Feljton o junacima serije “Sopranos”, kroz likove koje su tumačili i njihove životne priče. U petom tekstu u glavnoj ulozi je – Kristofer Moltisanti, u izvedbi Majkla Imperiolija.
Nekadašnja Džoova pekara u Arlingtonu, Džerzi. Davno su tu bile prikolice sa filmadžijama, među kojima i Majkl Imperioli sa svojim učiteljem glume. Ispred vitrine pekare prolazi ulica Ridge Road. Krofne sa želeom, štrudle sa jabukom, glazirane zemičke sa grožđicama. I naravno sfoljatelje, kanoli, i napoleon kolači. Upravo zbog ova tri, Kristofer je izgubio strpljenje pucajući prodavcu u stopalo “jer ga nije ispoštovao”, – scena koja najvernije opisuje junaka ovog teksta.
Plahovit, nestrpljiv, tempirana bomba. Sve to uz određenu protkanu dobrodušnost i naivnost koja sve umekšava. U tom momentu lik iz serije Vito Spetafore nije bio u planovima, pa je u toj sceni bio samo obični debeljko Đino, koji je želeo da se zasladi. Kada je vlasnik pekare Džo Laspada Stariji preminuo, posao je preuzeo sin Džo. Pekare više nema, sada je riblji market. Ona se tako pridružila mnogobrojnim lokacijama iz Sopranosa, koji su sada samo relikti iz prošlosti, koje možete da evocirate isključivo kroz ponovno gledanje serije. Da je pola ovih mesta stvarno i danas bi bila hodočašća poput lokala “Umberto’s Clam House” u Maloj Italiji na Menhetnu, u kome je ubijen mafijaš Džoi Galo.
Običan svet u Džerziju bilo je izuzetno ponosan na Sopranose, niko do tada nije Džerzi uzdigao na taj nivo popularnosti. Arhitekta kuće Tonija Soprana je recimo prodavao arhitektonske skice, čak i bazena i dvorišta gde su on i Kristofer pekli roštilj. Ovaj tekst će više biti o Kristofer Moltisantiju, a manje o Majkl Imperioliju, iz dva razloga. Moltisanti je jedna od najboljih sporednih rola svih vremena na filmu, a Imperioli je jedan od retkih glumaca koji su se pre Sopranosa etablirali na filmskom nebu. Odmah iza Lorejn Brako i Idi Falko, njih troje ste tada možda mogli i da guglujete.
Nije ni čudo, odrastao je uz film. Dog Day Afternoon, Ragging Bull, Midnight Cowboy, Džon Kasavetes idol, brodvejski komadi Barnum sa Klen Klouz, Evita sa Peti Lupon, pa škola Li Strasberga kada je bio tinejdžer. Dobija uloge u nezavisnim filmovima, pozorišnim predstavama. Last Man Standing, Basketball Diary sa Leonardom DiKapriom, Lean on Me sa Morgan Frimenom. U filmu Witness to the Mob glumi Lui Melita, najboljeg prijatelja Semi Gravana, sa budućim nerazdvojnim saputnicima Toni Sirikom, Vini Pastoreom, Katrin Nardući (Šermejn Buko).
Kulminaciju doživljava u Skorsezeovom Goodfellas, devet godina pre Sopranosa. Namerno improvizuje, jer zna da to Martin voli, te dobija ulogu Spajdera i nastaje kultna scena, kojoj je omaž dao i Dejvid Čejs, nekoliko godina kasnije sa Silviom Danteom i Metju Bevilakvom. Do svega navedenog moglo je da ne dođe, da se nakon dve godine neuspešnih audicija okrenuo audio-inženjeringu, o čemu je ozbiljno razmišljao. Ne i njegova sudbina.
Audicija
Budi se u svojoj 31 godini, zove ga Džordžien Voken (supruga glumca Kristofera Vokena), njegov agent i jedna polovina čuvenog, genijalnog kasting dua Sopranosa, koju je činila sa Šilom Džafi. “Imaš audiciju za Sopranose, ali moramo da vodimo računa da se ne poklapamo sa snimanjem novog filma Vudi Alena” (u kojem je dobio ulogu).
Pročitao je scenario i nije bio oduševljen. Pilot epizoda nije davala ton seriji, nije poznavao ni Čejsa, ali jeste puno glumaca – Sirika, Pastora, Lorejn Brako, Idi Falko. Nije poznavao ni Gandolfinija, ali ga je gledao uživo dve godine pre u adaptacija On the Waterfront, u kojoj je glumila i Penelop En Miler. Razbio je.
