The Magnetic Fields – The day the politicians died

Tekst Maje Popadić o bendu The Magnetic Fields, njihovom novom albumu Quickies, zbog čega ih ona voli, uz nadu da ćete ih zavoleti i vi.

„Billions laughed and no one cried, the day the politicians died. Celebrations spread worldwide, the day the politicians died. Even their own mothers, their own husbands and wives, said, “Now all men are brothers” let’s get on with our lives…“ su stihovi koje koristimo kao himnu naše dvočlane državice i pevušimo, uz slaganje glasova naravno, od kada ih je napisao i objavio Stephin Merritt, kao jednu od „nabrzake“ pesama na dvanaestom albumu Magnetic Fields-a. 

Album je izašao 2020. godine, zove se „Quickies“ (da, mislimo na isto) i ima 28 pesama od kojih većina traje oko jednog minuta, da budemo Wikipedia precizni, najkraća je “Death Pact (Let’s Make A)” u trajanju od slatkih 0:17 sekundi („Let’s make a death pact, cause I can’t live without you. Let’s make a death pact, when you go, I’ll go too“ – bukvalno ceo tekst).

Najduža “Come, Life, Shaker Life!” koja traje 2:35 minuta i obrada je jedne od himni šejkera („The Shakers“), koliko sam uspela da shvatim pripadnika jedne od hrišćanskih religija, punog naziva „Shaking Quakers“ zahvaljujući treskajućem transu u koji su upadali prilikom religioznih obreda. 

Ako vas ova dva naziva nisu dovoljno zainteresovala za „Quickies“, možda da dodam i “Bathroom Quickie”, “Kill a Man a Week”, “(I Want to Join A) Biker Gang”, “Let’s Get Drunk Again (And Get Divorced)” i recimo “I Wish I Were a Prostitute Again”.

“Queen of the savages”, preporučujem za slučaj da ste razmišljali o tome da napustite civilizaciju zbog ljubavi, ili ako ste već nekoga našli zbog koga bi se tako osećali.

Ako sada jeste zainteresovani, Magnetic Fields je (možda indi pop) bend iz Bostona, koji je od 1989 do danas, koristeći gitaru, violinu, ukulele, melodiku, sintisajzer, klavir, violončelo, flautu, bendžo (da benžo!), autoharfu (mhm) i još štošta, ispričao predivne, sočne, ironične, mračne i duhovite tekstove Stephin Merritta, čoveka koji je priča za sebe, koji deluje i piše depresivno do mere koja raznežuje i predmet je dokumentarca Strange Powers: Stephin Merritt and the Magnetic Fields, snimljenog 2010. godine.

Ono što su Stephin (negde sam, ja mislim, pročitala da je namerno pogrešno spelovao svoje ime u cilju izbegavanja džank mejlova) i Maghetic Fields za mene, pretočeno je u možda omiljeni album „69 Love Songs“ (da, 69, opet mislimo na isto) iz 1999. godine. 

„69-ka“ sadrži po 23 pesme, na tri CD-a (Volume one, two, three) koje se vozaju kroz muzičke žanrove od melodramatičnih balada, preko stereotipnog regea, kantrija, neke vrste uvrnutog džeza, dreamy, elektropopa pa sve do srednjovekovnog folka.

Imam jaku želju da vam prepričam svih 69 ljubavnih pesama, koje, samo da kažem uopšte nisu ljubavne, ali opet i jesu, koje ne prave razliku između polova, koje ne osuđuju, koje su često malko bizarne, malko više ironične, duhovite i zarazne do besvesti, ali ću vam pomenuti samo par njih. 

“Two Kinds of People” najlepša i najjednostavnija ljubavna pesma na svetu, jer stvarno postoje samo dve vrste ljudi, jedna smo moja ljubav i ja, a druga ostali, dok je recimo “Kiss Me Like You Mean It” savršeno ironična, ženska, kantri pesma, pogodna za pripite kućne sedeljke sa drugaricama, koje su već dovoljno dugo u vezama za prihvatanje činjenice su im mladići poprilično šuntavi, ali opet njihovi i omogućava nam da iz sveg glasa urlamo „He is my Lord, he is my savior, and he rewards my good behavior, my secret soul, I know he’s seen it, he says, “Come here baby and, kiss me like you mean it” pokušavajući da zadržimo ozbiljne izraze lica.

Zatim “Meaningless” za lečenje one night stands koje, ipak, možda i nisu bile samo to, “I Think I Need a New Heart” za početak nove veze (ili nove one night stand),  “Underwear” za oblačenje i igranje pred izlazak i “Papa Was a Rodeo” za raspremanje posle depresivnog kraja tog istog izlaska.

Mislim da će svako, za sebe, pronaći novo značenje ovih „ljubavnih“ pesama, koje će ih nasmejati, utešiti, naterati da ironično igraju (da, to je vrsta igranja) i bace pogled na ljubav kroz realne, umesto ružičaste naočare.

Maja Popadić | Vitraž

Zapratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']