga razdvojeni.
Ova pisma su njihov put, u kome se jedno drugom predaju, maštaju, sumnjaju, vole, razdiru.
Sonja me je zamolila da joj ovu knjigu nađem i donesem kada ponovo budem dolazio. Nakon godinu dana lutanja po antikvarnicama, knjigu sam joj pronašao. Neko vreme nisam dolazio u Hrvatsku, a knjigu sam zaturio. Sudbina kao da nije htela da je Sonja pročita. Ipak, sabrala se, shvativši koliko greši. Osam godina kasnije, kupio sam novu knjigu, i doneo je njenom unuku da joj preda.
U međuvremenu Sonja je ostarila, i više nije mogla da čita. Ali joj je pisma čitao Ivan, a meni je srce bilo puno. Više od toga što sam ih čitao ja, dušu mi je nahranilo što je čita ona.
Simbolički smo zatvorili ovaj magični krug.
Sonju je ovih dana pokosio COVID, i bila je teško bolesna, sada se oporavlja. Kada bi ova priča sačekala njen odlazak, koji se, u to duboko verujem neće uskoro dogoditi, to bi bila uvreda za Sonju, i za mene. Jer oboje verujemo u čuda, u život. Čuvena pariska spisateljica Kolet je napisala “Bolest može da bude milosrdna jedino prema lepim životinjama i mladim osobama, jer im ne narušava lepotu”.
Kako da se nakon ovoga ne nadam da će Sonja doživeti da čuje još poneko pismo Ogledala ljubavi?!
“Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da je dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno. Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima između stvarnosti i sna. Nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena između nas i svega oko nas.”
Sonju će najbolje da opišu slike njene sto godina stare hvarske kuće (1903). Ona kroz njih diše, i u 91 godini, koju je napunila baš danas, kada ovaj tekst pišem. Ne moram da dodam da taj podatak nisam znao. Prosto je tako moralo da se dogodi.
Ukoliko ste ovakve osobe imali prilike da upoznate, pričajte o njima, jer one su svetionici profinjenja naših života.
Pavle Jakšić | Vitraž