Originalno ime u seriji trebalo je da mu bude Din Moltisanti (Dejvid Čejs je za junake koristio imena svojih rođaka, poput Arti Buka, manir koji je kasnije preuzeo i Imperioli kada je pisao scenarije). “Nothin would work except what have worked” reče jednom prilikom Stiv Širipa. Tačno. U Sopranosima niko ništa ne bi menjao, a ukoliko bi se to desilo, poštovaoci serije bi imali utisak da im je neko uzeo deo duše.
Prva scena, Kris i Pusi. Čejs, poker face, kao i uvek, ne daje i ne otkriva ništa. Majkl je bio ubeđen da mu je dosadan, pošto mu je Dejvid davao direktive, a kada ih kao glumac dobijate, znate koliko je sati. Ne i ovaj put. Dobija poziv da ode u Los Anđeles na probno snimanje. U jednom momentu obe produkcije su ga trebale, i HBO i Vudi Alen. Morao je da bira. Ishod znate, ostalo je istorija, ulogu u Vudijevom filmu dobio je Sem Rokvel. Moltisanti je rođen.
Let prvom klasom, avgust 1997, pa audicija za izvršne producente HBO.
U sobi za čekanje bio je jedini izbor za Moltisantija, Idi Falko tik uz njega, na audiciji za Karmelu, pošto je Lorejn Brako (doktorka Melfi) tu ulogu odbila jer jer previše podsećala na njenu rolu u filmu Goodfellas, za koju je bila nominovana za Oskara. Pred Božić stiže poklon, HBO javlja – serija je odobrena, vidimo se u junu 1998.
Kristofer
Kristofer je portret tipa koji je bio u mafiji u Njujorku koji je imao aspiracije da bude u šoubiznisu, koga je Imperioli poznavao lično, i nešto u njegovoj ličnosti bilo je veće od života. Bez mira, uvek drama. Imperioli nikada nikome nije otkrio ko je on, a i on nikada za Moltisantija nije saznao. Kako? Ne znamo.
U pilot epizodi Imperioli nije posedovao vozačku dozvolu i to nikome nije rekao, a u prvoj sceni kao za inat on i Džejms u kolima. Mislio je da vožnju “izvuče na foru”. U jednom momentu vozi unazad, sa Džimijem kojeg je tada i upoznao. Scena je zahtevala i njihov razgovor. I za nekoga ko zna da vozi ozbiljan zadatak.
Nakon prvog reza, producent Henri Bronštajn govori “duplo dalje i brže”. Epilog – udarac u drvo, otvoreni erbegovi na novom Leksusu. On prestrvljen, Gandolfini umire od smeha. Tu je već znao o kakvom se tipu radi. Mislio je da je to kraj za njega. Ali dovoze novog Leksusa i kažu mu hajde ponovo. Počela je vožnja koja je trajala do 2007. godine, a kada je Krisi otkupio od Džini Sek Maseratija, i tada je jedva znao da vozi kola, Imperioli je išao kod oficijelnog tutora Maseratija za vožnju, vozivši preko 200km/h kroz Palisejds parkvej.
“Commendatori”
Napulj. Poslednja epizoda u 20. veku. Gandolfini u hotelu Excelsior na osmom spratu bara sa pogledom na Sunce koje pozlaćuje Vezuv. Na radiju non stop “Senza Pieta” Ane Okse, koja je te godine pobedila na San Remu. Imperioli tik do njega u hotelu Vesuvio, oba smeštena blizu radničke četvrti. Tim Van Paten, Toni Siriko, Vini Pastor, Džimi, on i Napoli, dve nedelje.
Tada u Italiji niko nije znao za seriju, nisu mogli da ukopčaju koncept mafijaša koji ide kod terapeuta. Kristofer nije video ništa od Napulja jer je bio “high” kao leteći zmaj, ali jeste Imperioli.
Obišao je Pompeje, obilazili su restorane. Jednom prilikom gazda jednog lokala im je objasnio da je u toku privatan ručak, da je sve zakupljeno. Siriko je video da Majkl sa njim nešto duže razglaba i odmah je doleteo vičući “šta, imaju predrasude prema nama Amerikancima italijanskog porekla, sad će da vide”. Da, Siriko nikada nije glumio Poli Volnatsa, baš nikada.
Poslednje veče on i Federiko Kastelućo pijani u taksiju, i Imperioli koji se sa taksistom raspravlja, ubeđen da ih pljačka. Na kraju taksista završava sa njima u restoranu, uz muziku i vino. Uzavrelu krv, impulsivnost, ali i toplotu nisi morali da glume, Napulj, odakle je većina njih i poticala u njima je samo to dodatno raspirio.
