Wim Wenders: Maestro vizuelne poetike (prvi deo)

 Postoje stvari koje se ne mogu kupiti, oduzeti ili steći na neki perfidan ili brutalan način. Malo ih je, ali zato tako mnogo, neprocenjivo vrede. Na putu ka lepoti prepoznaćete Vima Vendersa kao jednog od njih. 

Wilhelm Ernst Wenders (1945, Dizeldorf, Nemačka), filmski je režiser, fotograf i producent. U mladosti je studirao medicinu i filozofiju, koje je napustio 1966, da bi se potom preselio u Pariz i posvetio studijama slikarstva. Vremenom postaje strastveni filmofil koji se navukao na bioskop. Godine 1967. vraća se u Nemačku i upisuje Visoku školu za film i televiziju u Minhenu , dok istovremeno objavljuje filmske kritike za razne časopise. Ubrzo nakon toga i sam počinje da režira. 

Na neki način, ja sam u isto
vreme staromodni filmadžija koji
gleda u nebo i traži povoljan trenutak
da okrene ručicu kamere, ali i nezasiti
video manijak čija kamera ne prestaje
da radi, jer kada ona stane, prestaće
da postoji i svet na koji je usmeren njen objektiv.

Wim Wenders

Tokom kasnih šezdesetih napravio je nekoliko kratkih filmova pod uticajem tzv. novog američkog podzemlja, u stilu pop-art ikone Endija Vorhola. Njegov debitantski film diplomski je rad iz 1970.- crno-beli film Leto u gradu. Jedan je od reditelja i scenarista koji su 1971. godine osnovali producentsku kuću Filmverlag der autoren.

Embed from Getty Images

Wendersova profesionalna karijera započela je iste godine sa filmskom adaptacijom romana Petera Handkea Golmanov strah od jedanaesterca. U filmovima Alisa u gradovima, Pogrešan potez, i Kraljevi ceste, Wenders se okreće likovima koji suočavaju sa nedostatkom informacija o porodičnim poreklu u posleratnoj Nemačkoj.

Neverovatna je stvar u vezi sa filmovima
da, iako se naizgled bave vidljivim svetom,
oni neke nevidljive stvari mogu učiniti vidljivim.
Filmovi mogu nadići naše živote,
mogu pokazati nešto izvan vidljivog sveta,
nešto što smo zaboravili ili navikli
da više ne gledamo. Filmovi nam, 
prikazujući određeno vreme,
zaista mogu pružiti ideju o večnosti.

Wim Wenders
Rock and roll, poezija i vizuelno on the road čarobnjaštvo

Godine 1977. Wenders snima Američkog prijatelja, film kojim privlači pažnju slavnog američkog režisera Frensisa Forda Kopole. Vremenom, uz slavnu generaciju nemačkih režisera (Fasbinder, Šlendorf, Hercog), stiče svetsku slavu među rafiniranim filmofilima širom sveta. Neobična Wendersova ljubav prema filmu i rock and rollu, zajedno sa njegovom strastvenom znatiželjom za svet oko sebe, provlače se kroz ceo njegov rad i obeležavaju ga do današnjih dana. 

Nakon uspeha Prijatelja iz Amerike i odlaska u Ameriku, počinje da radi na filmu Hammett – posveti američkom piscu krimi romana Dashiellu Hammettu. Zbog dugotrajnih umetničkih nesuglasica, film je završen tek 1982. Sukobi koje je morao podneti tokom teškog procesa produkcije prikazani su u njegovom sledećom ostvarenju – Stanje stvari, mračnom osvrtu na filmsku industriju. Tada nastaje i Vendersov dokumentarac pod nazivom Soba 666. 

Naime, tokom filmskog festivala u Kanu, Venders podešava statičnu kameru u sobi br. 666 hotela Martinez i nekolicini odabranih filmskih reditelja, umetnika koji su film uzdigli svojim briljantnim autorskim radom na najviši nivo – od Žan Lik Godara i Vernera Hercoga do Stivena Spilberga i Mikelanđela Antonjonija, postavlja niz pitanja vezanih za budućnost bioskopa i filma kao autorskog, umetničkog dela.

