Toni Soprano

Neverovatnih dvadeset godina je protutnjalo od prve epizode “Sopranosa”, ali su privrženost i strast ljubitelja ovog remek-dela ostali postojani, kao da je emitovana juče.

Sada već davne 2013. godine 19. juna, zvoni mi telefon rano ujutru. Na drugoj liniji drug Nemanja mi saopštava – umro je Toni Soprano. Momenat i osećaj koji ostaje večan i neizbrisiv. Ponovo glavu zagnjurujem u jastuk, bez želje da racionalno prihvatim vest koju sam upravo dobio, još manje da ustanem. Racio? Umro je glumac, Džejms Gandolfini, a sa njim lik Toni Soprano koga je tumačio u seriji Sopranos, a osećam se toliko prazno, da ukoliko bih pucketao prstima, eho bi odzvanjao stomakom.

Imao sam osećaj kao da me je napustio neko vrlo blizak. Dakle, hajde odmah da zaboravimo racio, pričam o emocijama. Kada su one u pitanju, sve je moguće, tada okolnosti, magiju ne analizirate, već je prosto sledite i prepuštate joj se. Postajete njeni robovi.

Džejms Gandolfini

Veliki Džejms Gandolfini neće se ljutiti što je tekst o Toni Sopranu, jer je Toni njegovo dete kome je on dao celog sebe – smeh, suze, krv, pa i sam život, jer slava koju je morao da nosi, njemu nikada nije predstavljala oreol, već lance od nekoliko tona. Za njega slava nije bilo samo nužno zlo, već nešto što je svim silama, i po svaku cenu izbegavao.

Embed from Getty Images

Hermetički krug njegovih prijatelja činile su osobe koje je poznavao isključivo pre televizijskih uspeha, osim mladog proizvođača satova Mihaela Kobolda. (koji nije znao ko je Toni Soprano).

Želeo je samo na miru da jede testeninu strozzapreti sa pančetom i pije chianti classico, vino kojem je temelje udario Kosimo III Mediči. Mediči je zaveštao umetnost, on glumu.

A zauzvrat sudbina mu je dozvolila da ne ode pre završetka Sopranosa, remek dela Dejvida Čejsa, i ne bez poslednje večere. Pogled na jednu od najstarijih crkava u Rimu, Santa Maria in Trastevere iz bašte restorana Sabatini. Kraj kakav i doliči hedonisti poput njega.

Takođe mu je omogućila da postane zlatnim nitima protkana istorija, večno sećanje i nostalgija. I da simbolično pre smrti baci pogled na Piazza della Republicu, u svojoj Italiji. Ko je seriju gledao, znaće tačno o čemu govorim u nastavku teksta, oni koji nisu, nadam se da ću vas zaintrigirati da date sebi šansu da budete deo nečega što je neprolazno.

Toni Soprano

Postoji sijaset filmova, serija, koji su se bavili mafijom. Platnom su protutnjali nebrojeni glumci, ostavivši nam u amanet nezaboravne uloge. Kultne scene, dijaloge koji su postali deo kolokvijalnog žargona, i daljeg oponašanja.

Kum, Džo Peši, Džoni Dep u Doni Brasku, Paćino u Karlitovom putu, oduzimajte, dodajte po sopstvenom senzibilitetu. Ostajala su njihova imena, ispečatirana večnim otiscima njihovih uloga. Ali nikada uloga nije zamenila pravo ime i figuru, niti je fikcija jednim potezom izbrisala realnost kao što je izvedba gospodina Gandolfinija.

Embed from Getty Images

U Sopranosima je sve tako lično, i za sve likove se vezujete, kao da vam je neko kroz prozor ubacio bespomoćnog zlatnog retrivera. Sopranosi su porodica, a glumci su više osobe koje vas iskreno razočaravaju, vesele, koje iznova pokušavate da odgonetnete, nego puki izvođači kinematografskih radova. Oni su mozaik, a lepak je Toni.

Kada Toni izgovori u seriji da je porodica najvažnija, i da “pravi muškarac uvek vodi brigu o svojim dugovima”, momenat je koji pamtite, poput muških razgovora sa dedom ili ocem, koji su vam asocijacije na prve vesnike usađivanja čvrstine i kodeksa. Njegova prijateljstva, poput onog sa Silvio Danteom su vam vodilja i smernica za iskrene odnose.

Greške, izlive besa, licemerje, opraštate mu bespogovorno. Ukoliko on ne ponudi izgovor, smislićete ga vi. Jasno je da ovo nisu reakcije na ulogu, već na osobu koja zaista postoji. On je stvorio.