Sutradan se probudio sat vremena pre leta za Rim, i dalje pijan, mislio je da nema teoretske šanse za stigne na let. Da nije bilo taksiste, koji je vozio gran pri i po trotoarima, napuljska saga imala bi još koju dogodovštinu.
“Pine Barrens”
Anabela Šiora u prvom kadru. Prati je pesma Van Morisona “Gloria” koju je napisao sa 18 godina 1964, b strana albuma Please Don’t Go. Dorsi su je obradili i jezički “oskrnavili,” a trilogija ove numere zaokružena je 1975. sa Pati Smit.
Epizodu je režirao Stiv Bušemi, uz još tri. “Pine Barrens” je najbolje ocenjena od svih 86 epizoda, nastala je u snu producenta Tim Van Patena, koji je kasnije Teri Vinter “servirao” Dejvidy Čejsu, a sve je snimio Fil Abraham.
Pine Barrens, ogroman eko sistem koji je prostire kroz sedam okruga Džerzija, je inače mesto za koje se vezuje legenda o čuvenom đavolu iz Džerzija (po kome je hokejaški tim dobio ime), koji je izgledao kao kengur, sa glavom konja, i krilima slepog miša. Godine 1975. majka Lid je proklela svoje 13-o dete, postala veštica, a dete je dobila sa Satanom.
“I don’t care if they shove a scud missile up your ass. This is my corner. You pay anyone but me, I’m coming back for your thumb.”
Christopher Moltisanti
Epizoda bi se ubrzo preselila u restoran brze hrane Roy Rodgers, da je Poli ostavio univerzalni upravljač Valerija na svoju bazu. Okrug Eseks zabranio da se scena snima u izvornoj lokaciji, administracija je smastrala da Italijane portretiše u negativnoj konotaciji. Ispostavilo se na kraju da je činovnik koji je zabranio snimanje, izvesni Džejms Trifindžer osuđen nekoliko godina kasnije zbog davanja mita – nikada ne idi protiv Sopranosa! Na kraju mesto snimanja bio je okrug Roklend, odnosno državni park Herimen. Da jedan slučajni očevidac nije sa jezera, odnosno svog čamca posmatrao snimanje, nikada ne bismo saznali da scene kada jure Rusa nisu snimljene u sred šume, kako je to izgledalo, već na rubu parkinga.
Sneg nije bio deo scenarija, dan pre toga je napadao, i dao neizbrisiv šmek ovoj epizodi, kojoj je hladnoća spiritus movens. Saga o Valeriju mogla je da ima svoj nastavak, koji je napisao Teri Vinter. Kristofer ga sreće u nekom džerzijskom deliju kako briše podove. Valeri i on imaju momenat kada im se pogledi susreću, Krisu se prevrće želudac, ali u tom momentu kamera hvata Valerijevu donju polovinu lobanje – koja fali. Demancija spašava Krisija. Kažem mogla je, jer je Dejvid prihvatio, ali je Teri napravio krucijalnu grešku, rekavši – “super, publika će biti oduševljena”.
Unutrašnji dekorater koji je ubio 16 Čehoslovaka, fenomenalni Vitali Baganov u ulozi Valerija, scena kada jedu majonez i kečap u kolima, uz čuveni Kristoferov “lajn” o Bruno Maljiju (kada Poli sebi pravi cipele od tapacirunga kombija), čuvenom italijanskom proizvođaču cipela, u kojima je inače uhapšen O. Džej Simpson, u epizodi je baš sve legendarno.
U toku snimanja je bilo toliko hladno, da je Stiv Širipa rekao da nisu mogli da govore. I sam Gandolfini se razboleo, pa je scena u kolima kada se vraćaju nazad, teškom mukom snimljena, a u njoj se oseća dodatna težina i neizdrž. Zbog toga je i Čejs na kraju scenu uvrstio u epizodu. Sva četvorica su tokom snimanja bili smešteni u hotelu koji je bio tačno preko puta vojne akademije West Point, a tih večeri Toni Siriko nije mogao da spava jer su “jastuci bili previše tvrdi”. Ponovo je bio pravi Poli van radnog vremena.
Za to vreme je Imperioli u obližnjem baru, pijan na akustičnoj gitari svirao je “Free Bird”. Toliko jako da je raskrvario prste, a Stiv Bušemi mu je u istom alkoholnom i muzičkom maniru, uzvratio sa “I Wanna Be Sedated”.