My life was saved by rock and roll. Because it was the kind of music that, for the first time in my life, gave me a feeling of identity, the feeling that i have right to enjoy, to imagine, and to do something. Had it not been for rock and roll, i might be a lawyer now.

Wim Wenders

Iz današnje perspektive gledano, dotadašnji andergraund rad Wima Wendersa bio je samo lagani uvod u ono što je tek sledilo, a bila su to dva vanvremenska ostvarenje koja će mu rezervisati mesto u aleji filmskih velikana, holu besmrtnih filmskih autora i reditelja.

Pariz, Teksas

Prvo remek delo bio je Pariz, Teksas (1984), antologijsko ostvarenje filmske umetnosti, sjajne atmosfere, fotografije i autentičnih kadrova, začinjenih harizmom fatalne Nastasje Kinski i originalnom muzičkom podlogom bluzera Reja Kudera, koje svojim dugim, sporim i meditativnim kadrovima veliča filmski izraz kao umetnost.

Pariz, Teksas predstavlja jedinstvenu dramu, prema scenariju L. M. Kit Carsona i Sema Šeparda. Glavne uloge tumačili su Harry Dean Stanton, Dean Stockwell i Nastassja Kinski. Izgubljen u izmaglici amnezije i krize identiteta, Travis Henderson (Stanton) luta nepreglednim prostranstvima pustinjskog Teksasa u pokušaju da obnovi vezu sa bratom Waltom (Stockwell) i sedmogodišnjim sinom, u potrazi za bivšom suprugom Jane (Nastassja Kinski), u nadi da će uspeti da obnovi nekadašnju harmoniju vlastite porodice u rasulu.

Dirljivi, vibrirajući zvuk slide-gitare Rej Kudera, koja nas svojim  klizajućim blue notama uvodi u duge, kontemplativne kadrove američke divljine, nepreglednih prostranstava veličanstvene prirode. Niotkud, pojavljuje se čovek, izgubljen, sićušan, beznačajan i zbunjen, i iz dna veličanstvenog kadra kreće da luta i nestaje u dubini mizanscena…

Pročišćenim, sofisticiranim filmskim jezikom otvara se metaforična i istovremeno životna priča o čoveku i njegovim lutanjima, traženju, iskušenjima, nesmotrenostima, zaboravu, pronalaženju i praštanju… Izgubljen identitet, razoren brak i dečiji snovi, lutanje i povratak domu, napokon pronađenoj iskrenoj emociji.

Predivna fotografija Robija Milera, naglašena je montažom i dugim, melanholičnim, usporenim kadrovima koji se sastoje od kontrasta prašnjavog, narandžastog tla,  i nepreglednih brisanih prostora američke mistike i prozirno-plave romantike neba.

Gledati filmove Wima Wendersa, znači uživati u poeziji vizuelnog, prefinjenog, tananog. Znači prepuštati se totalnoj filmskoj magiji, čistom jeziku pokretnih slika bez nepotrebnih primesa koji misli i reči transponuje u čisti umetnički doživljaj. Transponuje vaše snove u večnost trenutka gde prestaje zaborav, zaborav ukroćen svetlošću objektiva.

Na krilima želje do središta bluza

Nebo nad Berlinom (1987), još je jedno njegovo vrhunsko ostvarenje prožeto originalnim izrazom i atmosferom, uobličeno magijom onostranosti, vizije i nedokučivosti. Film predstavlja bajku, sa Brunom Gancom u ulozi anđela, koji se zbog ljubavi prema ženi odriče vlastite anđeoske besmrtnosti. Ovenčan je nagradom za najbolji film i režiju – Zlatnom palmom, na filmskom festivalu u Kanu 1987. godine.

