sopranos vitraz

The Sopranos – Paulie “Walnuts” Gualtieri (7)

Feljton o junacima serije “Sopranos”, kroz likove koje su tumačili i njihove životne priče. U sedmom tekstu u glavnoj ulozi je – Poli Goltijeri, u izvedbi nadrealnog njujorškog mangupa i glumca Toni Sirika.

Poli Goltijeri zapravo ne postoji. Celokupan tekst, posvećen Toni Siriku, biće dokaz ove hrabre tvrdnje, koju, verujem, na kraju teksta nećete doživljavati kao pretencioznu. Ova teza ne oduzima magiji glume Sirika ni jednu jedinu iskru, naprotiv, svojom pojavom, autentičnošću, gestikulacijama, mimikama, on je legendarnoj HBO drami podario junaka, koga ni najbolji pisac i scenarista nisu mogli da stvore.

Njujork četrdeset i neke. Marš “New York at War” na Petoj Aveniji koji je imao za cilj jačanje mobilizacije u Drugom svetskom ratu. Pola miliona ljudi na ulicama, a sve pod patronatom Fiorela La Gvardije, devedeset i devetog po redu gradonačelnika “Velike jabuke”. Njegovo ime danas nosi jedan od najprometnijih američkih aerodroma. Vreli asfalt siromašnog Njujorka, u kojem je retko između pločnika nicalo cveće, već pre korov i bulke, tih godina kao da je iznedrio još tvrđe izdanke škole svojih ulica, među njima i Tonija Sirika.

Odrastanje italo-amerikanaca u radničkim krajevima Bruklina, više je bilo čeličenje za beskompromisni život koji sledi, nego životni tok koji je davao i drugačije izbore, iako ovu tvrdnju demantuje njegov brat Robert, koji je postao sveštenik.

Njujorški vreli asfalt

Pokušao je Toni da sebe okuša u građevini, ali u to vreme to je bila kao uplata loto tiketa koji nakon lutrije ni ne proveravate. Počinju oružane pljačke, iznude, nasiliničko ponašanje, i sve to za vreme vladavine porodice Kolombo, pod vođstvom Karmajna Persika. Ipak, Siriko je sa mafijom više bio povezan, nego što je bio njen integralni deo. “Ne mogu da prihvatam da primam naređenja”, opaska je kojom je objasnio svoju odluku.

Nasilje nije bilo samo biznis, već i stil života. U Njujorku je svaki kvart imao svoju ekipu, koja je gazdovala lokalnim ćoškovima i blokovima, i branila ih. Tonijeva se konkretno borila sa Ircima i Afroamerikancima. Prve rane datiraju iz sedamdesetih. Upucan je na stepenicama katedrale Brendan u Bronksu. Pogrešni ljudi ušli su u pogrešan kraj. Problem.

U to vreme, oženjen i sa dvoje dece se zaljubljuje. Ludo zaljubljuje. Mnoge ljubavi su post festum okarakterisane kao pogrešne, ali je ova zaista opravdala taj epitet. Razvodi se, a ljubavnica mu nakon tri meseca postaje druga žena. Ljubomora, posesivnost samo se nadovezala na njujorški mentalitet, u kojem je svaki sekund novo dokazivanje.

Na pomisao da je neko gleda bio je spreman da ubije. Jedne večeri u Bruklinu, naselju Šipshed Bej, u baru “Joe’s Clam” pušio je cigaretu, a kroz izlog lokala posmatrao je kako ulični prodavac njegovu ženu ubeđuje da nešto kupi. Izašao je, prebio ga, bacio u plićak reke. Nikada nije saznao šta se sa njim dogodilo. Ona ga je ljubila i grlila. Da, to je to surovo vreme, opevano u mnogobrojnim gangsterskim filmovima.

Dolazi vreme za naplatu dugova. Biva uhapšen, a žena za koju je bio spreman da da život ga napušta. Zatvor, prilično loše mesto za sanaciju emocionalnih brodoloma. Niko ga ne posećuje, a srce još stvara aritmiju. Bio je opasan klinac tih prvih šest meseci u zatvoru, sve do jednog jutra, kada je sve bilo završeno. Najlepši dan u njegovom životu bio je kraj te nesrećne ljubavi.