“We’re with the vipers”
Moltisanti je i scena u epizodi u kojoj uličnoj bandi “Vajpers” otimaju merlo Château Pichon Comtesse de Lalande, apelacije Pauillac. Scena sa GTA vajbom, koju prati rok klasik benda Free “All Right Now”.
Simboliku je teško zaobići, ironija je da pored svog novca i moći koju poseduju, njih dvojica nikada nisu bili srećniji kao tada, kada im je život bio ugrožen zbog hira i kutija vina koja ne prelaze 5000$. To je svedočanstvo da je životni put ove vrste i spoj mentaliteta i čudnih negona, a ne puke gramzivosti ili alavosti.
Njegova relacija sa Tonijem jedan je od najkompleksnijih odnosa u serijalu, amplituda ljubavi, mržnje, sažaljenja, krivice, euforije, lojalnosti, sumnje. U ovoj epizodi odnos doživljava naizgled klimaks plus faze uz vinski biser Bordoa, ali je ova harmonija trajala samo nekoliko epizoda, po odluci Dejvida Čejsa.
Gandolfini
Sa Džimijem je postao prijatelj. I danas se seća kako je umeo da zapali nefiltrirani Lucky Strike pre nekih scena, isti “Lucky” koji je pušio i njegov otac. U kafiću koji je Imperioli držao sa svojom ženom u Čelsiju, Gandolfini je bio redovan gost. Putovanje kolima sa Džimijem za većinu je uvek bio vojni dril. Dim od cigareta, nema otvaranja prozora da se ne bi pokvarila frizura, odnosno ono što je ostalo od kose na glavi, a erkondišn nikada za Gandolfinija nije bio opcija.
U sceni u kojoj mu Kristofer saopštava da planira Holivud, Toni ga mahnito hvata za gušu, na način koji je zapanjio i Imperiolija, ne samo Moltisantija. To nije bilo u scenariju, a Dejvid Čejs je sve propratio sa osmehom. Živeli su svoje uloge, skoro da su postali predmeti svoje glume.
Imperioli je sa Džon Ventimiljom koji tumači Arti Buka sa 17 godina išao u glumačku školu Li Strasberga, i od tada su nerazdvojni drugovi, a poznavao je i Šeron Anđelu (Rozali April), na kraju krajeva italo-njujorška komuna nije bila toliko velika. Jednom je Krisova tetka sredila posao njemu i Ventimilji, da u Konektikatu rade kejtering jednom milioneru, a došli su pod teškim uticajem trave, ne znajući da će biti sve naglašeno formalno. Nekoliko boca skupocenog Château Lafite Rothschild slučajno su razbili, a kada su gostima otvarali flaše, skoro da su uštogljenu “upper class” ekipu desetkovali čepovima.
*
Kristofer Moltisanti. Legenda. U sceni u Plazi kada saopštava Toniju da je rođak Toni Blandeto ubio Bil Leotarda, svi smo ogladneli kada je uzeo onu tobleronu. A kada je Toni pre toga nju izvadio iz hotelskog frižidera, većina nas je pomislila koliko je siromašna.
Multitasker, sa cigarama, power walk hodom, pivom i neizbežnim tegovima za ruke. Njegove drame sa Adrianom La Servom, neizdrž prema obrvama Fil Liotarda, kožne jakne za broj veće, Filine trenerke, Laciovi dresovi iz post Serđo Kranjoti ere. Stoličnaja u zamrzivaču. Producent filma Cleaver. Toliko toga me asocira na njega, možda najviše pesma italijanskog benda Madreblu “Certamente”, nakon napuljske epopeje sa Tanom i drogom. Ironija je da je njegov najlojalniji vojnik zapravo bio i Tonijeva najslabija karika. Neustrašiv, hrabar, on je jedan od onih likova kojima ćete sviranjem u saobraćaju u realnom životu sebi potpisati smrtnu kaznu.
Majkl Imperioli napisao je za Sopranose i nekoliko epizoda. Ne iz težnje da postane arhitekta svog lika, već iz prirodne simbioze koja je nastala sa serijom, naklonosti. Poslednju je napisao je u sezoni 5, a za smrt je saznao mnogo pre nego što se ona dogodila, od Dejvida Čejsa naravno, a na to je reagovao sasvim mirno – “svi njegovi izbori bili su pravi”.
Jedan od takvih je i Kristofer Moltisanti, neizostavni i nezaboravni.
Pavle Jakšić
📷: Printscreen HBO
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