Dva anđela – Damiel i Cassiel, lutaju iznad Berlina, posmatrajući ljude i pomažući im u teškim trenucima. Jedan od njih, umoran od beskonačne duhovne egzistencije i napokon, zaljubljen u prelepu devojku, umetnicu na trapezu – Marion odlučuje da žrtvuje vlastitu besmrtnost radi ljubavi i postaje sasvim običan čovek, a tako i film iz hladnih crno-belih tonova prelazi u toplinu boja, kolorit sastavljen od snažnih i iskrenih emocija i čiste, neposredne radosti življenja.

U filmu Nebo nad Berlinom sam
možda prvi put sam sebi dozvolio
da uvedem neka metafizička
pitanja u proces pravljenja filma.
U početku, kada sam došao na tu
ideju o anđelima, anđelima čuvarima
kao likovima u filmu, nekako sam
prihvatio tu čudnu ideju, jer mi je
ona omogućila da vidim grad Berlin
iz različitih uglova. A ti anđeli,
koje sam na neki način prizvao
kroz metafore, nosili su nas, držeći naš
film i taj neizmeran napor da se
služimo tim metaforama. I na kraju
sam shvatio da mi je čitav film na
neki način bio dat, da ja nisam bio
njegov stvaralac, već da sam bio na
strani onoga koji prima.

Wim Wenders

Esteta i filmski zanesenjak Wenders vodi nas sa svojim ,,krilima požude“ na veličanstveno duhovno putovanje, obojeno setom, sjajnom fotografijom, sekvencama ustreptale ljudske duše i njenih prikrivenih želja vezanih za spajanje u ljubavi i besmrtnosti, neobične skice obavijene velima tajne, kadrove života iz neobičnog anđeoskog ugla, iz srca deteta koje je čisto i sve može iskreno da vidi…

Kada je dete bilo dete,
postavljalo je pitanje:
zašto sam ja ja, a ne ti?
Zašto sam ovde, a ne tamo?
Kada je počelo vreme,
gde završava prostor?
Da li je život pod suncem samo san?
Nije li ono što vidim
i čujem samo odraz nekog sveta od pre?
Postoji li zlo, postoje li zaista
zli ljudi? Kako to da pre
nego što sam postao,
nisam postojao?

U filmu se često ponavlja poezija Lied vom Kindsein, austrijskog dramaturga Petera Handkea, koji je Vendersu pomogao kod pisanja većine dijaloga za film. Film je inspirisan poezijom pesnika Rainera Marie Rilkea, u kojoj obitavaju anđeli. Jednom, dok je dugo lutao ulicama Berlina i beležio utiske o susretu s prolaznicima i atmosferi grada, Venders je dobio inspiraciju da snimi film. 

Tako je nastao film o Berlinu, o njegovim delovima koji su Vendersu najviše značili. Tri su karakteristične građevine Berlina koje se pojavljuju u filmu: Berlinska Državna biblioteka, stub Pobede s istoimenim kipom na vrhu i Berlinski zid. Scene koje prikazuju ljudsko viđenje egzistencije u filmu su prikazane u boji, dok je za anđeosko viđenje korišćena crno-bela tehnika.

Sve se odvija nestvarno smireno i meditativno, dok kamera klizi nebom iznad nepreglednog, crno-belog Berlina. Dva anđela posmatraju svet.

Drugi sloj priče prati mnoštvo ljudskih sudbina i misli, snova i želja… Istovremeno, jedan od glavnih ,, likova“ u filmu je i sam grad Berlin, sa svojom zastrašujućom ratnom prošlošću, zatim užurbanom, hladnom i haotičnom sadašnjošću i podeljenošću Berlinskim zidom. Sve se na kraju završava u večnosti topline ljubavi, boja i lepote poezije unutar koje se dve usamljene duše spajaju u savršenstvu jedne, jedinstvene, besmrtne.

Nastaviće se….

Dragan Uzelac | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']