Hapšen je 28 puta, a za svoja nedela robiju je ležao u gotovo svim njujorškim kaznenim ustanovama – 20 meseci Sing Sing, Ouburn, Volki. Ukoliko se pitate zbog čega u Sopranosima kompulzivno drži ruke ispred sebe, imate odgovor. U zatvoru uvek morate da budete spremni da će vas neko napasti. Smrti se nikada nije plašio, dobrim delom svog života čak je i čikao, kao da je želeo da umre. Srećom nije, jer Polija niko ne bi mogao ni da izmisli, a kamoli odglumi.

Bio je strah i trepet njujorških diskoteka. Jednom prilikom u jednoj od njih (Steve Paul’s The Scene), u 56-oj ulici, epicentru rocka, srela ga je tada osamnaestogodišnjakinja Morin Van Zant (Gabrijela Dante). Na bini Džimi Hendriks, a “Junior” naelektrisan, zastrašujuć, isti onakav kakav je bio i u seriji. Iznuđivao je novac klubovima nakon što je prethodno u njima pravio probleme i tukao se, pa je novac koji su mu vlasnici istih davali bio svojevrsna kupovina mira i reda. Jedno vreme bio je i vlasnik jedne diskoteke na Menhetnu. Viđali su ga, tada klinci, Majkl Imperioli, a pre njega i Dejvid Proval u svojoj petnaestoj godini.

Embed from Getty Images

Đenaro Entoni Siriko Junior. U intervjuu davnih devedesetih kao da odgonetnuo genezu svog nihilizma i mizantropije “ostao sam sa nadimkom Junior, a imam 55 godina. Da li biste vi bili zadovoljni?”. Tada je između ostalog rekao da se najviše plaši samoće, a na pitanje da li bi ubio nekoga za milion dolara, kratko je rekao “ne treba mi novac”.  Kada smo već kod samoće, sudbina je sa sobom pod ruku povela i ironiju, te je lik Polija bio najusamljeniji i izolovaniji lik čitavog serijala.

Prilika za glumom dolazi sasvim slučajno, kao i kod većine aktera kultne serije. Prvu ulogu dobija uz pomoć Ričarda Kastelana, glumca i nećaka mafijaškog bosa Pola Kastelana. Sama gluma nije došla slučajno, njoj je posvetio skoro četiri godine svog života. Majkl Gaco, koji je nominovan za Oskara za ulogu Frenka Petranđelija u Kumu II bio je njegov prvi učitelj. Glumački debi ostvaruje u filmu Crazy Joe, o istoimenom ekcentričnom kriminalcu Džoi Galu, koji je režirao Karlo Licani, a producirao čuveni Dino De Laurentis. Opus bez preterane matematike – gangster. GoodfellasFingersInnocent BloodGottiMickey Blue Eyes… (41 naslov ukupno). Eklektiku u njegov glumački stil unosi Vudi Alen, kome postaje miljenik i gotovo redovan epizodista.

The Sopranos

Prilikom audicije za Sopranose čitao je za ulogu Korado Soprana, za koju ga je prijavila njegova menadžerka. Društvo na kastingu i konkurencija za ulogu bio mu je Frenk Vinsent. Nije prošao kod Dejvida Čejsa, koga je dan pre toga već opčinio Kijaneze, ali mu se toliko uvukao pod kožu da mu je obećao da će za njega napisati ulogu. Ispostavilo se da čak ni to nije morao. Toni je to uradio umesto njega. Zanimljivo je da je upravo Siriko bio taj koji je Dominiku Kijanezeu saopštio da je dobio ulogu, iako je to trebao da uradi Čejs. Tradiciju u seriji, nastavio je upravo Kijaneze koji je Hugu, Tonijevom tastu saopštio da mu spremaju rođendansko iznenađenje.

Siriko je imao samo jedan uslov – da njegov lik nikada ne bude doušnik. Ispostavilo se da će uslova kroz osmogodišnju epopeju biti mnogo, mnogo više.

Embed from Getty Images

Gluma. Siriko je nadređenima odmah jasno stavio do znanja kako stoje stvari. “To što vidite je ono što će te dobiti”. Baš tim rečima. Satima je za ulogu vežbao ispred ogledala u svom domu, a kada bi scenaristi pokušali da u dijalog naknadno unesu određene izmene samo bi siknuo “sorry it’s locked in”.