Jedno vreme sam viljuškom hranu nervozno po tanjiru ubadao dok jedem, po uzoru na njega, uveren sam i da sam jeo više testenine nego inače. Ko nije ogladneo gledajući Sopranose, propustio je najsuptilnije žudnje za kalorijama ikada. 

Ziti, kapreze salata, fettucini Alfredo, braciole, pita od rikote i ananasa, kanoli, sfogliatella, gabagul (tradicionalna italijanska i korzikanska svinjska prerađevina, kapikola) kojom Toni, najčešće rano ujutru pored frižidera masti prste, izvlačeći je iz bele folije.

Canali i Corneliani odela, košulje od čiste svile čiju teksturu možete u kadru da osetite kao da su vam pod prstima.

Porodica, emocije. Kada se u njujorškoj piceriji sveti zbog časti ćerke Medou, kada ispija rakiju, grapu Nonino sa sestrom Dženis, kada sinu Entoniju objašnjava da kriminal nije staza na kojoj želi da ga gleda. Kada voli i mrzi ženu Karmelu.

Tuga i melanholija kada žali za patkama koje ga napuštaju.

Buntovnost i hrabrost kada prkosi Džoni Seku, kasnije i Fil Liotardu.

Jednostavnost i lakoća življena kada sa peškirom i tompusom pohodi bazen ispred kuće.

Moć i odlučnost u svakoj njegovoj pori. I sam se nekako osetiš kuražno i prkosno.

Greh i egoizam dok po kockarnicama krizu srednjih godina leči dvadesetogodišnjakinjama, odustvo empatije, sebičluk, poroci.

Ne postoji osećaj, ili tema koju ne vezujete za Toni Soprana. Zaboravih vino! Scena kada sa Moltisantijem krade kutije vrhunskog francuskog vina, nebrojane večere kod Buka u restoranu. Sve pobude, žudnje vam se rasplamsaju.

Mogli ste million puta da čujete pesmu benda Kinks “I’m Not like Everybody Else”, ali kada je budete čuli u sezoni 5 (Cold Cuts), ona će vam zauvek biti Toni. Kao i numera “Don’t Stop Believing” grupe Journey. Džejms Gandolfini možda i nije glumio. Možda je on Toni.

Jer kada jedan mangup i u realnom životu, Toni Siriko, koji u seriji glumi njegovog vernog vojnika Polija, u suzama nakon sahrane Džimija, kako su Džejmsa zvali, kaže “izgubili smo deo porodice”, kada vidite lica Majkl Imperiolija (Kristofer Moltisanti), Stiva Širipa (Bobi Bakala), Edi Falko (Karmela Soprano), jasno vam je da je otišla gromada i prijatelj, a ne kolega. Gromada poput Tonija.

Embed from Getty Images

Gandolfini je kupio celom osoblju serije “Sopranosi” satove u vrednosti od dva miliona dolara. Svi koji su ga poznavali govorili su da galantniju osobu nikada nisu sreli. Toni. Bio je pravi prijatelj – retkima, davao je sve, ali ne svima, temperamentan, buran, unikatan. Intervju Majkla Kobolda magazinu GQ možda najbolje odslikava koliko je Džimi bio normalan, na zemlji, koliko autentičan, noseći srce na rukavu, bez zaštitnih korica. Baš kao i Toni.

Šta je onda gluma? Šta je realnost? Jesu li obojica sada pokojni, ili? Odgovor na prvo pitanje ne postoji, granice je izbrisao Džejms, koji nam nikada neće dati odgovor, stoga će rešenje ove zagonetke ostati večna misterija. A što se tiče drugog pitanja tiče, moraću da ispravim Nemanju, i da se vratim na početak teksta. Umro je Džejms Gandolfini, Toni Soprano je besmrtan.

Slaba je to uteha, kada shvatam da je Džimi trebao da primi nagradu u Taormini, da je svet ostavio u 51 godini. Da je tek trebao da se smeje, i svoju boemiju deli sa ljudima koji su ga cenili i voleli. Da tu i tamo pojede dva omiljena obroka, još iz detinjstva, palentu sa kobasicama, pekorinom i parmezanom, oso buko sa rižotom ala Milaneze. Da ponovo zapevuši “Smoke on the Water” od Deep Purpla, da razbije poneku vazu, da se zarazno od uha do uha nasmeja. Da nikoga ne ostavi ravnodušnim.

Pa opet, ostavio nam je još jednog sebe, za čitavu večnost. Kome je to još pošlo za rukom? Zbogom Džimi, dobro jutro Toni.

Pavle Jakšić | Vitraž

Cover ?: YouTube Printscreen

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']