Politika i poetika albuma „Folklor“ Tejlor Svift

Recenzija najnovijeg albuma “Folklor” Tejlor Svift. Tekst istoričara mode Stefana Žarića za Vitraž.

O Tejlor Svift, tridesetogodišnjakinji koja je prošle godine (tada sa dvadeset i devet godina) proglašena za umetnicu decenije (oborivši time i rekord Majkla Džeksona od 24 sa svojih 29 nagrada) u domaćoj javnosti je malo pisano. Izuzimajući sporadične tinejdž, tablodine ili modne reportaže u kontekstu selebriti novinarstva, Tejlorina umetnička produkcija je izuzeta bilo kakvog vrednovanja i analize. 

U državi čija kultura je ogrezla s jedne strane u vulgarnoj estradizaciji, a sa druge u kulturnom elitizmu kao odgovoru na istu (a Tejlor je proizvod oba ta sveta istovremeno u kontekstu američke kulture) Tejlor Svift nije bila tema muzičkih kritičara i kulturologa. Uzimajući u obzir da je umetnica karijeru započela u žanru kantrija koji ne rezonuje sa balkanskom odnosno srpskom sredinom, ni estradno a ni elitno, njeno odsustvo je donekle i razumljivo. S druge strane, ona se jeste našla na udaru domaćih feministkinja.

Na račun toga, da se ne pravimo da slon u sobi ne postoji: Tejlor Svift je bela, zapadna, cisrodna, heteroseksualna žena, gotovo na samom vrhu piramide društva neoliberalnog kapitala. Dakle, mrzeli bismo je samo malo više da je ona na vrhu piramide, odnosno da je beli, zapadni, cisrodni, heteroseksualni muškarac, ali tada joj (odnosno mu) ne bismo spočitavali uspeh i talenat (ili nedostatak istog).

To je vidljivo u kritikama njenog novog albuma, „Folklor“, urađenog u ko-produkciji sa Aronom Desnerom is benda The National. Uspeh albuma pa i sam album su pripisani isključivo njemu – muškarcu, muzičaru, umetniku sa velikim U. Tako smo zarobljeni u konstantnoj mržnji prema Tejlor Svift njenom (neispravnom) načinu bivanja ženom, njenom nebivanju feministkinjom, njenom bivanju ženom i najviše, mržnjom prema njenoj apolitičnosti.

Dok su druge bele umetnice njene generacije pokazale znake političkog života – Lana Del Rej kroz organizovano bacanje čini na Trampa, Majli Sajrus kroz tipičnu antitrampovsku histeriju a Britni Spirs kroz okretanje socijalističkim i marksističkim idejama , Tejlor Svift je sve donedavno ostajala politički nema i neutralna.

Ipak, „Folklor“ je (i to ne samo po imenu koje sugeriše istrajnost, otpor i tradiciju) Tejlorin do sada, iako indiskretan, poprilično deklarativan politički manifest, odnosno album „senzualnih politika“ o kojima peva u vodećem singlu albuma, „Cardigan“.  Interesantan je izbor materijalne kulture zapada, odnosno kolonijalnog odevnog predmeta folklornog / urbanog kostima SAD – kardigana i Leviski – u istoimenoj numeri.

Nazvan po Džejmsu Brudenelu, 7. erlu od Kardigana, kardigan je ušao u upotrebu prevashodno na Britanskim ostrvima i Francuskoj u 18. i 19. veku kao vrsta ribarske i vojničke odeće, a potom popularizovan od strane Koko Šanel u 20. veku. Kardigan je integralni deo kulture koledža „ludih dvadesetih“ o kojima i to ne slučajno Tejlor peva u numeri „The One“:

„But we were something, don’t you think so?

Roaring twenties, tossing pennies in the pool“.

Taylor Swift

 Lude dvadesete i doba džeza su period procvata Američke ekonomije i kulture, te društva u celini, uključujući transgresiju rodnih uloga i afirmaciju crnačke kulture. Upravo su to ideali koji su, zajedno sa ekonomskim razvojem, danas ugroženi i kojima, kao i krajem dvadesetih godina prošlog veka, preti Velika depresija. 

Takođe, kardigan je omaž i američkom muzičkom folkloru grandža i Kurtu Kobejnu, odnosno njegovom čuvenom kardiganu sa nastupa tj. albuma „MTV Unplugged in New York“ iz 1994. godine. Između ostalih tema, grandž aktuelizuje društvenu otuđenost i emotivnu izolovanost koje su dominantne u pandemijskom svetu društvenog distanciranja, u kom svi priželjkujemo da svoje teskobe poništimo zaštićeni i umotani u utešni kardigan. 

Suptilnije ali sa mnogo više težine nego recimo „Looking For America“ Lane Del Rej ili „America“ Sufjana Stivensa pesma „Exile“ otvoreno otuđuje subjekta od domovine, uz poraz intimnog patrotizma: 

„You’re not my homeland anymore,

So what am I defending“

Taylor Swift

i to u momentu kritičnom za američko društvo. Postoji li nešto što je više političko od izgnanstva i izbeglištva, i to u zemlji koja je kroz istoriju prihvatila i stvorila toliko izgnanih? Uz takav naslov i tekst pesme nemoguće je ne prizvati u sećanje čuveno pismo Salivena Balua iz 1861. godine tokom Civilnog rata:

„Saro, moja ljubav prema tebi besmrtna.
Čini se da me veže moćnim vezama
koje ništa sem Omnipotencije
ne bi moglo da pokida;
ali ipak, moja ljubav prema domovini
me obuzima kao snažan vetar
kom ne mogu da se oduprem
i nosi me sa svim ovim
lancima na bojno polje.”

Na „Folkloru“ takva domovina više ne postoji. Na kraju krajeva, ono čemu nas folklor uči jeste da koristimo prošlost zarad bolje budućnosti dok se odupiremo sadašnjosti. U pesmi simboličnog naziva „Epiphany“, subjekat doživljava svoju epifaniju dok posmatra smrt Džordža Flojda:

„Sir, I think he's bleeding out
And some things you just can't speak about
With you I serve, I fall down, down
Watch you breath in,
watch you breathing out, out;“

nasilje nad ženama i požrtvovanost medicinskih radnika: 

„Something med school, did not cover
Someone's daughter, someone's mother,“

istovremeno pokušavajući da shvati šta se dešava i ponudi svoj odgovor na stvari o kojima se ne govori: 

„But you dream of some epiphany
Just one single glimpse of relief
To make some sense of what you see.“

Kada se malo bolje pogleda Tejlorin lirizam, jasno nam je da je umetnica oduvek odgovarala na nelagodnosti i traume sadašnjice, kako lične tako i kolektivne, u zavisnosti od albuma, često kombinujući obe perspektive. Album „Folklor“ je intimni odgovor na kolektivne traume i (ne)snalaženje jedinke u tim traumama. Profesor folkloristike na koledžu u Mineapolisu mi je uvek govorio da je folklor svojevrstan vid otpora.

„Folklor“ nije samo profiterski rezultat otkazanih turneja i nastupa na jubilarnom Glastonberiju koji je Tejlor trebalo da predvodi, već dokaz da otpor – fizički, psihički, mentalni, emotivni, društveni, umetnički, otpor bilo koje vrste – na kraju krajeva, nije sasvim beznadežan. Stihovi pesme „Seven“svedočanstvo su tome:

“And just like a folk song

Our love will be passed on.”

Taylor Swift

Vitraž |Stefan Žarić, istoričar mode (Artis Centar)

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/