On je, verujem, jedan od retkih, ako ne i jedini lik na kojem bi mogla da se zasnuje potpuno nova serija, koja ne bi čak morala ni da ima veze sa mafijom. Tema bi mogla da bude njegova svakodnevica, posao, prepirke sa ljudima u supermarketu oko poslednjeg hleba na rafu, žigosanje radnika u auto perionici zbog zamagljenog prozora, sami nastavite niz.

Toni Siriko je uveliko počeo da sedi i pre prve sezone. Zapravo bio je skoro potpuno sed. Čuvena “krila” sa strane zapravo su bila boja njegove prirodne kose, dok je ostatak kose farbao. Javna je tajna da je jedan bruklinski berberin bio zadužen za ovaj delikatan posao. Zašto delikatan? Iz razloga što je za pipanje njegove kose, išla glava. Otud je ubrzo i sam ovaj ritual farbanje bio isključivo pod njegovom jurisdikcijom. “Krila” su njegova idejna tvorevina. Veličinu je jedino kontrolisao detaljista Dejvid Čejs, pa su starenje Poli “Volnatsa” kao godovi pratili i njegovi zalisci, bivajući sve veći.

U epizodi Pine Barrens, po sećanju Teri Vintera, koji je napisao najveći broj epizoda posle Dejvida Čejsa, kompletna ekipa na setu morala je da moli Sirika da dopusti da “Poliju” raščupaju kosu za scene sa Moltisantijem, a slična iskustva sa njim imala je i dizajner kostima Džulijet Polska, koja mu je kupovala garderobu u radnji “Garage” u Džerziju.

Život, scenario

Mizofobija, odnosno patološki strah od klica i kontaminacije je tek posebna priča. Posle 9/11 u Americi je porastao strah od upotrebe antraksa. Takve pretnje mahom su stizale TV mrežama u Njujorku. Toni je bio ubeđen da je on sledeći. U njegovoj glavi on je bio druga meta u pokušaju svrgavanja Zapadne civlizacije! U to vreme imao je asistenta koji mu je poštu donosio gumenim rukavicama, a Poli ih je onda prosleđivao u mikrotalasnu rernu na izvesno vreme. U svetu Toni Sirika to je trebalo da neutrališe antraks. Ova receptura korišćena je do momenta kada mu je peć izgorela.

Sećate se kultne scene kada Patsi Parisi donosi Toniju bundu za Karmelu? Cela ekipa u kancelariji u Bingu na okupu, karirani stolnjak, na njemu paste, Kjanti, Brunelo, salate. I čuvena Polijeva teorija o neopranim rukama i mokrim pertlama. Sada znate odakle dolazi ova priča, kao i podatak da je uvek bio u oblaku (prekomernog) parfema, zbog osetljivosti na mirise.

Zamislite Polija za vreme kovida, kakav bi to cirkus bio? Špricao bi striperke asepsolom u Bada Bingu.

Kodeksi

Osim što nikada nije postojala šansa da bude “crv”, i Tonijevi kodeksi postali su sastavni deo scenarija. U jednoj sceni korumpirani detektiv Vin Makazijan Toni Sopranu o Polija govori kao o “nasilniku i ludaku”. Prvi epitet je morao da leti iz scenarija, dok je onaj drugi Siriko prihvatio stoički. Takođe je imao problem sa davljenjem drugarice iz staračkog doma njegove majke, Min Matron. Smatrao je da taj čin na njega baca loše svetlo, pa se žalio se Čejsu, pa su se nekako našli na tome da je uguši jastukom.

Embed from Getty Images

U momentu kada je Terens Vinter postao deo ekipe, Toni mu je prišao i jasno stavio do znanja do koje granice može da ide njegova spisateljska kreativnost. “Nemoj da ti padne na pamet da me ubiješ, ja umirem, ti umireš, kapiraš?”. Niko se za svoju ulogu nije plašio kao on za Polija. Jedno vreme je prvi režiserski ešalon čak pravio lažne scenarije u kojima Poli umire, ali je i Toni ubrzo shvatio da se radi samo o šali. Delom jer je i smatrao da to samo i može da bude šala.

Režiser Alan Kulter ispričao je da je Toni obožavao da bude ispred kamere. Jednom prilikom snimao je kratku scenu sa Polijem u Bada Bingu. Pošto je ona snimljena, Kulter je počeo da priprema drugu scenu u kojoj Poli više nije u kadru. Snima on, ali oseća da nešto nije kako treba. Okreće se, a u hodniku iza polu zatvorenih vrata Siriko gviri. “Oprosti Toni, ali snimamo, ne bi trebao da budeš tu”. Džaba, Kulter je odustao, a Toni odgledao nastavak snimanja.

