Mišel Uelbek – Enfant terrible francuske književnosti (2)

Ono što opseda Uelbeka su – književnost, seks, smisao života i smrti, ali i otuđenje savremenog čoveka od svoje okoline. On pripoveda o opustošenom svetu koji izmiče kontroli.

Teme o kojima Mišel Uelbek piše su one koje nas ,,bole’’, ali kojima, ipak, ne želimo da se bavimo. Da bismo o njima govorili, neophodni su nam preispitivanje, istupanje i hrabrost – sve ono što odlikuje ovog ,,francuskog Orvela’’. Ono što opseda Uelbeka su – književnost, seks, smisao života i smrti, ali i otuđenje savremenog čoveka od svoje okoline.

On pripoveda o opustošenom svetu koji izmiče kontroli. Suočava se i sa osećanjima griže savesti i pokajanja. Poručuje nam da su potraga za ljubavlju i beg od surove usamljenosti najbitnije stvari u životu svakog ljudskog bića.

U njegovim romanima susrećemo se i sa samoćom koja preti iza svakog ugla, sa slobodom koja je teret, sa čulnošću i seksom kao „jedinim igrama koje su odraslima preostale’’. Bavi se i temom takmičenja u trkama zvanim ,,socijalni život’’ i ,,muško – ženski odnosi’’, koje svoje učesnike vode u rat do istrebljenja. 

Reči kojima nas poziva na preispitivanje su oštrice kojima nas iskušava na stranicama svojih knjiga. Malo je mislilaca koji na tako darovit način mogu da govore o osnovnim ljudskim problemima. Malo je pisaca koji na tako direktan način, bez straha od tuđeg mišljenja, mogu da, umesto nas, postavljaju teška pitanja: 

Da li je ljubav danas uopšte moguća?; Šta hoće ti ekstremisti?; Zašto je i u 21. veku seks tema zbog koje se škrguće zubima?; Da li je sreća legitimno stanje ljudske jedinke ili tek trenutak? Postavlja pitanja grubo i ostavlja ih otvorenim. Odgovori na njegova pitanja naziru se kroz argumente koje nam pisac nudi u svojim romanima – svedocima raspada naše civilizacije. 

Uelbekovi likovi

Njegovi junaci su tipični ,,uelbekovski antiheroji’’: ,,Oni proživljavaju unutrašnje odiseje do najmračnijih kutaka njihove duše i okrutno se suočavaju sa činjenicom da nikakvog dubljeg životnog smisla više nema’’. 

Uelbekovi likovi postavljeni su pred čitaoca kao ogledalo u čijem odrazu može da vidi svu realnost savremenog života. Njegovi likovi u čitaocima izazivaju samospoznaju, bes, priliv neke nove energije i još mnogo potisnutih osećanja. 

Zahvaljujući Uelbekovim likovima, tako životnim, čitalac je zanesen književnom magijom zbog koje knjigu jednostavno ne može da ostavi. Ipak, čitaocu nije jasno čime ga Uelbekovi prosečni muški očajnici toliko hipnotišu. 

Uelbekovi beli sredovečni naratori viđeni su kao jezivi predznaci nacionalnog raspoloženja: ,,U čemu je poenta pokušavanja da spasemo poraženog belog starca?’’, pita se narator jednog od piščevih romana. 

,,Cela ta estetika matorog belog muškarca je zastarela, bajata i više ne donosi ništa dobro’’, tvrde oni koji ga sa lakoćom svrstavaju u ženomrsca, pozivajući se na njegovu izjavu da je i feminizam jedan od krivaca za propast zapadne kulture.

S obzirom na to da su tipični ,,uelbekovski likovi’’ sredovečni muškarci zarobljeni u životima bez smisla i bez ljubavi, koji su pristalice usputnog seksa i koji se u romanima prisećaju do detalja bivših devojaka u eksplicitnim momentima, piščev pogled na žene je okarakterisan kao zastareo, bajat i mizogen, a sam pisac kao onaj koji je ,,prespavao globalni #MeToo pokret’’.

,,Opet će skandalizovati jedan deo javnosti načinom na koji piše o seksu, o homoseksualcima, o ženama. Njegovi ovdašnji čitaoci su kategorični: nema šta da mu se zamera, a ako se malo bolje analiziraju njegove knjige – jesu muškarci glavni, ali su žene pokretači svega’’, kaže Ivan Bevc, urednik izdavačke kuće „Booka’’.

Iako su ga godinama kvalifikovali kao čovekomrsca, ženomrsca, rasistu, ateistu i negatora osećanja, Uelbekovi junaci govore o tome da je u ovom jadnom svetu važna jedino ljubav. 

Tako je govorio Mišel Uelbek

Priznajući da sve više živi povučen od sveta, Uelbek je retko spreman na javne istupe. Zaista su retki njegovi intervjui i pojavljivanja. Njegova dela govore dovoljno, sama za sebe:

„Ja tvrdoglavo, strastveno tragam za onim najgorim što se u meni može naći kako bih to, dok je još sveže, izneo pred noge javnom mnjenju – baš kao što terijer donosi zeca ili patofne gospodaru pred noge. I ne činim to da bih postigao iskupljenje u bilo kojem obliku, sâm pojam iskupljenja potpuno mi je stran. Ne želim da budem voljen uprkos onom najgorem što je u meni, već zbog tog najgoreg u meni, pa čak idem dotle da poželim da ono što je u meni najgore postane ono što drugi kod mene najviše vole’’. ( Mišel Uelbek u ,,Državnim neprijateljima’’).

,,Četrnaestog decembra 1999, usred popodneva, shvatio sam da će mi doček Nove godine verovatno propasti – kao i obično. Skrenuo sam nadesno, u Aveniju Feliks – For, i ušao u prvu turističku agenciju. Devojka je trenutno bila zauzeta jednim klijentom. Beše to neka brineta s bluzom iz domaće radinosti i pirsingom u levoj nozdrvi; kosu je ofarbala kanom.

Tobož nehajno, počeo sam da skupljam prospekte sa štandova. – Mogu li da vam pomognem? – začuo sam posle jedno minut vremena. Ne, nije mogla da mi pomogne; niko nije mogao da mi pomogne. Sve što sam želeo bilo je da se vratim kući i da češkam jajca prelistavajući kataloge hotel – klubova; ali ona je započela razgovor, i ja sad nisam znao kako da ga izbegnem’’. ( Mišel Uelbek ,,Lanzarote i drugi tekstovi’’).

On se, međutim, nije sasvim sklonio iz javnog života. U nedavnom članku za američki ,,Harpers’’ hvalio je Trampa zbog njegove protekcionističke politike, nazvavši ga ,,jednim od najboljih američkih predsednika koje je video’’, ali i jezivim klovnom. Likovao je u uverenju da bi Trampov mandat mogao da označi kraj američkog imperijalizma:

,,SAD više nije vodeća svetska sila, što nije nužno loša vest za Ameriku, a odlična je vest za ostatak sveta. Amerikanci nam se skidaju s grbače i puštaju nas da živimo’’. U članku je pohvalio i Bregzit: ,,Britanci mi idu na živce, ali im ne mogu osporiti hrabrost’’. 

,,Često najodlučnije manjine pišu istoriju’’, smatra Mišel Uelbek.

,,Ako se osvrnem na svoje knjige, rekao bih da konstatujem, a da potom pravim projekcije, koje nisu proročanstva’’.

Snežana Marković |Vitraž