 Sarkazam

 Njegove čuvene opaske, pune sarkazma i uvrnutog humora i dalje odzvanjaju u glavama obožavalaca ove serije.

To je on. Stiva Širipu (Bobi Bakalijeri) je “maltretirao” od prve zajedničke scene. Kada je završeno snimanje iste, u kojoj se Toni podsmeva Bobijevoj kilaži, Bobi uz psovku pljuje na trotoar. Prvo što mu je Toni, ne znajući ga, rekao, bilo je “pljuješ Tonija, nećeš ti dugo biti u seriji”. Stivovoj ženi je u prolazu rekao kada je sreo “ako ga nekad udari autobus, prvo mene okreni”.

Moltisanti: He’s out there and gonna kill us. Paulie: With what, his cock?

“You give this guy a golf club, he’d probably try to fuck it”.

“When I was a kid, you two were old ladies. Now I’m old. And you two are still old.”

Nije ni čudo što je u epizodi The Ride, Širipa onako silno nasrnuo na Polija, sve mu se skupilo, i pomoglo da scena bude tako upečatljiva. Siriko je par puta morao da izusti “take it easy, take it easy”. Slične memorije je sa Širipom upario i Majkl Imperioli. Kada ga je sreo u Njujorku nakon snimanja serije, Siriko je kao iz topa rekao “video sam ti devojku, ona radi, ti ništa”.

Embed from Getty Images

Da li da dodam da je obožavaocu u invalidskim kolicima u Atlantik Sitiju, napisao posvetu “To Loui, the best hendicaper around”. Znate li šta je u svemu najgenijalnije, šta je srebrna nota i raritet cele sage Toni Siriko? Svi su ga voleli – i kolege i publika, o tome svedoči i more obožavalaca širom sveta. I tako sitničavog, nadmenog, iritantnog. Toliko je iskrenost zbunjujuća moneta danas, da razoružava čak i kada ne miluje uvek po licu.

“Guy is the guy”

Kada god je postojala rupa u Polijevom ramu piscima serije, slika se dopunjavala Tonijem. U jednoj epizodi radnja je smeštena u njegov stan. Pitali su su, kako li izgleda Polijeva soba? Čejs je jednog momenta samo rekao “the guy is the guy, hajde samo da odemo u Sirikov stan i prekopiramo ga”. Samo su uklonili fotografiju sa Gandolfinijem, memorabilije poput autograma Frenk Sinatre i jednu bejzbol palicu. Sve drugo je verni prikaz.

Toni Siriko i Vinsent Kuratola su jednom prilikom na nekom sponzorskom dešavanju sedeli u hotelu Four Seasons. U jednom momentu je Kuratola nad sobom primetio senku, a ubrzo i spuštenu ruku preko ramena. Džon Mejdžor, koga je tih dana na izborima pobedio Toni Bler. Uputio je srdačne komplimente Kuratoli i okrenuo se ka Siriku, a on bezvoljan. Na molbu Kuratole da se okrene, drekneo je “what the fuck he wants.” Vinsent, posramljen nastavlja da pokušava sa “Toni, molim te ustani, ovo je premijer Velike Britanije”. Da, da izgleda tako, odgovara mu Toni i ostaje na svojoj stolici. Kada ga je treći put konačno namolio, Siriko je ustao, nevoljno konstatovao “da, to si ti”, i vratio se na svoje mesto.

Embed from Getty Images

Koliko je samo kultnih scena sa Polijem sada u zlatnim analima kinematografije, našim uspomenama, emocijama. Možda je najupečatljivija baš ona poslednja sa njim u kadru ispred mesare Satriales.

Prikladan prikaz života punog zločina, nasilja i dekadencije. Samoća, praznina, strah. On i Toni, a kasnije samo on, uz mačku, koju kao pojavu nije organski podnosio. Sada znate da su u toj sceni sedela dva Tonija. Jedan je srećom još uvek sa nama, a i drugi je tu sa nama, makar onima koji veruju da nad nekim veličinama ni smrt nema monopol sile. Neki to nazivaju večnošću. Jednog dana, taj oreol imaće i Toni Siriko. Nadamo se ne u skorijoj budućnosti.

Pavle Jakšić 

📷: Printscreen HBO

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']